Напомене о личним именима у повељама и писмима деспота Стефана и деспота Ђурђа

Publishe

Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности. — Деспотовац (Народна библиотека „Ресавска школа“)

У питању је приказ зборника радова са научног скупа одржаног у оквиру деветнаестих „Дана српскога духовног преображења“, с насловом Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности, Деспотовац, у издању Народне библиотеке „Ресавска школа“), 2012. године

Nobility in the State of Serbian despots

Рад је настао са циљем да се на свеобухватан начин сагледа положaј и улога властеоског слоја у Држави српских деспота (1402–1459). Методолошки поступци коришћени у ту сврху били су условљени, пре свега, релативним недостатком изворног материјала. То је налагало, поред стандардне критичке анализе извора, коришћење метода поређења и модела. На тај начин настојали смо да тему нашег истраживања сместимо у шири историјски контекст. Из истог разлога у уводном и завршном поглављу морало се изаћи из задатог временског оквира. Читаво излагање организовали смо комбинујући хронолошки и тематски принцип, настојећи да тако истакнемо узрочно-последичне везе између догађаја, али и да створимо једну уопштену слику о одабраној теми. Наше истраживање је показало да је деспот Стефан успео да сломи политичку моћ властеле, коју она није повратила све до краја постојања Деспотовине. Са друге стране, властела је остала главни ослонац војних снага српске државе, без које се није могло замислити одолевање османском притиску. Управо због јачања војних потенцијала, све већи значај добијало је додељивање пронија, као условних земљопоседа. Носиоци дворских звања уживали су највећу моћ међу властелом услед чињенице да су се стално налазили у владаревом окружењу. Све већи значај на двору стицали су, у посматраном периоду, странци, пре свега истакнути Дубровчани и Грци. Материјални ослонац властеле били су, као и пре XV века, земљишни поседи, мада су и за њу све већу важност имали приходи од рударске производње. У време Деспотовине забележено је јачање витешких идеала, што пак није умањивало жељу истакнутих властелина да се окрену монашком животу. Пад Смедерева 1459. био је догађај после кога се темељно променио положај српске властеле, која је наставила да егзистира још једно извесно време у оквирима Угарске и Османског царства. Након средине XVI века готово је потпуно нестала, што је имало огромне последице по даљи друштвени развој српског народа.The work was created with the aim to comprehensively examine the role and place of noblemen class in the state of Serbian Despots (1402-1459). The methodological procedures used for this purpose were determined by a relative lack of source material. It was necessary that, beside the standard critical analysis of sources, we use the method of comparison and model. In this way we tried to put the theme of our research in a wider historical context. For the same reason, we had to get out of the given time frame the introductory and concluding chapter. We organized the whole presentation combining the chronological and thematic principle of trying to point out the causal connections between events, but also to create a general picture of the chosen topic. Our research has shown that Despot Stefan managed to break the political power of the aristocracy, which it did not recover until the end of the existence of rule of Despots. On the other hand, the nobility remained the mainstay of the military forces of the Serbian state, without which it was impossible to imagine facing the Ottoman pressure. It is due to the strengthening of military capabilities that increasing importance has been given to the assignment of pronoiai as conditional land ownership. Court title holders have enjoyed the greatest power among the nobility, due to the fact that they were constantly in the king's environment. The growing importance of the court, in that period, was given to strangers, especially prominent Ragusans and Greeks. Material support of the noblemen, like before the fifteenth century, were landed estates, though for them also the increasing importance played revenues from mining production. It was noted at the time of the Despotate the strengthening of chivalry ideals, which however did not interfere with the desire of prominent landlords to turn to the monastic life. The fall of Smederevo in 1459 was a event where the status of the Serbian nobility changed thoroughly, which continued to exist for some time within Hungary and the Ottoman Empire. After the mid-sixteenth century it was almost completely gone, which had enormous consequences for the future social development of the Serbian people

Српске средњовековне повеље као извор Душановог законика

Рад анализира српске средњовековне повеље као потенцијални извор норми Законика цара Душана. Иако су се бројни еминентни правници и историчари бавили питањем извора овог значајног споменика, мишљење је аутора да тема српских повеља као његових извора још увек није добила задовољавајућу стручну обраду. У yводу се даје преглед главне досадашње литературе посвећене овој материји (како оне у којој се директно отвара питање извора Душановог законика, тако и оне која се бави повељама или појединим областима и установама средњовековног српског права), износе основни аргументи за одабир теме и објашњава систематика њеног излагања; коначно, наводи се одабир извора који су коришћени у току истраживања. У првом делу тезе разматра се питање појма и карактера повеља као законодавних аката, те њиховог односа са Душановим закоником. За ово истраживање се може рећи (иако је и само по себи од значаја за домаћу правну историју) да представља претходно питање за приступање главној теми рада. У њему се пореде врсте и особине српских повеља са њиховим ромејским узорима, на основу чега се даје радна дефиниција повеље као нормативног акта. Даље се даје преглед најрелевантнијих схватања о појму закона (као права уопште) и начелу законитости у средњовековном српском праву, о карактеру Законика у поређењу са повељама и о његовом положају у оквиру Душанове троделне кодификације. Hа крају се објашњава однос Законика и повеља, релевантан како за њихово паралелно постојање у српском правном систему у време доношења Душановог законика, тако и за даљу праксу доношења повеља. У другом, главном делу рада разматра се правна грађа из повеља српских владара донетих пре Душановог законика заједно са одредбама овог акта и анализира се могући утицај повеља на Законик, односно рецепција установа из повеља од стране Душанових законописаца.The thesis analyses Serbian medieval charters as the potential sources of the Code of the Emperor Stefan Dušan. Although the question of the sources of this significant legal monument has already attracted the attention of numerous prominent lawyers and historians, the author argues that the subject of Serbian charters as its sources still has not been covered to a satisfactory degree. The introduction supplies an overview of the primary existing literature on this subject (both the works directly focused on the sources of Dušan's Code, as well as the ones dealing with charters or certain areas and institutions of medieval Serbian law), delivers the primary arguments for the selection of the subject and explains the systematics of its presentation; finally, it contains the selection of the source material used during the research. In the first part of the thesis the author considers the concept and the nature of charters as legislative acts, as well as their relation to Dušan's Code. This research (albeit important for Serbian legal history on its own) can be considered a preliminary issue for the main subject of the thesis. The author compares the types and properties of Serbian charters and their Rhomean (Byzantine) models and offers a working definition of charters as normative acts based on that comparison. Further the author gives a review of the most relevant notions of the Serbian medieval concept of zakon (in its sense as law in general) and the principle of legality in medieval Serbian law, of the nature of the Code compared to the charters and its position within Dušan's tripartite codification. Finally, the author explains the relation of the Code and the charters, relevant both to their parallel existence as sources of law in the time when Dušan's code was enacted, but also to the further practice of passing charters. The second, main, part of the thesis contains an analysis of the legal contents of the charters of Serbian rulers that predate Dušan's code and the Code's own articles, with an attempt to determine the possible influence of the charters on the Code, i.e. the reception of institutions regulated in the charters by Dušan's legislators

The Toponymy of the Resava Region – Oikonyms from Charters, Through Defters and Maps until the Present

The paper presents a list of the current names of inhabited places – oikonyms in the Resava region. The compiled material is compared to the names of villages recorded in medieval documents, the Braničevo Defter (Ottoman census book), other census books and maps, as well as in historical, geographic and ethnographic sources from the 19th and 20th centuries. Attention is also drawn to the changes that the oikonyms of the villages whose locations are identified have undergone both in terms of grammar (changes in gender and number, etc.) and their formative structure and motivation.У раду се доноси попис садашњих назива насељених места – ојконима на подручју Ресаве. Прикупљени материјал се упоређује и са називима села забележених у средњовековним документима (повељама и писмима), Браничевском тефтеру, на картама, али и у историјским, географским и етнографским изворима из XIX и XX века. Указује се на промене које су ојконими претрпели у граматичком погледу (промена рода, броја и сл.), као и на њихову творбену структуру и мотивацију

Banat in the age of king Matthias Corvinus:(1458-1490)

Докторска дисертација Банат у доба краља Матије Корвина (1458- 1490) има за циљ да пружи потпун преглед прилика на територији Баната као географске целине за време владавине угарског краља Матије Корвина, и да попуни празнину у српској медиевистици, у којој су веома ретка дела чији је предмет проучавања био Банат као географска целина. Ослањајући се на многобројне изворе, као и на релевантну литературу, аутор је утврдио да је у времену када је Османско царство уништило појас вазалних држава који је до почетка владавине Матије Корвина штитио јужне границе Краљевине Угарске, Банат био, после Београда, најважнији одсек одбране Угарске од турских напада, у коме се, у граду Темишвару, налазило седиште генералног капетана Доњих Крајева. Потреба за насељавањем опустошених области и привлачењем нових ратника под заставу угарског краља Матије Корвина довели су до краљевог даривања поседа у Банату српској властели, и планског досељавања Срба са балканског полуострва у Банат. Ове миграције су одлучујуће утицале да етничка и верска структура становништва Баната почне да се преокреће у смеру јачања словенског и православног становништва ове области. Дисертација такође разматра типологију и положај урбаних насеља, утврђења и великих поседа који су припадали монарху, црквеним установама и значајним властелинским породицама, као и битне одлике сеоских насеља, прилике у римокатоличкој и православној цркви у Банату, и одлике тамошње привреде, како руралне тако и урбане, и саобраћаја у времену владавине краља Матије Корвина, при чему нису коришћени само писани извори и историографска литература, него и објављени резултати археолошких истраживања. Ова дисертација је допринела бољем познавању прилика на једном јасно омеђеном географском простору данас познатом под именом Баната у времену велике историјске прекретнице, и бољем разумевању како тамошњих прилика током тога периода, тако и угарско-српских, угарско-влашких и угарско-османлијских односа...PhD dissertation Banat in the Age of King Matthias Corvinus (1458- 1490) aims to offer a complete overview of the situation in the region of Banat as a geographical entity during the reign of Hungarian King Matthias Corvinus, and to fill a gap in the Serbian medieval studies, in which works whose subject was Banat as a geographical entity are very rare. Drawing from numerous sources, as well as the relevant literature, the author finds that at the time when the Ottoman Empire destroyed the belt of vassal states, which protected the southern border of the Kingdom of Hungary until the beginning of the reign of Matthias Corvinus, the Banat was, after Belgrade, the most important section of Hungarian defence from Turkish attacks, in which, in the city of Timișoara, was situated the seat of the captain-general of Lower Parts. The need for the settlement of the devastated areas and attracting new warriors under the banner of Hungarian king Matthias Corvinus led to the king's donations of lands in Banat to Serbian nobility, and planned migrations of Serbs from the Balkan Peninsula to Banat. These migrations were of the crucial influence under which the ethnic and religious composition of the population of Banat began to turn into the direction of increasing Slavic and Orthodox population of the area. The dissertation also discusses the typology and the position of urban settlements, fortifications and large estates which belonged to the monarch, ecclesiastical institutions and important noble families, as well as the essential characteristics of rural settlements, the situation in the Roman Catholic and the Orthodox Church in Banat, and the characteristics of the local rural and urban economy and transport during the reign of king Matthias Corvinus, whereby not only written sources and historiographical literature were used, but also the published results of archaeological research. This dissertation has contributed to a better knowledge of the situation on a clearly demarcated geographical area known today as Banat at the time of a great historical turning point, and a better understanding of the local conditions during the period, as well as Hungaro-Serbian, Hungaro- Wallachian and Hungaro-Ottoman relations

Two lost charters of the Brankovićs’ and their compilation (Chilandar № 58 and № 59)

У студији су анализирана два документа са истим текстом, настала крајем XIV, односно на прелазу из XIV у XV век, из манастира Хиландара – Хиландар №58 и Хиландар №59. Њихове спољне и унутрашње одлике збуњивале су истраживаче још од друге половине XIX века све до наших дана. Веровало се да први докуменат представља оригиналну повељу оверену потписом и печатом, док се други, неоверени, сматрао њеним преписом (односно, концептом повеље). Једна група истраживача је настанак повеље доводила у везу са браћом Бранковић, Гргуром и Вуком, а друга само са господином Вуком. Полазећи од већ познате чињенице да исти текст из оба сачувана преписа сведочи о постојању два правна чина, ова дипломатичка студија доноси сасвим другачије погледе о пореклу и времену настанка actio и conscriptio, и то не само једног већ два различита документа. У складу с тим, указано је на природу данас сачуваног текста у хиландарским преписима, на време настанка тих преписа и на могући значај овде представљених резултата за различита истраживања српске средњовековне дипломатике и историје.This study has shown that a document preserved in two transcripts from the second part of the 14th and the beginning of the 15th centuries – the Chilandar №58 and the Chilandar №59 (the latter is older) – is a compilation composed of two different charters of the Branković brothers. Those charters are deeds of gifts in the Drenica region donated to the Chilandar monastery. The first charter was issued jointly by Gregory and Vuk to their brother, the Chilnadar monk Roman, during the reign of Emperor Stephen Uroš (1355–1371), according which the three brothers bound themselves to endow the monastery. The second one was issued by Vuk independently as a regional magnate in the post-Nemanjić era. Until now, historiography considered document Chilandar №58/59 as either one charter of Gregory and Vuk or a charter of Lord Vuk into which were incorporated elements of the earlier joint charter. Diplomatic analysis of the document Chilandar №58/59 shows that parts of the texts of the two charters were mechanically transposed in order to form a new document. The text of the charter of Gregory and Vuk was preserved in the compilation for the most part (symbolic form of invocation, intitulatio, exposition/narration with petitio–interventio, disposition, spiritual sanctions and the part of eschatocol: apprecatio without date clause and signature), into which a smaller part of Vuk’s document was interpolated (intitulatio, exposition/narration and disposition). Thus, the Chilandar transcripts represent authentic fragments of two lost charters of the Brankovićs’. The motives for making the compilation were probably of a practical nature, in order to list the villages of Chilnadar’s metochion in the Drenica region in one document. Its later transcript, the Chilandar №58, was sealed using a false seal (Mošin 1966) and signed using an unauthentic signature of Lord Vuk Branković, as is shown in this paper. The signature does not correspond with the singature formula and intitulatiо in Vuk’s preserved documents, hence it could not have been used in the lost charters of the Brankovićs. This paper offers a review of existing research, and a text-analysis of the joint charter of Gregory and Vuk, of lord Vuk’s own charter as well as an analysis of the particular place in the compilation where the content of those two lost charters are intertwined. It shows us clearly a mixture of grammatical forms and diplomatic formulas of the two different documents. In this paper the new possible dating of the two lost charters of the Brankovićs’ is discussed and internal and external characteristics of the Chilandar transcripts and their dating are also presented. The newer transcript (Chilandar №58) contains a later margin note which testifi es, as is also shown in this paper, to the existence of another lost document of the Brankovićs’, but this time issued by Lord Vuk’s widow Mara and her sons.Mélanges offerts à Mirjana Živojinović/Зборник у част Мирјане Живојинови

Successors of the Mrnjavčević family and theritories under their power 1371-1459

Докторска дисертација „Наследници Мрњавчевића и територије под њиховом влашћу од 1371. г. до 1395. г.“ је наставак вишевековног занимања домаћих и страних историчара за прошлост Србије и југоисточне Европе у другој половини XIV в. Слабљење државе Немањића се поклапа са новим таласом турског присуства на континенту, што је трајно изменило прошлост не само Балкана. У догађајима и процесима светског значаја учествовали су и краљ Вукашин и деспот Јован Угљеша. Деловање браће привлачи посебну пажњу јер се њиховим успоном често објашњава суноврат Царства. Такође, у средишту истраживања је деловање краља Марка и његове тројице браће (Андрејаш, Иваниш, Дмитар) након Маричке битке. Тада је, претежно источно од Вардара, настала још пространија држава браће деспота Јована Драгаша и господина Константина. У циљу објашњења ове појаве опсежно је истражена биографија њихових родитеља, деспота Дејана и Теодоре, сестре по оцу Стефана Душана. Њиховим успонима и падовима од личних особина много више су доприносиле опште околности. Посебно је издвојено државно уређење засновано на апанажама, удеоним кнежевинама, „земљама“ и „државама“. Након Маричке битке српски обласни господари са југа су утврдили своја господства, али се временом све више повлаче пред северним суседима (кнез Лазар, Вук Бранковић, Балшићи). За разумевање вишеслојних међусобних односа било је неопходно проучити сложене и динамичне политичко - дипломатске, управно - административне, економске, демографске, црквене, културно - духовне и друге процесе унутар две државе и широм расцепканог Царства. Дошло се до нових и занимљивих погледа, уз општи закључак да је на дворовима краља Марка и браће Драгаш српска државна политика усклађивана са све скромнијим могућностима. Такође, истражени су односи и са другим балканским знатнијим снагама. Закључено је да су Дејановићи могли имати знатан уплив на прилике у јадранско-јонском залеђу, те Епиру и Тесалији. Турци су временом све снажније и свеобухватније притискали, тако да снага две државе све више слаби. Нема много изворних вести о ставу Османлија према два двора, те је стога велики простор посвећен питањима турског вазалитета уопште и етапама њиховог освајања. Као кључни догађаји издвојени су пад Сера (1383. г.), Солуна (1387. г.) и посебно Косовска битка. Смрт краља Марка и господина Константина у бици на Ровинама 1395. г. је била праћена, вероватно тихим, гашењем њихових држава. Њихове контуре су очуване у раним турским административним јединицама. Осим тога, многе ниже установе и бројни појединци су се уклопили у управу нове државе. Ретки савремени извори су малог обима (повеље, записи, натписи, родослови) и стога су међусобно неповезани. Слични су и наративни извори, с тим да су готово сви истовремено и пристрасни. Каснија врела су изузетно непоуздана. Мисли се на турске хронике, дела нововековних европских историографа и путописаца, а посебно на разгранато живо народно предање. Најранији турски дипломатички акти не осликавају увек доследно стање из претходног раздобља. Сви скупа омогућавају стварање оквирне слике тек ако се уклопе у најновија сазнања домаће медиавистике.Ph.D. Thesis “Successors of the Mrnjavčević family and territories under their power 1370-1395” is a continuation of a centuries-old interest of national and foreign historians in the past of Serbia and southeastern Europe in the second half of 14th century. The weakening of the state of Nemanjić coincides with a new wave of Turkish presence on the continent, which permanently changed the past not only of the Balkans. Both King Vukašin and despot Jovan Uglješa participated in the events and processes of global significance. Their rise has drawn special attention because it is usually associated with the end of Empire but also because the activity in the next period of King Marko and his three brothers (Andrejaš, Ivaniš and Dmitar) is at the center of the research. Besides, after the battle of Maritsa, mainly in the east of the Vardar River, more spacious state of brothers despot Jovan Dragaš and gospodin (lord) Konstantin emerged. In order to explain this phenomenon, the biography of their parents, despot Dejan and Teodora, the paternal half-sister of Stefan Dušan, was extensively researched. General circumstances had contributed much more to their rises and falls than their personal characteristics. State polity, based on appanages, co-ruled principalities, “zemlja” - lands and “država” states, was especially distinguished. After the battle of Maritsa, Serbian independent land lords from the south established their dominions but over time they increasingly retreated before their north neighbours (knez Lazar, Vuk Branković, the Balšić family). In order to understand the multilayered relationships it was necessary to study complex and dynamic, political and diplomatic, administrative, economic, demographic, religious, cultural and spiritual and other processes within the two states and throughout divided Empire. New and interesting views occurred with the general conclusion that at the courts of king Marko and Dragaš brothers, Serbian state policy was coordinated with increasingly modest possibilities. Also, the relationships with other substantial Balkan forces were researched with the conclusion that the Dejanović family could have a significant influence on the situation in the Adriatic and Ionian hinterland, and Epirus and Thessaly. Over time, the Turks pressured more powerfully and comprehensively, so that the power of the two states weakened increasingly. There is not much source data on the Ottoman position towards the two courts; therefore a large section is devoted to the issues of Turkish vassalage in general and to the stages of their conquests. The key events which are singled out are the fall of Serres (1383) and Thessaloniki (1387) and in particular the battle of Kosovo. Deaths of King Marko and gospodin (lord) Constantine at the battle of Rovine 1395 were followed by probably silent vanishing of their states. Their contours are preserved in the early Ottoman administrative units. Besides, many lower institutions and numerous individuals adapted to the government of the new state. Rare contemporary sources are of small scale (charters, records, inscriptions, genealogies) and therefore are incoherent. The narrative sources are similar but, almost all are, at the same time, biased. Subsequent sources are extremely unreliable. This refers to the Turkish chronicles, the works of European historiographers and travel writers of the new century, and especially to the diversified lively folk tradition. The earliest Turkish diplomatic acts do not always consistently reflect the state of the prior period. All together, they enable the creation of an outline picture only if they fit into the latest findings of the domestic medievistics

Viticulture in medieval Serbia

Предмет дисертације је виноградарство у средњовековној Србији које је сагледано на нивоу неколико привредно-друштвених појава, почев од краја XII века. Рад је настао на основу средњовековних писаних извора, ћирилског и латинског порекла, као и на основу првих сачуваних османских пописа српских крајева. Виноградарство се раније развило у српским земљама дуж јадранског приморја и на простору Македоније, док је у осталим континенталним крајевима добијало већи замах тек од XIV столећа. Први сачувани османски пописи освојених крајева Србије показују да се најкасније до половине XV века виноградарство развило у скоро свим плодним и добро насељеним крајевима средњовековне Србије. У српским земљама средњег века постојала су два основна начина подизања винове лозе, зависно од врсте резидбе, док је у виноградима обављан низ аграрно-техничких радова, при чему се инсистирало и на чувању и заштити виноградарског поседа. У погледу земљишне својине и обавеза зависног становништва према феудалном господару, постојале су две врсте ренти. У матичним српским земљама виногради на земљишту феудалца обрађивани су бесплатном радном снагом зависних земљорадника, док је у крајевима који су у прошлости били изложени јачем византијском утицају преовладавала натурална дажбина у виду десетине укупно произведеног вина на земљорадничком поседу. Позната је и појава узимања винограда у закуп, док се закупина кретала од једне десетине до половине плодова. Дубровчани и Которани извозили су велике количине домаћег и италијанског вина у унутрашње српске крајеве. Tрговина вином одвијала се и у унутрашњости средњовековне Србије, у трговачким и градским насељима у чијој је околини виноградарство достигло виши степен развоја, док се вино продавало и у крчмама. Вино је имало значајну улогу у црквеним обредима и исхрани монаха, као и у свакодневном световном животу, док је винова лоза представљала главни симбол династије Немањића и њене светородности.The subject of thе doctoral dissertation is viticulture in medieval Serbia, which is presented at the level of several economic and social phenomena, beginning at the end of the XII century. The paper is based on medieval written sources, of Cyrillic and Latin origin, as well as on the first preserved Ottoman censuses of Serbian lands. Viticulture had been previously developed in Serbian countries along the Adriatic coast and in the territory of Macedonia, while in other continental regions it has gained more momentum since the fourteenth century. The first preserved Ottoman census of the conquered parts of Serbia from the 15th century shows that wine growing developed in almost all the fertile and well-populated parts of medieval Serbia. In the medieval Serbian countries one could find the rewere two basic ways of raising vines, depending on the type of pruning, while several agrarian-technical works were carried out in the vineyards, with the insistence on the preservation and protection of the vineyards. In terms of land ownership and liabilities of the dependent population to the feudal lord, there were two types of rents. In the native Serbian countries, there was an obligation to cultivate the vineyards on the land of the feudal lord, while in areas previously exposed to greater Byzantine influence, there was a natural levy, in the form of one-tenth of the total wine production on the farmer's estate. The occurrence of leasing vineyards was also known, with the rent varying from one-tenth to one-half of the fruit or wine. The Dubrovnik and Kotorans exported large quantities of domestic and Italian wine to the inland Serbian regions. Wine trade also took place in the interior of medieval Serbia, in commercial and urban settlements, in whose surroundings wine-growing was well developed, while wine was also sold in pubs. Wine played a significant role in church rituals and the nourishment of monks, as well as in daily life, while the vine was a major symbol of the Nemanjić dynasty and its sacrileg