Recent developments in the political landscape of Spain and the European Landscape Convention

En este artículo se analiza el desarrollo de las políticas paisajísticas en España, especialmente en su etapa actual, cuando el paisaje se ha convertido en un instrumento importante para la diagnosis y el desarrollo del territorio. En primer lugar, se estudian las diferentes etapas en la evolución de las políticas del paisaje en España, desde el periodo donde el paisaje sólo tenía un significado artístico y cultural (principios del siglo XX) hasta la firma y ratificación por España del Convenio Europeo del Paisaje (CEP) que establece un marco común para las políticas paisajísticas europeas. Se realiza un análisis crítico de los planteamientos del CEP y de los problemas de su implementación en España. Se hace hincapié en la problemática de la democracia y participación pública en la toma de decisiones políticas en materia de ordenación del territorio y paisaje que recomienda el CEP y las dificultades para llevar a cabo las medidas que allí se proponen. Como conclusión, se realiza una reflexión sobre la integración del paisaje en las políticas de ordenación del territorio europeas como una manifestación de la emergencia de las formas más democráticas de gestión del territorio y sobre los nuevos retos de las investigaciones paisajísticas.In this article the development of the landscaping policies in Spain is analyzed, especially in its present stage, when the landscape has become an important instrument for the diagnosis and the development of the territory. First of all, the different stages of Spain’s landscape policies evolution are studied, from the period where the landscape only had an artistic and cultural meaning (principles of century XX) up to the signature and ratification by Spain of the European Agreement of the Landscape (CEP) that establishes a common frame for the European landscaping policies. Ratification for Spain of the European Agreement of the Landscape (CEP) that establishes a common frame for the landscape European policies A critical analysis of the expositions of the CEP and the problems of their implementation is realised. From the CEP some Spanish regional laws were derived that they are examined next. Like conclusion, a reflection is realised on the integration of the landscape in the policies of arrangement of the territory European as a manifestation of the emergency of the most democratic forms of management of the territory and on the new challenges of the landscaping investigationsFil: Frolova, Marina. Universidad de Granada (España

Wind power landscapes perception and management in Spain

La rápida expansión de las energías renovables, especialmente de la energía eólica representa una nueva característica en la dinámica de los paisajes españoles. Mientras que los generadores eólicos proliferan, la preferencia cultural por la preservación del paisaje rural y marino se está convirtiendo en un factor cada vez más signifi cativo en su percepción. Nuestro objetivo es estudiar la relación que se establece entre la política de la energía eólica y la gestión de los paisajes emergentes en España. En primer lugar, se contextualiza la política española de energías renovables. A continuación, se analizan las bases legales para la gestión de los paisajes de energías renovables. A modo de conclusión, se plantean los retos para la mejor integración paisajística de la energía eólica. The rapid expansion of renewables, especially of the wind power sector, represents a new dynamic of Spanish landscapes. Therefore as the use of wind turbines is spreading in Spain, cultural preferences for country landscape and seascape preservation have become an increasingly important factor in the perception of wind farms. The paper explores the relationship between the energy policy and management of wind power landscapes in Spain. It analyses the contexts of renewable power policy in Spain. It then studies the landscape policy and landscape values issues. Finally, it explores the challenges for the wind power landscapes policy in Spai

Od modernizma do socijalističkog realizma za četiri godine - Mjaskovski i Asafjev

Two outstanding personalities of the Soviet musical life in the 1920's, the composer Nikolay Myaskovsky and the musicologist Boris Asafyev, both exponents of modernism, made volte-faces towards traditionalism at the beginning of the next decade. Myaskovsky's Symphony no. 12 (1931) and Asafyev's ballet The Flames of Paris (1932) became models for Socialist Realism in music. The letters exchanged between the two men testify to the formers uneasiness at the great success of those of his works he considered not valuable enough, whereas the latter was quite satisfied with his new career as composer. The examples of Myaskovsky and Asafyev show that early Soviet modernists made their move away from avant-garde creativity well before they faced any real danger from the bureaucracy.Uspostavljanje socijalističkog realizma u muzici ne treba smatrati pobedom "proletera" (članova Ruske asocijacije proleterskih muzičara - RAPM) nad modernistima (pripadnicima Asocijacije za savremenu muziku - ASM). Upravo su neki od ranijih modernista koji su bili grupisani oko ASM-a utrli put socijalističkom realizmu, kao na primer muzikolog Boris Asafjev i kompozitor Nikolaj Mjaskovski. Dok su simfonije N. Mjaskovskog, pisane dvadesetih godina, bile ekspresionističke i predstavljale jezgro repertoara ASM-a njegova Simfonija br. 12 (1931), inspirisana borbom za kolektivizaciju postala je model za muziku kakvu je sovjetska država tražila. B. Asafjev je 1932. godine doživeo veliki uspeh sa svojim baletom Plamenovi Pariza, čiji je siže baziran na događajima iz Francuske revolucije, a predstavljao je pastiš muzike francuskih kompozitora 18. veka i sopstvene muzike u tom stilu. Da li su ova dela predstavljala socijalistički realizam avant la lettre? Komunistička birokratija nije nikada napisala bilo kakva praktična uputstva za kompozicije socijalističkog realizma. Bilo je ostavljeno kritičarima i kompozitorima da se slože oko toga šta treba da znači ovaj pravac. Naravno, u diskusiji nisu mogli da učestvuju svi koji su to želeli. Veću težinu su imali stavovi onih koji su zauzimali višu poziciju u birokratiji. Navedena dela su bila privlačna birokratiji: bila su stilski konzervativna, a obrađivala su prihvatljive teme. Na prigovore znalaca kakav je bio Ivan Solertinski, da se balet Plamenovi Pariza ne može smatrati ozbiljnim umetničkim delom, B. Asafjev je odgovarao da je to samo muzikološki projekat. Da bi se potvrdio kao kompozitor (uvredio se što ga nisu primili u udruženje kompozitora), nastavio je da bavi komponovanjem. Sačuvana korespondencija između N. Mjaskovskog i B. Asafjeva pruža uvid u put koji su oni vrlo brzo prešli iz modernizma u socijalistički realizam. U jednom pismu N. Mjaskovskog iz 1932. godine stoji da on čini sve da sabotira izvođenja svoje 12. simfonije, inače toplo prihvaćene od zvaničnika, jer je se stidi, smatrajući je kompromisnim delom. Karakteristična je i njegova tvrdnja u pismu iz 1933. godine, da je on samo radoznali posmatrač nove stvarnosti, a ne pravi učesnik. Autor ovog rada odbacuje uvrežene narative o povlačenju modernizma u Sovjetskom savezu. S jedne strane, postoji popularna romantična priča o tragediji hrabrih umetnika koje je slomio točak staljinizma i koji su bili prinuđeni da se ponižavaju pišući muziku ispod svog dostojanstva. S druge strane, postoji i sada mnogo manje popularna priča onih koji imaju simpatije za staljinizam. Prema njima, kompozitori su uspeli da se spasu od dekadencije buržoaskog modernizma i uvere se u istinsko dostojanstvo umetnosti socijalističkog realizma. Danas nam međutim, izgleda da su rani sovjetski modernisti načinili preokret pre nego što su se suočili sa bilo kakvom realnom opasnošću. Mnogi od njih su uživali privilegije kakve nije poznavala velika većina sovjetskih građana

Историја музике с љубављу? Хитови, култови и снобови

In this article I refer to a number of examples of powerful manifestations of love for music that routinely fall under the radar of music historians. One of these is the present case study: the 'tenor cult' as a prominent feature of Soviet culture in the 40s and 50s. Discouraged by the authorities and scorned by critics, it led to extravagant behaviour that may seem anomalous for such a regimented society. This potent love for both music and performer was largely female-driven, and it delivered formative, life-defining experiences for many of the participants. I test the suitability of the concept of “the middlebrow” for analysing this phenomenon and investigate how such studies can contribute to the project of a listeneroriented music history.Замислите историју музике ХХ века засновану на афинитетима данашњих слушалаца. У једној типичној анкети, спроведеној 2011. године у Аустралији, првих пет места заузели су Едвард Елгар, Густав Холст, Џорџ Гершвин, Ралф Вон Вилијамс и Сергеј Рахмањинов. На наредних пет позиција пласирали су се Хоакин Родриго, Семјуел Барбер, Карл Орф, Игор Стравински и Сергеј Прокофјев. У овој анкети Морис Равел није успео да се пласира у првих 10, али пошто се он обично налази при врху сличних листа, придодаћемо га и овде. Шта би се десило када бисмо реконструисали историју музике тако да централна места заузме ових једанаест композитора? Да ли можемо да замислимо такав наратив? Вероватно да не можемо. Зашто је то толико тешко? Премда ова и сличне анкете без сумње откривају понешто о маркетингу класичне музике у данашње време, било би погрешно када бисмо одбацили непроцењиве, интимне тренутке радости које ови „највећи хитови” пружају милионима слушалаца широм света, укључујући, вероватно, и бројне критичаре и професоре музике, чак и ако они то не би јавно признали. А ипак, с изузетком Стравинског, ови најпопуларнији композитори су маргинализовани, или чак игнорисани, у већини академских проучавања историје музике ХХ века. Узмимо, на пример, Рахмањинова: иако извођачи и слушаоци упорно и трајно воле његову музику, то није допринело поправљању његове позиције у академском свету: као композитор ХХ века, он је невидљив, или, у најбољем случају, сматран за фосила. Последњих година, музикологија покушава да разреши овај проблем применом концепта „средњег чела” или „средњеумног” [the middlebrow], позиционираног између „високог чела” („високоумног” [the highbrow]) и „ниског чела” („нискоумног” [the lowbrow]). Овакав приступ већ је коришћен у књижевности и довео је до бројних студија о књижевним делима која су раније била занемаривана. Разматрајући теоријске импликације „средњеумног”, научници су покушали не само да га сместе у одређену друштвену групу или у сегмент тржишта, већ су обратили пажњу и на „емоционалну везу с културом” (Бет Дрискол), што је и предмет ове студије. Посебно желим да преиспитам да ли наводно објективна употреба концепта ”the middlebrow” у академском дискурсу заправо указује на подругљиве конотације овог термина, те да ли су научници коначно искрено призналида емоционални ангажман у односу на културу поседује аутентичност и вредност. Да ли научници могу незаинтересовано да разматрају култ једног тако немодерног и емоцијама набијеног композитора као што је Рахмањинов? Или ће увек инсинуирати да такво понашање настаје услед необразованости и лошег укуса? Да ли је концепт „средњеумног” просто превише набијен импликацијама да би могао да се усвоји као научна категорија? Овом приликом навешћу бројне примене моћних испољавања љубави према музици који рутински пролазе испод „радара” историчара музике. Међу њима је и тема мог тренутног истраживања: „култ тенора”, као значајна одлика совјетске културе у четрдесетим и педесетим годинама ХХ века. Обесхрабриван од стране власти и презрен од стране критичара, овај култ је доводио до екстравагантног понашања, које је деловато као аномалија у стриктно уређеном друштву попут совјетског. Ова страствена љубав, како према музици, тако и према извођачима, углавном се везивала за жене и резултовала је формативним, животно одређујућим искуствима за многе следбенице култа. Циљ ми је да покажем како проучавањем овог феномена можемо допринети утемељењу историје музике оријентисане на слушаоца.This essay originates from a paper given at a seminar The Future of Music History organised by Prof. Jim Samson, during the eponymous conference at the Serbian Academy of Sciences and Arts (28–30 September 2017)

A PAISAGEM DOS GEOGRAFOS RUSSOS: A EVOLUÇÃO DO OLHAR GEOGRAFICO ENTRE O SÉCULO XIX E XX

From the eighteenth to the twentieth century, Russian geographydeveloped under the influence of different scientific trendsand social practices. The history of the concept of landscapereveals in a spectacular way the evolution of the geographicalapproach to the environment. By the beginning of the twentiethcentury, ‘landscape’ was viewed as a universal category,and was widely used by the Russian geographers. This term,however, did not appear in Russian geography until the endof the eighteenth century, with the adoption of two words offoreign origin: Landschaft and paysage. For two centuries,these words were synonyms, but by 1930-1940, the termLandschaft had been restricted to a scientific meaning, at atime when the word paysage was beginning to be used to referto scenery. How did the Russian geographical schools affectthe evolution of the word landscape? What led to the divorcebetween the terms Landschaft and paysage? What is the roleof these two words in contemporary Russian geography? Theauthor attempts to explain the particularities of the developmentof Russian geography between the end of the nineteenth andthe end of the twentieth century through the analysis of theevolution of the concept of landscape.A Geografia russa desenvolveu-se entre os séculos XVIII e XXsob a influência de diversas correntes científicas e práticassociais. A história da abordagem pitoresca na Geografia russamostra provavelmente da maneira mais espetacular a evoluçãodo olhar geográfico sobre o mundo. No início do séculoXX, a paisagem representa uma categoria quase universal,largamente utilizada pelos geógrafos russos. No entanto, essanoção entrou na língua russa apenas no fim século XVIII atravésde dois termos existentes em outras línguas: Landschafte paysage. Se essas palavras foram sinônimas durante doisséculos, nos anos 1930-1940 atribuiu-se à primeira o sentidocientífico e à segunda o sentido artístico e simbólico por excelência.Como as escolas da geografia russa contribuírampara a evolução da noção de paisagem? Por que se produzum divórcio entre os termos Landschaft e paysage? Qual papelutiliza a paisagem na geografia russa hoje? O autor procuracompreender os paradoxos da evolução do olhar geográficona Rússia do fim do século XIX e no século XX, analisandoas transformações da abordagem pitoresca

Les mots de l’environnement

El creciente interés de la sociedad por los problemas medioambientales se ha manifestado en la proliferación, en el ámbito internacional, de diccionarios de medio ambiente, tanto en forma de libros, como virtuales. Estas obras atestiguan de que las ciencias del medio ambiente y el concepto de desarrollo sostenible se han convertido en temas de referencia de nuestras sociedades

Wind Power Development and Landscape – Social Participation, Opportunities and Challenges

This chapter describes and exemplifies how different methods for landscape analysis have been applied for wind farm development and planning in Sweden and Spain. In our case studies from Sweden and Spain we discuss the possibilities, strengths and shortcomings of use of different methods of landscape assessment for wind power development in relation with the definition of landscape by the European Landscape Convention (ELC). The Swedish case study is an example of how the proposed guidelines for wind development in the master plan of Uddevalla has been contested and how dialogue-based landscape analysis has redirected wind energy planning. This has been possible through disentangling and illuminating social values in the description of landscape characters as a basis for new planning guidelines. The Spanish case of the Valle de Lecrín and Alpujarra demonstrates limitation of a study based only on expert analysis of visual impact of wind farms. By complementing these expert methods with dialogue, local stakeholder’s perspective was revealed and the role of wind turbines in the construction of a local landscape was understood. We show that the role of the landscape planner should be understood as an interpreter and mediator, rather than that of an expert and prescriber

Diverse responses of coastal communities to offshore wind farming development in Southern Spain

Despite having one of the fastest rates of wind power growth in Europe, offshore wind power development in Spain has been relatively slow. One of the factors affecting its deployment is strong local opposition. In this paper, we explore the main factors affecting local perceptions of offshore wind farms in the coastal regions of Southern Spain. We also compare local opinions of on-land and offshore farms, their impacts on local landscapes/seascapes, and their compatibility with local practices and values. To this end, a multi-phase research approach was applied, based on several stages of data collection and analysis and on surveys conducted between 2012 and 2022. Our study shows that the conflicts surrounding offshore wind farms are linked to the perception of the sea and the wind as important local resources and the perceived right of the coastal region to use these resources to generate wealth for their communities. The coastal communities’ values, perceptions, and practices regarding the sea have a fundamental influence on their opinions. Our research indicates that local people are more likely to accept offshore wind farms if they provide socioeconomic benefits for their communities and if joint use of marine resources can be guaranteed.Ministry of the Economy, Industry and Competitiveness and State Research Agency of Spain, and European Regional Development Fund CSO2017-86975-R CSO2017-86975-

Reseña de España: Geografías para un Estado posmoderno

En definitiva, el libro España: Geografías para un Estado posmoderno, editado por J. Farinós Dasí, J. F. Ojeda Rivera y J. M. Trillo Santamaría, es una obra novedosa y necesaria. Representa además una meta difícil, ya que recopila contribuciones de una treintena de autores procedentes de diferentes campos disciplinares y diferentes regiones de España, de posiciones políticas a veces contrastadas, sobre el pasado, presente y futuro del modelo territorial español