Urban Noise Modelling in Boka Kotorska Bay

Traffic is the most significant noise source in urban areas. The village of Kamenari in Boka Kotorska Bay is a site where, in a relatively small area, road traffic and sea (ferry) traffic take place at the same time. Due to the specificity of the location, i.e. very rare synergy of sound effects of road and sea traffic in the urban area, as well as the expressed need for assessment of noise level in a simple and quick way, a research was conducted, using empirical methods and statistical analysis methods, which led to the creation of acoustic model for the assessment of equivalent noise level (Leq). The developed model for noise assessment in the Village of Kamenari in Boka Kotorska Bay quite realistically provides data on possible noise levels at the observed site, with very little deviations in relation to empirically obtained values.</p

Sindrom Urets-Zavalia nastao posle duboke prednje lamelarne keratoplastike

Introduction. Urrets-Zavalia syndrome is an uncommon complication of the deep anterior lamellar keratoplasty in keratoconus. The manifestations of this syndrome are an irreversible mydriasis, iris atrophy and secondary glaucoma. Case report. Deep anterior lamellar keratoplasty was done for keratoconus with a presumably healed corneal hydrops in a 21-year-old Caucasian man. The graft remained clear, but the surgery was complicated by a fixed, dilated pupil, patches of iris atrophy, ectropium of the iris pigment layer and glaukomflecken in the lens. Conclusion. Although safer than penetrating keratoplasty, the deep anterior lamellar corneal transplantation is not devoid of complications. Urrets-Zavalia syndrome can be avoided by not trying to secure an unhealed Descemet's membrane with air. Instead, a new Descemet's membrane transplanted within a penetrating graft is a safer choice.Uvod. Sindrom Urets-Zavalije je neuobičajena komplikacija posle operacije keratokonusa metodom duboke prednje lamelarne keratoplastike. Manifestacije ovog sindroma su trajna midrijaza, atrofija dužice i sekundarni glaukom. Prikaz bolesnika. Kod bolesnika starog 21 godinu, urađena je duboka prednja lamelarna keratoplastika sa keratokonusom i naizgled zaceljenim hidropsom rožnjače. Kalem je ostao providan, ali se operacija komplikovala trajnom midrijazom, poljima atrofije dužice, izvrnutim rubom pigmentnog sloja dužice i mrljastim zamućenjima ispod prednje kapsule sočiva (glaukomflecken). Zaključak. Mada bezbednija od perforativne keratoplastike, duboka prednja lamelarna transplantacija rožnjače nije bez komplikacija. Sindrom Urets-Zavalije može se izbeći ako se umesto zaptivanja otvora u Descemetovoj membrani pomoću vazduha, presadi nova Descemetova membrana zajedno sa kalemom, tehnikom perforativne keratoplastike

Simultaneous phacoemulsification, lens implantation and endothelial keratoplasty: Triple procedure

Introduction. Simultaneous Descemet stripping endothelial keratoplasty, phacoemulsification, and intraocular lens implantation are indicated in Fuchs’ dystrophy with associated cataract. Compared to the standard method of the triple procedure which includes penetrating keratoplasty, this new method has the advantages of sutureless surgery, small limbal incision, faster recovery, less surface problems, less astigmatism, stronger tensile strength and more predictable calculation of the intraocular lens power. This is the first report of such a combination of procedures in our literature. Case report. A 76-year-old woman suffered from a gradual bilateral visual loss. The best corrected visual acuity was 20/60 (right eye) and finger counting at 1m (left eye). Corneal thickness was 590 μm and 603 μm, respectively. A marked cornea guttata and nuclear cataract were present in both eyes. Phacoemulsification, lens implantation, and Descemet stripping were done in the left eye. The posterior lamellar corneal graft, 8.0 mm in diameter and about 150 μm thick, was bent and inserted through the limbal incision. The air was injected into the anterior chamber to attach the graft to the recipient stroma. The cornea remained clear, and the transplant was attached during a two-year follow-up. Visual acuity was 20/40 after two months, and 20/25 after one year. Conclusion. The new technique proved itself as a good choice for the treatment of a mild Fuchs’ dystrophy associated with cataract

Stabilnost kalema rožnjače posle endotelne keratoplastike

Bacground/Aim. Techniques for replacing the corneal endothelium have been improved. The host-graft interface is the key to graft adhesion and visual recovery. The aim of this study was to establish graft stability after Descemet stripping with endothelial keratoplasty (DSEK), compare it to the graft stability after endothelial keratoplasty with the intact posterior corneal layers (nDSEK) in the rabbit cornea, and to investigate the nature of wound healing. Methods. Adult white rabbits (n = 20) were divided in two experimental groups: ten rabbits underwent monocular DSEK, and ten rabbits underwent endothelial keratoplasty without Descemet stripping (nDSEK). On the second postoperative day a horizontal dislocation of the graft was tried using the Lindstrom roller in each animal. Corneas were processed for the light microscopy study. Results. Rolling the Lindstrom instrument over the corneal surface did not cause horizontal dislocation in any of the operated eyes. In the DSEK group light microscopy revealed the lack of inflammation and fibrosis at the clearly distinctive donor-recipient interface (DRI). Retrocorneal membrane was found in two eyes. In nDSEK group, the host Descemet' s membrane (DM) was intact without endothelial cells, with good graft apposition, without inflammation, fibrosis, or retrocorneal membrane. Conclusion. This study suggests that there is no difference in graft stability in DSEK compared to nDSEK in rabbit corneas. Wounds healed at DRI by hypocellular scarring only in both experimental groups.Uvod/Cilj. Tehnike zamene kornealnog endotela se unapređuju. Ključ za adheziju grafta i oporavak vida je interfejs domaćina prema kalemu. Cilj rada bio je da se utvrdi stabilnost kalema rožnjače kod endotelne keratoplastike sa svlačenjem (DSEK) i uporedi sa stabilnošću kalema kod endotelne keratoplastike sa intaktnom zadnjom površinom (nDSEK) na zečijoj rožnjači, kao i da se ispita način zarastanja operativne rane. Metode. Eksperiment je izveden na kunićima soja činčile (n = 20), podeljenim u dve eksperimentalne grupe. U prvoj grupi (deset očiju) urađen je DSEK, a u drugoj (deset očiju) endotelna keratoplastika bez ljuštenja endotela. Drugog postoperativnog dana kod svih kunića izvršen je pokušaj horizontalne dislokacije kalema pomoću Lindstromovog rolera. Rožnjače su pripremljene za svetlosnu mikroskopiju. Rezultati. Pomeranjem Lindstromovog rolera preko površine rožnjače nije bilo moguće dislocirati nijedan kalem. U DSEK grupi, na svetlosnoj mikroskopiji nije bilo zapaljenja, niti fibroze na spoju strome primaoca i donatora (DRI), ali je DRI bio histološki uočljiv. Takođe, uočena je i retrokornealna membrana u dva oka. U grupi podvrgnutoj endotelnoj keratoplastici bez svlačenja Descemetove membrane (DM), DM primaoca je bila intaktna, bez endotelnih ćelija, sa dobrom apozicijom kalema, bez zapaljenja ili fibroze, a retrokornealna membrana nije uočena. Zaključak. Ova studija pokazuje da nema razlike u stabilnosti kalema kod DSEK, u poređenju sa stabilnošću kalema kod nDSEK i na zečijim rožnjačama. Zarastanje rane kod oba postupka odvija se stvaranjem hipocelularnog ožiljka u obe eksperimentalne grupe

Katarakta, operacija oka, afakija i hromatska ekspresija slikara Jovana Bijelića

Background/Aim. Approaching art from the standpoint of optics and the artist's eye pathology can sometimes explain the shift of the spectral colors in the work of some artists with cataract and aphakia. This may not be obvious in the paintings of other artists with the same eye pathology. The aim of this study was to create a timeline from the recently obtained details of the cataract surgery, his best corrected aphakic visual acuity, and the last paintings of the artist Jovan Bijelić. Methods. The research included primary and secondary source material: Bijelić's paintings from all stages of his career, interviews with Bijelić and his eye surgeon, art criticism, sources with the description of Bijelić's symptoms, hospital archives, discussion with art historians, comparison of his palette from different periods. Results. Jovan Bijelić was nearly blind from cataract in 1957. He underwent an unsuccessful cataract surgery in 1956, followed by enucleation of the operated eye. In 1958, 20/25-20/20 vision was regained, after the extracapsular cataract extraction and sector iridectomy in his right eye, with the posterior lens capsule discision afterwards. Xanthopsia and cyanopsia are not present in his art, which is not a representation of visualized objects. Conclusion. The response of Jovan Bijelić to cataract and aphakia was predominantly a change of his style.Uvod/Cilj. Pristup umetnosti sa stanovišta optike i patologije umetnikovog oka može ponekad da objasni skretanje spektralnih boja u radovima nekih slikara sa kataraktom i afakijom. Kod drugih umetnika sa istom patologijom ove promene ne moraju biti očigledne. Cilj ovog rada bio je da se istraži odgovor slikara Jovana Bijelića na kataraktu i afakiju upoređivanjem novih podataka o njegovoj katarakti, operaciji i najbolje korigovanoj afaknoj oštrini vida sa slikama nastalim u tom periodu. Metode. Podaci su prikupljeni pretraživanjem primarnih i sekundarnih izvora: Bijelićevih slika iz svih perioda njegovog rada, novinskih članaka i intervjua sa Bijelićem i njegovim hirurgom, umetničkim kritikama, izvorima sa opisima Bijelićevih simptoma, arhivima klinika, razgovorima sa istoričarem umetnosti i slikarem. Rezultati. Jovan Bijelić je bio gotovo slep 1957. Jedno oko mu je bilo neuspešno operisano od katarakte 1956, a kasnije i enukleisano. Posle ekstrakapsularne ekstrakcije sa iridektomijom i kasnijom discizijom kapsule, desnom oku je dve godine kasnije vraćena odlična oštrina vida od 0.9-1.0. Ksantopsija i cijanopsija nisu prisutne u Bijlićevom slikarstvu jer on nije prikazivao posmatrane, već imaginarne predmete, često menjajući stil. Zaključak. Odgovor slikara Jovana Bijelića na kataraktu i afakiju prevashodno se manifestovao u promeni stila

Microstructure development and electrical properties of NiO doped alpha-Fe2O3

Poster presented at the 4th Serbian Congress for Microscopy, Belgrade, Serbia, 2010, October 11-12, 201

Paronymy in contemporary Serbian language ; Паронимия в современном сербском языке

Предмет рада докторске дисертације јесте однос паронимије међу суфиксираним заједничким именицама, а неки од главних циљева јесу: 1) покретање системског истраживања паронимије као најзапостављенијег и најмаргинализованијег парадигматског лексичког односа, који у другим срединама, посебно у Русији, већ дуго привлачи пажњу како лексиколога, тако и стилистичара, нормативиста и методичара; 2) издвајање прецизнијих критеријума и лингвистичких параметара за идентификовање паронима и долажење до прецизније и комплетније дефиниције паронимије од оних које се могу срести у релевантној литератури; 3) долажење до одговора на бројна питања која се у вези са паронимијом постављају, попут онога да ли је паронимија системска појава или не, да ли се пароними јављају искључиво у паровима, односно да ли је увек реч о бинарној релацији, да ли замена једног паронима другим обавезно доводи до грешке, какав је однос између паронима и истокоренских синонима и како повући јаснију границу између ова два односа, како полисемија утиче на однос између паронима и сл.; 4) представљање шире слике промена које су се у лексичком систему, као најдинамичнијем и изменама најподложнијем језичком подсистему, десиле од средине прошлог века до данас; 5) различите творбене и семантичке класификације паронима; 6) осветљавање односа између паронима и норме, као и приступа паронимима у наставном процесу и начина њихове обраде у дескриптивним речницима савременог српског језика; 7) указивање на могућност израде специјализованог речника паронима. Као главни извор грађе коришћен је шестотомни Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске, док су сви остали речници служили као допунски извори. Приликом анализе грађе користили смо се различитим лингвистичким методама, пре свега дескриптивном методом, ради што ширег и свеобухватнијег описа ексцерпиране грађе, као и компоненцијалном анализом, која је веома погодна за анализу именица са конкретним значењем и издвајање семантичких компонената по којима се лексеме у односу паронимије разликују. Поред тога, у раду смо се служили и методом корпусне лингвистике како бисмо на основу контекста у којима се испитиване лексичке јединице јављају донели закључке о њиховом актуелном статусу у лексичком систему савременог српског језика, док смо на одговарајућим местима примењивали и статистичке методе. Кроз анализу 2.099 лексема које су се нашле у главном делу истраживања дошли смо до многих важних и занимљивих закључака у вези са паронимима и њиховим местом у лексичком систему. Наиме, у раду смо показали да се пароними налазе између синонима, са једне, и творбено повезаних лексема, са друге стране, при чему се, уз уважавање утицаја полисемије, може говорити о синопаронимима, паросинонимима, потпуним и непотпуним паронимима. Лексеме из категорије потпуних паронима даље смо поделили на примарне и секундарне (индуковане), у зависности од тога да ли однос паронимије бележи и Шестотомник или је до њега дошло процесом десинонимизације, као и на контактне и дистантне, у зависности од степена семантичке блискости. Када се у обзир не узимају целокупне значењске структуре лексема, може се говорити о правим и неправим паронимима. Значења паронима су у овом раду анализирана и из угла компоненцијалне анализе, при чему један од важнијих закључака јесте да се код великог броја лексема у односу паронимије разликује архисема, а да је у осталим случајевима обично реч о некој од сема нижег ранга која заједно са архисемом чини семантичко језгро, односно идентификатор. Што је разликовна сема перифернија, то су лексеме удаљеније од прототипичних паронима, а ближе синонимима. Када је реч о граматичким и категоријалним особеностима анализираних именичких паронима, један од важнијих закључака јесте да они не морају нужно бити истог рода, како се то у литератури обично наводи, али да у највећем броју случајева долази до поклапања по роду. Такође, показали смо и да се однос паронимије не мора остваривати искључиво кроз бинарне релације, већ и кроз лексеме устројене у низовима, премда паронимских парова има далеко више него низова. Поред тога, кроз анализу категоријалне припадности лексема, дошли смо до закључка да највећи број паронима означава особе, затим долазе називи за инструменте и на крају именице са месним значењем. Творбена анализа паронима је показала да паронимија јесте системска појава јер се одвија у оквиру деривационих гнезда као важних подсистема лексичког, а самим тим и језичког система генерално, а не насумично међу било којим лексичким јединицама, али да је посреди врло нерегуларна и непредвидива језичка појава. У оквиру поглавља издвојени су суфикси међу којима најчешће долази до стварања паронимијске релације: код домаћих форманата реч је о односу између суфикса -лац и -тељ, -ач и -лац, -ач и -тељ, ређе код других суфикса (попут -(н)ик, -(а)ц, -ар, -ич и сл.), док се код лексема страног порекла паронимија најчешће ствара када су позајмљенице творене формантима -(а)тор/-(и)тор и -ист(а). Посебна пажња у раду посвећена је и застарелим паронимима и паронимима- -неологизмима, кроз чију се анализу одлично виде бројне лексичке тенденције – од узмицања лексема домаћег порекла, прилива страних лексема, изумирања старих и појаве нових занимања и инструмената и сл. Завршна поглавља посвећена су паронимији у настави и паронимији из угла лексикографије, при чему су предложени конкретни модели за обраду паронима у наставном процесу и израду будућег речника паронима српског језика.The doctoral thesis focuses on the paronymyc relations between suffixed common nouns. The main aims of the thesis are: 1) initiating the systematic research of paronymy as the most neglected and marginalized paradigmatic lexical relation, which has managed to attract attention not only of lexicologists, but also of stylistics, normativists and methodologists in other environments, especially in Russia; 2) distinguishing more precise criteria and linguistic parameters for identifying paronyms and obtaining a more precise and complete definition of paronymy than those existing in relevant scientific literature; 3) ascertaining the answers to numerous questions that are posed in relation to paronymy, such as whether paronymy is a systematic phenomenon or not, whether paronyms occur exclusively in pairs (i.e. whether they always occur in binary relations), whether interchanging one paronym for another necessarily leads to mistake, what kind of relation exists between paronyms and same-root synonyms and how to make a more apparent distinction between these two relations, how polysemy affects relations between paronyms and other; 4) representing a broader scope of the changes that have happened in the lexical system, a subsystem that is most dynamic and most exposed to changes, from the middle of last century until today; 5) composing different word-formation and semantic classifications of paronyms; 6) highlighting the relation between paronyms and the norm, as well as the approach to paronymy in the teaching process and manners of its processing in descriptive dictionaries of contemporary Serbian language; 7) indicating the possibility of compiling a specialized dictionary of paronyms. As the primary source of material, the author uses the six-volume Dictionary of Serbo- Croatian Literary Language by Matica Srpska, whereas all other dictionaries have served as additional sources. During the materials analysis, the author has used different linguistic methods. Primarily, the descriptive method has been used to describe the excerpted material comprehensively. Furthermore, the author has used componential analysis, which is highly suitable for analyzing nouns with a factual meaning and separating semantic components which differentiate lexemes in paronymyc relations. In addition, the thesis has included the method of corpus linguistics in order to establish the actual status of the examined lexical units within the lexical system of contemporary Serbian language, based on the context in which they appear. Finally, in some pertinent parts, statistical methods have been employed. Through analyzing 2099 lexemes, which have occurred in the central part of the research, we have drawn various significant conclusions related to paronyms and their place within the lexical system. Namely, the thesis indicates that paronyms are located between synonyms on the one hand and word-formation lexemes on the other hand. In the latter case, we can discuss synoparonyms, parosynonyms, complete and incomplete paronyms, while acknowledging the influence of polysemy. Lexemes from the category of complete paronyms have further been divided into primary and secondary (induced), depending on whether the relation of paronymy is noted by the six-volume Dictionary or it has occurred in the process of desynonymization, as well as into contact and distant, depending on the level of their semantic closeness. If we exclude cumulative semantic structures of lexemes, we can discuss proper and improper paronyms. Meanings of paronyms have been analyzed in this paper both from the perspective of componential analysis, which has led to one of the most critical conclusions: that, for a large number of lexemes in the relation of paronymy, the archisem is different, whereas in other cases, some of the sems of lower rank occur, which, together with archisem, form a semantic core, or an identifier. The more the differentiated sem is peripheral, the farther the lexemes are from prototypical paronyms and closer to synonyms. Concerning the grammatical and categorical traits of analyzed paronyms, one of the most important conclusions is that they do not have to be necessarily of the same gender, as the existing literature usually notes, but that the gender does match in the majority of cases. Moreover, the author demonstrates that the relation of paronymy does not have to be exclusively established through binary relations but can occur through sequenced lexemes, although there are far more paronymyc pairs than sequences. Moreover, through the analysis of category membership of lexemes, we have concluded that most paronyms denote persons, followed by the names of instruments, and finally, the nouns with spatial meaning. Word formation analysis of paronyms has demonstrated that paronymy is a systematic phenomenon because it transpires within derivational nests as significant subsystems of the lexical, and thus linguistic, system in general, and not randomly among any lexical units. Rather, it is a very irregular and unpredictable linguistic phenomenon. Within the chapters, we have distinguished suffixes in which the creation of paronymyc relations occurs most frequently: in Serbian formants, there appears the relation between suffixes -lac and -telj, -ač and -lac, - ač and -telj, and more rarely in other suffixes (such as -(n)ik, -(a)c, -ar, -ič and other), while in the lexemes of foreign origin paronymy is mainly created when loan words are made of formants -(a)tor/-(i)tor and -ist(a). Special attention in the thesis has been dedicated to archaic paronyms and paronymsneologisms. Through their analysis, we can perceive numerous lexical tendencies – from the lexical retrieval of Serbian lexemes, the input of foreign lexemes, the disappearance of old professions and instruments, and appearance of new ones, and other. The final chapters are dedicated to paronymy in teaching and paronymy from the perspective of lexicography, in which the author suggests particular models for approaching paronyms in the teaching process and compiling a future dictionary of paronyms in Serbian

Quality of life assessment in hospital conditions among pediatric orthopedic patients

Kvalitet ţivota predstavlja pacijentov izveštaj o uticaju bolesti i primenjenih tretmana na aspekte svakodnevnog funkcionisanja i blagostanja (npr. fizički, psihološki i socijalni). Klinička praksa i istraţivanja pokazala su da je praćenje ishoda u ortopediji dečijeg uzrasta uglavnom bazirano na proceni „strukture i funkcije“, kao na primer klinički pregled pokretljivosti zgoba ili radiografski nalaz šake. MeĎutim, ono što je nepoznato u proceni ishoda je kako zapravo odreĎeno ortopedsko stanje utiče na svakodnevni ţivot deteta, njegovu socijalnu integraciju ili školsko funkcionisanje. S toga, procena kvaliteta ţivota je prepoznata kao veoma vaţna u pedijatrijskoj ortopediji. Malobrojni podaci iz dosadašnje literature ukazuju da je kvalitet ţivota kod dece sa ortopedskim poremećajima narušen u visokom stepenu. Ciljevi Ciljevi ovog israţivanja bili su: (1) ispitati uticaj ličnih faktora na opšti kvalitet ţivota ortopedskih pacijenata dečijeg uzrasta, (2) ispitati uticaj faktora sredine na opšti kvalitet ţivota, (3) ispitati uticaj specifičnih zdravstvenih parametarana kvaliteta ţivota kod navedene grupe pacijenata i (4) ispitati stepen slaganja u samo-proceni i proceni kvaliteta ţivota od strane roditelja. Metode Ovo istraţivanje je kombinovana studija preseka i studija praćenja. Ispitanici su bila deca sa ortopedskim bolestima i stanjima koji su lečeni hospitalno. Osnovni kriterijumi za uključivanje u istraţivanje bili su: uzrast deteta do 18 godina, jasno postavljena dijagnoza ortopedskog problema i saglasnost roditelja za učestvovanje. Na osnovu upitnika za samo-procenu/intervju, ukupno je bilo dostupno podataka za 694 deteta uzrasta 5-18 godina, dok je na osnovu procene od strane roditelja, ukupno dostupno podataka za 741 dete uzrasta 2-18 godina...Quality of life (QOL) represents the patient’s report of the impacts of his/her disorder and its treatment regimen on the aspects of everyday functioning and well-being (e.g., physical, psychological, and social). Clinical practice and research have shown that the follow-up of outcomes in pediatric orthopedics is mainly based on the “structure and function” assessment, like a clinical examination of a joint or a radiographic report of the hand. However, what is not known in outcomes’ assessments is how a certain orthopedic condition impacts a child’s everyday functioning, his/her social integration, or school functioning. Recently, a QOL assessment is recognized as an important aspect to evaluate in pediatric orthopedic interventions. Scarce data from the literature indicates that QOL in children with orthopedic conditions is compromised to a large degree. Aims The aims of this study were (1) to evaluate the impact of demographic factors on general QOL in children with orthopedic conditions, (2) to evaluate the impact of hospital factors on general QOL, (3) to evaluate the impact of specific health parameters on QOL in this population, and (4) to evaluate the levels of agreement between the selfand parent-reports of QOL data. Methods This research is a combination of a cross-sectional and follow-up study. Participants were children with orthopedic conditions treated in a hospital. The main inclusion criteria were age up to 18 years, a clear diagnose of an orthopedic problem, and parental consent for the study. There were self-reported data for 694 children aged 5-18 years and the parent-reported data for 741 aged 2-18 years..

Investigation of sintering kinetics of NiO using photo acoustic spectroscopy

Sintering kinetics of NiO was investigated using photo acoustic spectroscopy This method was used to follow the change of phase and amplitude of the photo acoustic signal of nickel-oxide samples sintered at 1373 K for 15-240 min. as a function of modulation frequency of the laser beam. Fitting of experimental data enabled determination of photo acoustic properties including thermal diffusivity of sintered nickel-oxide. Analysis of the change of sample density during sintering showed that the sintering process of this material can be observed from the view