Entanglement of Context Co-Creation and Individual Co-Development: Insights from Adolescents' Conflict Negotiation

Contemporary developmental psychology still predominantly conceptualizes adolescent peer groups as an abstract and external context influencing personal development. In contrast, we argue that, while immersed in wider sociocultural and material contexts, microsocial context is continuously re-shaped in the course of (peer) interactions. The context is, thus, actively co-produced by adolescents, especially in challenging situations like conflict discussions, where personal and relational outcomes are at stake. 'Context', in that sense, is a process of this continual interaction and a product of it – i.e. (lack of) shared version of the event, and all the interactional outcomes that emerged in that intersubjective space. Simultaneously, viewpoint originated in the extensive study on narrative identity co-construction in adolescence through negotiation of conflicts with close friends. The findings showed that resolution of the conflict via creating a shared event version shaped identity outcomes, both in terms of positivity and coherence of the self-image. This highlights the intricate process of continuous co-creation of peer context and co-development of adolescents 'within it'. Theoretically, we should employ the insights of circular co-creation of the local mediators constituted through the interaction and their individual appropriation when conceptualizing the mechanisms of human development. This would enable a dynamic, processual view of microsocial context. Methodologically, this calls for analysing messy, perplexing interactional data on the social origins of the intrapsychic realm. In this way, we argue, we could truly advance psychology for the (microsocial) world and human making

The Problem of River Crossings in the Campaigns of Alexander the Great

This paper will show that rivers posed serious obstacles for Alexander’s army and illustrate the methods used by the Macedonians in overcoming them. Neglect of this topic is a direct consequence o f a scarcity o f sources. Contemporaries did not pay much attention to them. From their point o f view, there was little worth noting. Crossing rivers was a routine task, so ancient authors did not write about it unless something extraordinary happened (for instance, a battle on riverbanks or if they were impressed b y the sheer size o f the river). Still, by analyzing these examples w e can extract information and paint a picture o f h ow it was done. The standard ways o f crossing large rivers were by using a pontoon bridge, b y fording (soldiers would cross holding hands in order to protect each other from a fast current) or by using rafts, made from leather tents and ha y bu t powerful enough to carry catapults and horses

“I am out” – How systemic challenges overpower intrinsic motivation for teaching? A case of mathematic elementary school teacher from Serbia

The teacher retention crisis continues to deepen, with teacher education programs struggling to attract new candidates and the profession facing an aging workforce. Schools are experiencing increasing difficulties in filling vacancies, particularly in STEM subjects, where shortages are most pronounced. As experienced teachers retire, the demand for new educators grows, yet the profession remains undervalued, leading to concerns about the long-term sustainability of the education system. This study is part of an ongoing ethnographic research project initiated in 2023, exploring challenges in teacher retention. A qualitative approach was adopted, with data collected from a recorded meeting between one primary school teacher in Serbia and two members of the school's psychological-pedagogical service. The conversation was analyzed using reflexive thematic analysis, identifying key arguments shaping decisions to leave the teaching profession.Teacher emphasized student indiscipline and parental helplessness as major sources of frustration, as well as the increasing availability of alternative career opportunities that offer better working conditions. Leaving the profession was perceived as a way to protect personal mental health. On the other hand, school support service focused on the notion of teacher responsibility in managing classroom discipline and reinforced the idea of teaching as a noble calling. The predominant retention strategy— reminding a teacher of their initial motivation and sense of purpose—proves insufficient in the face of perceived challenges. Findings highlight the urgent need for societal shifts in teacher perception and status, alongside structural reforms to attract and retain skilled educators. Without these changes, intrinsic motivation alone cannot offset growing dissatisfaction, underscoring the need for policy interventions in working conditions and professional recognition

Psychological aspects of scientism

Filozofski fakultetОпште неповерење у науку и научнике, као и различита специфична антинаучна уверења, оправдано привлаче велику пажњу истраживача због негативних последица које оваква уверења могу имати на појединце и друштво у целини. Међутим, поверење у науку такође може попримити неоправдане сразмере, тако да таква уверења о науци не одговарају њеним стварним дометима, што је се у филозофској литератури означава појмом сцијентизма, чији смо психолошки садржај и корелате испитивали у овој дисертацији. У првој фази конструисали смо Упитник сцијентистичких уверења који се односио како на науку и научни метод тако и на научнике. Нови упитник састоји се од 20 скала Терстоновог типа, како би осигурали да имамо неутралну тачку (‖критичко поверење‖) у односу на коју би могли да тврдимо да су екстремнији облици поверења некритички. Упитник је концептуално валидиран од стране стручњака из области психометрије и филозофије науке, као и од стране лаика. Показао је како конвергентну, као и предиктивну валидност, односно, очекиване везе са научним знањем, прецењивањем познавања научних концепата, те са догматизмом. У другој фази показали смо на репрезентативном узорку грађана Србије да је некритичко поверење у науку и научнике учесталије од неповерења, као и да су сцијентистичка уверења негативно повезана са антинаучним уверењима (веровањем у теорије завере, псеудонауку, паранормално, сујеверје). Показали смо, међутим, и да су сцијентистичка уверења, слично као и наведена антинаучна уверења, повезана позитивно са потребом за заокруженошћу и нетолеранцијом неизвесности, а негативно са когнитивном рефлексивношћу и когнитивним способностима. У два експеримента у оквиру треће фазе истраживали смо да ли су особе са израженијим сцијентистичким уверењима склоније да се ослањају на научне сигнале као хеуристике приликом процене квалитета објашњења и аргумената. У првом експерименту потврдили смо да испитаници објашњења психолошких феномена процењују као квалитетнија онда када су допуњена небитном неуронаучном информацијом него када нису. У другом експерименту показали смо да аргументе процењују као квалитетније када су представљени као да долазе од научних извора него од стране лаичких извора. Нисмо, међутим, нашли потврду за наша очекивања да ће сцијентистичка уверења модерирати ове ефекте. Кроз две студије у оквиру четврте фазе испитивали смо однос између сцијентистичких уверења и склоности да се подржавају мере кажњавања за особе које се не понашају у складу са научним препорукама или промовишу антинаучна уверења. Израженија сцијентистичка уверења пратила је јача подршка за предложене мере кажњавања, од медијске цензуре, преко новчаног или затворског кажњавања, па до укидања права на здравствену заштиту. У другој студији показали смо да морализовање рационалности може делимично објаснити ове везе. Коначно, у петој фази истраживали смо да ли су особе са израженијим сцијентистичким уверењима склоније да позитивно гледају на етички проблематичне експерименте. У две студије, једној на студентском узорку, а другој на пригодном узорку из опште популације, нисмо добили значајне везе између ових феномена. Резултате ових студија дискутовали смо из више теоријских перспектива као што су теорије обраде информација или идентитске теорије, као и у ширем контексту комуникације, друштвених односа, и политичке партиципације грађана.Mistrust in science and scientists, as well as various specific anti-scientific beliefs, naturally attract considerable attention from researchers due to the negative consequences such beliefs can have on individuals and society as a whole. However, trust in science can also take on unjustified proportions, so that such beliefs about science do not correspond to its actual capacities — a phenomenon referred to in the philosophical literature as scientism, whose psychological content and correlates were examined in this dissertation. In the first phase, we constructed the Scientistic Beliefs Questionnaire, which covers beliefs about science, the scientific method, and scientists themselves. The new questionnaire consists of 20 Thurstone-type scales, ensuring a neutral point ("critical trust") against which more extreme forms of trust could be identified as uncritical. The questionnaire was conceptually validated by experts in psychometrics and philosophy of science, as well as by laypeople. It demonstrated both convergent and predictive validity, i.e., expected associations with scientific knowledge, overestimation of scientific concepts familiarity, and dogmatism. In the second phase, we demonstrated on a representative sample of Serbian citizens that uncritical trust in science and scientists is more prevalent than mistrust and that scientistic beliefs are negatively associated with anti-scientific beliefs (belief in conspiracy theories, pseudoscience, paranormal phenomena, and superstition). However, we also showed that scientistic beliefs - much like the aforementioned anti-scientific beliefs - are positively correlated with the need for cognitive closure and intolerance of uncertainty, and negatively correlated with cognitive reflectiveness and cognitive abilities. In two experiments in the third phase, we examined whether individuals with stronger scientistic beliefs are more likely to rely on scientific cues as heuristics when assessing the quality of explanations and arguments. In the first experiment, we confirmed that participants evaluate explanations of psychological phenomena as more credible when they are supplemented with irrelevant neuroscientific information than when they are not. In the second experiment, we showed that participants evaluate arguments as better when they are presented as coming from scientific sources rather than from lay sources. However, we did not find evidence for our expectation that scientistic beliefs would moderate these effects. In two studies in the fourth phase, we examined the relationship between scientistic beliefs and the tendency to support punitive measures against individuals who do not adhere to scientific recommendations or who promote anti-scientific beliefs. Stronger scientistic beliefs were associated with greater support for the proposed punitive measures, ranging from media censorship and financial or prison penalties to the denial of healthcare rights. In the second study, we demonstrated that the moralization of rationality can partially explain these associations. Finally, in the fifth phase, we investigated whether individuals with stronger scientistic beliefs are more inclined to view ethically problematic experiments in a positive light. In two studies — one with a student sample and one with a convenience sample from the general population — we did not observe significant associations between these phenomena. The results of these studies were discussed from multiple theoretical perspectives, such as information processing theories and identity theories, as well as in the broader context of communication, social relations, and citizens' political participation.

И би велики помор Римљана: пад Таормине 902. и његов одјек у византијској екумени

The following paper deals with the fall of Taormina to the Arabs of emir Ibrāhīm II of Ifrīqīya in 902. The way in which this event was written about is noteworthy since we usually do not see such qualifications reading this kind of texts. We examine not only Byzantine histories and chronicles, but other narratives in Greek from Sicily and Southern Italy, how they wrote about these events and what kind of language did they use. We especially pay attention to the use of the ethnonyms Romans and Christians in these writings, uncovering a set of meanings and the salience of Byzantine identity, shifting from the Sicilian to the Constantinopolitan and general Byzantine perspective. Thus, a local version of the story of the Arab conquest of Sicily and Southern Italy echoes in other Byzantine narratives, where we see a distinction from the first texts that mentioned the fall of Taormina, and later authors who either preserved the initial narrative course of events or failed to do so.Таормина је била византијски град на истоку Сицилије, чијим су освајањем Арабљани из Северне Африке фактички освојили Сицилију 902. године, иако ће до коначног освајања острва доћи тек крајем истог столећа. Оно је почело још у првој половини IX века, а најпресуднији моменат је за Византинце био када су 878. изгубили тадашњу сицилијанску престоницу - Сиракузу. Драстични губитак Сицилије се у Византији поклапа са владавином првих царева из династије Македонаца, Василијем I и Лавом VI, док је тада аглабидски емир био Ибрахим II. Специфичност Таормине је што се код престоничких византијских историчара из X века, најпре код Симеона Логотета и тзв. Теофановог настављача, наводи да се током арабљанског заузимања Таормине збио „велики покољ/помор Римљана“. Како би се дошло до бољег разумевања ове неуобичајене карактеризације становника једног провинцијског византијског града, уз консултовање локалних извора на грчком језику долази се до бољег разумевања овог феномена. Најпре тзв. Кембричке хронике, анонимног списа о арабљанском освајању Сицилије који је сачуван на грчком и арапском; хроника нам пружа увид у начин на који су локални Византинци писали о освајању острва, а иако нису говорили о покољу Римљана у Таормини, имамо сличне описе за неке случајеве на Сицилији, с изузетком да се ту увек спомињу хришћани уместо Римљана. Читањем хронике долази се до закључка да су и „Византинци из Византије“, из средишта Царства такође хришћани, и да у хроници хришћани заправо значи Римљани. То нам потврђује и арапска верзија која на арапском увек делове где смо имали хришћане даје облик Рум (Римљани, православни хришћани), као и други локални списи. Међутим, наведеног описа за Таормину нема у Кембричкој хроници. Престонички историчари углавном прате један утврђени шаблон при опису пада Таормине, угледајући се на то како су донекле већ писали о паду Сиракузе 878: Лав VI је био заокупљен зидањем задужбина у Цариграду, да би онда наратив прешао на то да су у Таормини убијени Римљани, да су Арабљани освојили Лимнос и да се у цариградској цркви Св. Мокија десио један инцидент након кога је цару Лаву проречено да је то знамење да ће умрети за десет година. У овој наративној конструкцији је пад Таормине, једна несрећа која је задесила Римљане, на почетку низа који се завршио са најавом смрти цара Римљана – стога су они на тај начин узрочно-последично повезани у историјским наративима. Кључ за разумевање и спону између локалне сицилијанске хронике и престоничких историјских текстова је Житије Св. Илије Новог. Св. Илија Енски, познат и као Св. Илија Нови, је био византијски светац из IX и X века, чија нам анонимна хагиографија говори о овој повезаности Сицилијанаца и осталих Византинаца, пре свега везе које су постојале са византијским царом Лавом VI. Осим што је путовао по хришћанском Медитерану, Св. Илија Енски је био у Таормини у којој је прорекао да ће ју освојити Арабљани након чега ће доћи до великог покоља хришћана. То се и обистинило, а након што је емир Ибрахим II исте године напао и опсео Козенцу у Италији, посредством молитава Св. Илије тиранин је заустављен и тиме је спашено и васколико хришћанство и читаво Царство, јер Илијин животописац описује Ибрахима као некога ко се дигао не само на хришћане већ и на самог Христа, те да је намеравао да освоји и Цариград. Ту јасно видимо везу периферије са центром Царства, као и када Св. Илија одлази у Цариград да посети цара али је у међувремену умро у Солуну 903, где је прорекао да ће Арабљани Лава Трипољског, за кога се страховало да ће напасти сам Цариград, освојити Солун а не престоницу како су сви мислили. Житије Св. Илије Енског показује како су локални концепти са Сицилије и из Италије доспели до Цариграда, уједно пружајући и информације о миграцијама византијског становништва из западних крајева Царства на Балкан све до Босфора. Еволуција коју видимо у наративу је плод другачијих потреба различитих текстова, зависно од места и времена настанка, те видимо одјек иницијалних идеја код Византинаца са Сицилије и из Италије код осталих византијских писаца. Опасност од Ибрахима II се пренела на деловање Лава Трипољског, које је резултовало не само освајањем Солуна 904, већ и општом претњом по Византију у подручју Егеја. Тај одјек можемо пратити и након X века, пре свега код Јована Скилице и нарочито у илустрованом мадридском рукопису његове историје. Други пак текстови који су занемарили Римљане у Таормини и нису их споменули, некад маше узрочно-последични низ, што се најбоље види код Јована Зонаре у XII веку који током владавине цара Лава VI није ни споменуо похару Солуна 904. године. Питање употребе етнонима Римљани или хришћани зависи од одређеног значења тог идентитета и питања које значење ће у ком контексту бити истакнуто: из угла борбе са муслиманима то је хришћански, а римски из угла свеопште византијске ситуације и лика самог цара. Стога можемо закључити да су византијска Сицилија, као и Јужна Италија, иако провинције географски удаљене од Цариграда, биле у идејном и комуникацијском смислу блиске престоници и да одјеке онога што се дешавало у једном делу Византије можемо пратити широм византијске екумене.Двадесет трећи међународни научни скуп "Ниш и Византија",Ниш, 3-5. јун 2024

Relation to the Past in the Dynastic Ideology of Prince Miloš Obrenović (1815-1839/1858-1860)

Throughout history, the relation towards the past was significant in the dynastic ideologies. One of the Serbian rulers of the modern period, Prince Miloš Obrenović (1815-1839/1858-1860), used the past as part of his state-building activities to emphasize his ruling legitimacy. He restored and donated medieval churches and monasteries, connecting himself with Medieval Serbian dynasties; financed research and collection of Serbian antiquities, emphasizing himself as a national and enlightened ruler; and he used “Serbian medieval costume” during official events and dynastic ephemeral spectacles to represent himself as national ruler

Novus Israel: An Outline for a History of the Concept of Divine Election in the Serbian Milieu (13th–16th Centuries)

The fact that the ancient concept of divine election (in its Judeo-Christian iteration) received a distinct political-theological elaboration in medieval Serbia is well-known and has long been acknowledged by scholars. Indeed, the belief that the secular and spiritual leaders of the Serbs – and through them the broader community – enjoyed a special status in the eyes of the Almighty is so prevalent in the sources that it simply could not go unnoticed. However, despite the fact that medievalists of various profiles have successfully illuminated certain aspects of this complex phenomenon over the past decades, a comprehensive study that would transcend the thematic and/or chronological limitations of previous considerations has yet to be written. Of course, this paper does not aspire to such an ambitious research endeavour. My aim, rather, is to present, through several examples that I consider representative, the range of religious, social, and, above all, political implications that the discourse of divine election had in various historical contexts. The discussion, which is based on the preserved corpus of celebratory texts from the period spanning the 13th to the 16th century, consists of three segments: in the first, I attempt to discern the meaning and function of the idea of chosenness in early Nemanjić hagiography, primarily in the works of hieromonk Domentian; in the second, I examine, through the same lens, the corpus of writings celebrating the memory of Prince Lazar in the years and decades following the Battle of Kosovo; finally, in the third section, I focus on the cult texts dedicated to the Branković despots of Syrmia.Ovaj tekst predstavlja prošireni rezime (na engleskom jeziku) rada "Novus Israel: Nacrt za istoriju ideje o bogoizabranju kod Srba (XIII-XVI vek)" https://reff.f.bg.ac.rs/handle/123456789/7284 Concepts of Nationalism and Patriotism in Serbian Political Discourse: Medieval, Modern, Contemporary. Proceedings of the Conference held on 30–31 May 2024 at the University of Belgrade, Faculty of Philosophy, edd. S. Marjanović-Dušanić, A. Z. Savić, Belgrade 2025

Перспективе целоживотног учења у дигиталном окружењу

Колико се учење мења под утицајем нових технологија, тако и само учење мења дигитално окружење у коме се одвија, чинећи да се оно прилагођава нашим потребама. Овај рад анализира различите перспективе и могућности које дигитално окружење пружа за целоживотно образовање. Дигиталне платформе, ресурси и алати омогућавају флексибилност, доступност и персонализацију учења, чиме доприносе развоју појединаца и њиховој професионалној адаптабилности. С друге стране, рад се бави изазовима, попут дигиталне (не)писмености, коришћења дигиталних технологија и креирањем окружења за дигитално целоживотно учење. У теоријском оквиру разматрају се теорија конективизма у учењу одраслих и колаборативног учења, уз нагласак на нужност холистичког приступа који интегрише техничке, педагошке и друштвене димензије учења у дигиталном окружењу. На основу теоријске анализе предлажу се препоруке за будуће концептуализације образовања у дигиталном окружењу са нагласком на развоју интерактивних виртуелних окружења за учење конципираних на принципима педагогије друштвеног знања и колаборативне интелигенције, али и на креирању простора за учење кроз дијалошки процес, те превазилажењу дихотомије између класичног и дигиталног окружења за учење. Закључује се да дигитално окружење, упркос изазовима, представља кључну платформу за оснаживање појединаца и заједница у контексту глобалних промена и друштвеног напретка.As much as learning changes under the influence of new technologies, learning itself changes the digital environment in which it takes place, making it adapt to our needs. The paper analyses different perspectives and options that digital environment provides for lifelong learning. Digital platforms, resources, and tools enable flexibility, availability, and personalisation of learning, contributing to personal development and professional adaptability of individuals. On the other hand, the paper looks at the challenges, such as digital (il)literacy, the use of digital technologies, and the creation of the environment for digital lifelong learning. The theoretical part of the paper investigates the theory of connectivism in adult learning and collaborative learning, with an emphasis on the necessity of a hollistic approach which integrates technical, pedagogical, and social dimensions of learning in digital environment. Based on the theoretical analysis, the authors offer recommendations for future conceptualisations of educaction in digital environment, with an emphasis on the development of interactive virtual learning environments based on the principles of the pedagogy of social knowledge and collaborative intelligence, as well as on the creation of space for learning through the process of dialogue, and overcoming the dichotomy between traditional and digital learning environment. Our conclusion is that digital environment, despite the challenges, represents the key platform for the empowerment of individuals and the community in the context of global changes and social progress

Understanding the impact of maladaptive schemas on the dynamics of friends with benefits relationships

When analyzing the process of development, it is crucial to include the dimension of sexual development. Friends with benefits (FWB) are characterized by differing frequencies and intensities of both non-genital and genital behaviors. FWB are defined as friendships that incorporate a sexual element without the commitment (Lehmiller et al., 2011). Maladaptive schemas are deep-rooted patterns formed in early childhood that influence an individual's selfperception and interactions (Young et al. 2003). This research aims to determine whether schemas predict engagement in FWB, and and how this relationship varies across genders. A convenient sample of 514 respondents (40 males) was utilized. Age ranged from 17 to 25 (M = 22.01, SD = 2.06). Respondents reported sexual orientation, (88.9% heterosexual). Data were collected on experience/current status in FWB. The Young Schema Questionnaire - Short Form (α = .53 to .98) (Slepecky et al., 2019) assessed schemas, comprising 90 items across 18 schemas and 5 domains. Results indicate that 4.3% of respondents have never had sexual intercourse. The age of first sexual intercourse ranges from 13 to 26. 20.2% have been in an FWB in the past 12 months or are currently in one, and 41.1% have experienced an FWB at least once. The T-test comparing men and women reveals significant differences in two schemas: insufficient self-control (t (512) = -2.29, p = .02) and approval-seeking (t (54.28) = 3.28, p = .002). In both cases, women scored higher. The T-test on sexual orientation indicate that significant differences emerged in half of the schemas, across four out of five domains, and in the overall score, so further analyses were conducted on the heterosexuals. A binary logistic regression examined the relationship between involvement in an FWB and schemas. Only the Mistrust/Abuse schema was significant (χ2(1) = 8.27, N = 512, p = .004). The odds ratio (Exp(B)) was 1.090, indicating that higher scores on the schema are significantly associated with an increased likelihood of being involved in an FWB. These findings suggest that schemas related to mistrust play a crucial role in shaping the dynamics of FWB. Psychologists might consider challenging these schemas to promote healthier relationship patterns and incorporating schema-focused interventions into relationship education programs to help individuals better understand and manage their expectations and behaviors in relationships

They’re not like us: Competitive jungle beliefs predict speciesisim

The sentiment that humans should be treated as superior to animals (i.e. speciesism) is often used to justify their exploitation. As it entails a strong belief of a hierarchy of importance among living beings, it might be embedded in a particular worldview. For example, unfair treatment of animals might be a manifestation of the naive Darwinian beliefs that the world is a competitive jungle in which we must fight over scarce resources to survive. It can also stem from a general perception of the world as a highly dangerous place with constant threats to our well-being. Digging even deeper, speciesism might result from a strong desire for societal order and support for hierarchy and authority that extends even beyond people and groups to animals. To examine the sociopolitical footprint of speciesism, we recruited 655 participants (66% women) aged 18-80 (M = 45.4, SD = 12.2). Alongside speciesism (α = .84), they filled in measures of Authoritarianism (α = .74), Social Dominance Orientation (α = .89), Competitive jungle (α = .86), and Dangerous world beliefs (α = .86), as well as two single-item measures of economic and social ideological self-placement. The results indicate that speciesism is related to higher SDO (r = .27), Authoritarianism (r = .18) and both social (r = .17) and economic (r = .12) right-wing ideology. Conversely, regarding worldview beliefs, speciesism was related only to the competitive jungle (r = .28) but not dangerous worldview beliefs. To examine the relative contribution of these predictors, we ran a hierarchical linear regression predicting speciesism. In the first step, authoritarianism, SDO, and ideology explained 8% of the variance (F(5, 650) = 15.56, p < .001), with SDO (ꞵ = .21, p < .001) and economic ideology (ꞵ = .09, p = .013) as significant predictors. Adding Competitive jungle and Dangerous world beliefs in the second step improved the predictive power of the model (ΔR2 = .05, ΔF(2,648) = 18.46, p < .001), with two worldview beliefs contributing in opposite directions. Individuals who endorsed competitive jungle beliefs were more likely to endorse speciesism (ꞵ = .22, p < .001), while those higher in dangerous world beliefs were less likely to endorse it (ꞵ = -.15, p < .001). Our results indicate that speciesism is rooted in support for societal hierarchy and that it can be viewed as a manifestation of naive social Darwinism.31. Međunarodni naučni skup Empirijska istraživanja u psihologiji 28–30. mart 2025; Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu - Saopštenja štampana u izvod