Le pain de Pâques en Istra

Pozornost se ukazuje na dosad neprotumačen motiv u obliku dva spojena hljepčića u crkvi Sv. Trojstva na freski Posljednje večere iz Žminja. Time se ispravlja krivi navod u Leksikonu ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva (Zagreb, 1979.). Prema terenskim zapisima s kraja 20. st. analizira se gradivo o uskrsnom kruhu i pecivu iz središnje Istre u svjetlu blagdanskog darivanja.Dans l\u27article l\u27attention est d\u27abord portée à une forme d\u27un double petit pain sur une fresque (de 1471) dans l\u27église de Sainte Trinité à Žminj (Istra). Ensuite on corrige la citation fauce dans Leksikon ikonografije, liturgike, simbolike zapadnog kršćanstva (Zagreb, 1979); il ne s\u27agit pas de Beram ni de l\u27année 1474. D\u27après de récentes recherches, on fait également l\u27analyse d\u27autres pains qu\u27on fabrique uniquement pour Pâques sous le nom: bagunica, golubić, jajarica, pinça, povetica, šatorić, tići. Cette analyse regarde le pain en tant que don et aboutit à constater que dans cette région le pain de Pâques est compris comme signe sacré, un vrai don de Dieu

Zadružna obitelj u Hrvatskoj

Die Mehrfamiliengemeinschaft (oder Grossfamilien) sind in Kroatien meistens unter den Bauern vertreten. Es gab aber solche Grossfamilien auch unter den Bürgern und unter den Adeligen. Heute leben Leute nicht mehr in solchen Mehrfamilien. Dieser Text möchte deswegen bestimmte Grunddaten über Wirtschaftsformen in kroatischen Mehrfamilien, mit besonderem Akzent auf Funktion der Einzelnen, auf ihr gemeinsames und privates Vermögen geben, als Ergebnis der Erforschungen der Autorin an Ort und Stelle um das Jahr 1980. Etwas detaillierter ist die Grossfamilie von August Svirac aus Vođinci in der Nähe von Vinkovci - im flachen Ostteil von Slawonien in Ost-Kroatien dargestellt.Zadružna obitelji (ili zadruga) u Hrvatskoj je najčešća među seljacima, premda su takve obiteljske zajednice postojale i među građanima i plemićima. Danas ljudi više ne žive u zadružnim obiteljima. Ovaj tekst, nastao kao rezultat autoričina terenskog istraživanja iz godine 1980., želi podastrijeti određene temeljne podatke o oblicima gospodarstva u hrvatskim zadružnim obiteljima, s posebnim naglaskom na funkciju pojedinca te na zajedničku i privatnu imovinu. Nešto je podrobnije predstavljena zadruga Augusta Svirca iz Vođinaca kraj Vinkovaca

We Have Built the Out-Door Oven First Baker\u27s or Out-Door Oven in the Western Slavonia

Na seoskim gospodarstvima u panonskom dijelu hrvatskog prostora, tako i u zapadnoj Slavoniji, krušne peći najčešće su imale sinonim i nazivali su ih vanjskim pećima. U principu gradili su ih samostalno negdje na dvorištu a služile su za pečenje kruha (kao u Gornjoj Šumetlici i Gornjim Bogićevcima). No drugdje su u pećima također kuhali u glinenim posudama ili su pekli meso - pečenicu te sušili voće za zimu, pekli kolače i krumpir. U članku se ukazuje na mjesto i ulogu koja proizlazi iz upotrebe peći u gospodarskom i društvenom aspektu kulture te usmjeruje na primjenu u sadašnjosti.On the basis of the field records from the second half oh the 20th century and recent field researches done by the author, this article stresses out, together with the name and the form of the baker\u27s ovens, the important place and role they played in everyday life of the inhabitants of the Western Slavonia. The most common term used for this oven is the \u27out-door oven\u27, because it was usually built in the open part of the housing. It is often situated next to the pusnica, this second most important little building used for the smoking and conservation of meat. The title of the article is taken from informants in Dragalići, who, after they returned to Slavonia after the Homeland war in 1996., firstly built the out-door oven, then the pušnica (smoke house), and then the rest of the buildings. The expert literature and writings on this subject in this specific region lack relevant information, and hence in this article, the data which are systematized and typologised are from the following villages: Badljevina, Borovac, Brezovac, Dragalić, Drenov Bok, Kukunjevac, Prekopakra, Gornja Šumetlica, Gornji Uljanik, Gređani, Kozarice, Košutarica, Gornji Bogićevci, Rogolji, Novi i Stari Grabovac, Strmac. We can distinguish two main types of the ovens: those made of hurdle and those with a brick vault. The majority of the ovens are smaller and lack a chimney. The possible reconstruction should focus on ovens made of hurdle and clay, since these are the basic materials (wood and earth) which surround the man, they are easy to obtain, and they can be used to satisfy the primary personal needs or the needs of those who surround us, and in this case, this is the preparation of the basic provision, bread

Grundmerkmale der Verbreitung des Frauenhemdes "Oplećak" in Jugoslawien und die Beziehungen zu den Slawen

Rad obuhvaća proučavanje oplećka kao gornjeg dijela ženske košulje u dvije varijante kroja, tzv. košulje odvojenog tipa i košulje sastavljene u struku od gornjeg i donjeg dijela. Rezultati istraživanja pokazuju da je oplećak zajednička karakteristika Slavena (s izuzetkom kod Bugara gdje za sada nije potvrđena). Kod južne grupe Slavena nosioci i širitelji ovog elementa kulture bili bi Hrvati.Es gibt keine vollständige Studie Uber Verbreitung sowohl irgendeiner Grundform wie Variante wie Teilen der traditionellen Tracht in Jugoslawien. Manche Autoren haben sich, in dem sie umfassend die Männer- oder Frauentracht erforschten, was schon in einigen Monographien veröffentlicht worden ist, mit diesem Problem auseinandergesetzt. Die anderen haben sich nur die Erforschung einzelner Elemente des Kleidungsstücke konzentriert. Es gab auch mancheinen, der versucht hat den Überblick über die Trachtgrundform in einer Region oder sogar in einer Republik zu geben, allerdings ohne Hinweise aller Type und ihrer Varianten. Dies sind daher die ersten Früchte eines Erforschungsversuches, die Form des Frauen-hemdes und oplećak (kurze Jacke in Form einer Bluse) räumlich in Jugoslawien zu verteilen. Dies ist das Resultat sowohl einer jahrelang dauernden ethnologischen Forschung auf dem Terrain wie der Bearbeitung archivalischer Quellen des etnologischen Atlas Jugoslawiens und bisher veröffentlichteten Werken. Der Zweck dieses ist der Versuch, die Probleme, die räumlich und historisch im Zusammenhang mit der Verbreitung der Grundform des Frauenhemdes stehen, aufzudecken im Bezug auf die Bedeutung des Ganzen. So hat sich bzw. herausgestellt, dass das Hemd, das in der Taille vom oberen und unteren Teil zusammen angehaftet ist, kein gemeinsames Charakteristik bei Suedslawen ist. Am meisten ist es verbreitet bei Kroaten, und man kann es nicht - soweit ich erforschen konnte - bei Slowenen und Bulgaren finden. Wen die Auffassung vom Archaismus der Elemente von Balkans Randgebieten annehmbar ist, dann wäre diese Variante des Langhemdes erst später entstanden. Oplećak ist in allen seinen Schnitt-, Zusammenanheften-, Benennungs- und Funktionsvarianten detaillirt behandelt. Oplećak als obere Jacke, die den Körper bis zur Taille bedeckt, ist auch in dieser linguistischen Form am meisten verbreitet. Überdies ist die Frage nach dem Konstruktionskreis mit der Eigentümlichkeit der Regionen, und die Frage nach Oplećak- Ursprung mit dem Hineiss auf die slawische Erbschaft hervorzuheben. Ebenso haben wir erfazt wann die Frau das Hemd und wann Oplećak trägt, und in welchem Milieu. Das muss betont werden, weil bei uns ein solches Problem bei Männerbekleidung nicht vorhanden ist: Die Männer haben nämlich nie - nach der Überlieferung - Oplećak angezogen. (Es gibt zwar manche Hinweise, das Oplećak eine Männerjacke (Schürze), aber nur in Übersetzungen biblischer Texte)

ZADRUŽNA OBITELJ U HRVATSKOJ (Sažetak)

Die Mehrfamiliengemeinschaft (oder Grossfamilien) sind in Kroatien meistens unter den Bauern vertreten. Es gab aber solche Grossfamilien auch unter den Bürgern und unter den Adeligen. Heute leben Leute nicht mehr in solchen Mehrfamilien. Dieser Text möchte deswegen bestimmte Grunddaten über Wirtschaftsformen in kroatischen Mehrfamilien, mit besonderem Akzent auf Funktion der Einzelnen, auf ihr gemeinsames und privates Vermögen geben, als Ergebnis der Erforschungen der Autorin an Ort und Stelle um das Jahr 1980. Etwas detaillierter ist die Grossfamilie von August Svirac aus Vođinci in der Nähe von Vinkovci - im flachen Ostteil von Slawonien in Ost-Kroatien dargestellt.Zadružna obitelji (ili zadruga) u Hrvatskoj je najčešća među seljacima, premda su takve obiteljske zajednice postojale i među građanima i plemićima. Danas ljudi više ne žive u zadružnim obiteljima. Ovaj tekst, nastao kao rezultat autoričina terenskog istraživanja iz godine 1980., želi podastrijeti određene temeljne podatke o oblicima gospodarstva u hrvatskim zadružnim obiteljima, s posebnim naglaskom na funkciju pojedinca te na zajedničku i privatnu imovinu. Nešto je podrobnije predstavljena zadruga Augusta Svirca iz Vođinaca kraj Vinkovaca

Milovan Gavazzi i njegov interes za kulturu dalekih naroda

Beaucoup de choses ont été dites et écrites pour rendre hommage à Milovan Gavazzi, dont les mérites ont été rappelés au cours de nombreuses assemblées et solennités jubilaires. Si on y ajoute le fait que durant toute sa vie, M. Gavazzi a déployé une activité multiple, celui qui s\u27apprête à jeter une lumière nouvelle sur son oeuvre, se trouve devant une tâche difficile. La présente contribution a pour but d\u27attirer l\u27attention du lecteur sur une partie de l\u27activité de M. Gavazzi qui, jusqu\u27 à présent, n\u27a pas été suffisamment illustrée. Il s\u27agit de l\u27intérêt que ce savant porta à la culture des peuples lointains, surtout aux Noirs et aux Pygmées d\u27Afrique.U članku je pozornost čitatelja usmjerena na dio djelatnosti Milovana Gavazzija o kojoj do sada nije pisano. Predmet rada je Gavazzijev interes za kulturu dalekih naroda, napose afričkih crnaca i Pigmeja. O afričkim crncima pisao je više nego o ma kojima drugima u svima trima člancima koji se u ovome radu analiziraju. Prvi je rad Nakit u nekulturnih (primitivnih) naroda, u Omladini, Zagreb, 1928., ili kao prošireni u Misijskom kalendaru, Zagreb, 1932. godine. Članak Misionari među patuljastim stanovnicima centralne Afrike tiskanje u Misijskom kalendaru, Zagreb, 1933. Budući da su članci bili objavljeni u popularnoj i po karakteru poučnoj literaturi, tj. bez određenih znanstvenih popratnih pomagala, teško je bilo doznati kojim se izvorima Gavazzi koristio. Poznato je, naime, da Gavazzi nije putovao u te daleke krajeve. Putokaz je, stoga, bio članak Misionari... u kojemu se spominju autori Schumacher i Schebesta te časopis Anthropos. Gavazzi je čitao njihova izvješća s terena (Anthropos 23, 24, 25), prepričavajući ih na svoj način te dopunjujući podacima drugih autora (Schmidta, Buschana, Graebnera). Govoreći o nakitu, izdvojio je neke narode širom svijeta te njihove običaje kićenja ili uređenje frizura: brušenje zubi (crnci iz Afrike), bojenje kože (američki Indijanci - "crvenokošci"), ljepljenje perja (Južna Amerika), pletenice i ljepljenje kose (južna Afrika), brijanje glave i čupanje obrva (istočna Afrika), izbjeljivanje i pudranje (Oceanija), nosni štapić (Papuanci) i dr. Dao je uputu kako treba pristupiti proučavanju nakita: osim mjesta, naziva, oblika i načina na koji se nakit upotrebljava, treba razlikovati ukras, tj. ono što se izravno radi na tijelu (šare, brušenje zubi, frizure) i nakit, "tj. sve ono što se na sebe stavlja ili vješa i što se može odložiti, kad se hoće" (Omladina 1928: 16). O značenju je nakita dodao kako, osim estetskog, jedan dio nakita ima i drugu namjenu: pokazivanje statusa, vanjski znak pripadnosti ili podrijetla, zaštitu (amuleti i amajlije), a postanje mu treba tražiti u vezi s religijom. U drugom članku o nakitu (Misijski 1932) u naslovu je izostavljena riječ "primitivni", a prostorno obuhvaća Indijance, Oceaniju i Bosnu (spominje tatauiranje katoličkih žena po prsima, rukama, rjeđe drugdje, a šare su: križići, kružići, nizovi točaka i si.). U članku Misionari godine 1933. čitatelje upoznaje s Pigmejima, "prašumskim ljudima... selcima... patuljcima..." i s njihovim životom. Svojim zaključkom o njihovoj vjeri u Najviše Biće, Imanu, te usporedbom s monoteizmom kršćana dao je povoda da ga svrstamo u školu oca Wilhelma Schmidta. S njim se, doduše, mogao izravno susresti tridesetih godina za vrijeme Schmidtova posjeta Zagrebu i muzeju koji je bio otvoren kod isusovaca u Palmotićevoj ulici (Zorić 1986:128-129), jer je, kako vidimo, Gavazzi surađivao s isusovcima i pisao za njihov časopis. Gavazziju su, svakako, poslužili članci iz Anthroposa, jer su tamo bili podaci misionara i etnologa "koji su u naučne svrhe poduzimali teške pute i napornim radom... privrijedili nauci već dosad dragocjene nove građe" (Misionari 1933: 84). On se kao dobar znanstvenik koristio podacima koji su bili prikupljeni s ciljem i određenim redom, a prema uputama oca W. Schmidta koji je slao svoju subraću na istraživanja (Anthropos 1928: 10SS). Milovan Gavazzi je bio etnolog za kojega se može reći daje pisao i o dalekim narodima u, doduše, skromnom opsegu. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu držao je predavanja o izvaneuropskim narodima sve do godine 1965. kada odlazi u mirovinu, a predmet preuzima drugi nastavnik. Kao etnologu svjetskog značenja na 12. kongresu Unije antropoloških i etnoloških znanosti u Zagrebu godine 1988. dodijeljena mu je posebna plaketa koju je svakako i zavrijedio

Aleksandar Gahs - D’un Deuxième Požežanin

Aleksandar Gahs, učenik p. Wilhelma Schmidta, pristaša je bečkog usmjerenja kulturnopovijesne etnologije. Stekao je svjetski ugled kao poznavatelj ezoterijskih kultova, šamanizma i s njime povezanih kultura sjevernosibirskih naroda. Na Bogoslovnom fakultetu u Zagrebu predavao je opću i religijsku etnologiju u funkciji studija teologije te surađivao s Milovanom Gavazzijem, etnologom koji je izgradio studij etnologije na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Iz jedne od Gahsovih skripti, na kojoj je posveta Milovanu Gavazziju, preuzet je naslov ovoga članka, jer se potpisao kao Drugi Požežanin.L’intérêt pour les peuples et les cultures lointaines, sur les traces de l’école ethnologique de Vienne (P. W. Schmidt), a été prouvé par un prêtre croate, le professeur de théologie à l’Université de Zagreb, Aleksandar Gahs (Požega, 1891 – Zagreb, 1962). Par rapport à Dragutin Lerman (Požega, 1963 – Kreševo, 1918) qui, avant lui, travaillait au Congo au service du trône belge de l’époque, et de suite a pu offrir un bon nombre d’objets originaux des cultures de ses peuples au Musée ethnographique de Zagreb, A. Gahs, lui-même se donne l’attribut «le deuxième » à cause de son lieu de naissance et par son intérêt pour les peuples lointains. En effet, ses études faites à Zagreb, Lyon et Vienne, ainsi que la connaissance des langues, lui ont permis de lire des textes dans différentes langues et de nouer des contactes avec bien de collègues, théologiens et ethnologues dont p. W. Schmidt était son maître préféré. A. Gahs a publié plusieurs œuvres et articles. Ses thèmes traitent la question des religions des peuples primitifs

Josip Lovretić i Milko Cepelić – sličnosti i razlike njihova doprinosa hrvatskoj etnologiji

Josip Lovretić i Milko Cepelić bili su svećenici, ali su ostavili značajnu pisanu građu o predajnoj kulturi Đakovštine i istočnih krajeva Slavonije i zapadnog Srijema koja je djelomice još u rukopisu te se ovdje prvi puta detaljnije analizira. I sami su objavljivali opisujući važne detalje, predmete i pojave iz narodnog života. Milko Cepelić i Josip Lovretić pratili su izmjene pojava kroz vrijeme i to bilježili za XIX. i početak XX. st. Na taj način su otkrivali detalje povijesti za više tema i mjesta u slavonskom području pa i šire. Obojica su bili povezani s narodom rođenjem i po službi; jedan i drugi su bili na službama u raznim župama Đakovačke i srijemske biskupije. Da im je služba u Đakovu kao bliskim Strossmayerovim suradnicima u tomu pridonijela, bez sumnje možemo u to povjerovati, ako znamo da je i sam Strossmayer za narod puno učinio. U radu se uspoređuju određeni opisi pojava sličnog sadržaja kao što je tekstilno rukotvorstvo i odijevanje kojima su posvetili dobar dio života i na taj način obogatili hrvatsku etnografiju kojima se u svojim proučavanjima uvijek služe hrvatski etnolozi

New Research into the Ethnographic Activity of Josip Lovretić

Ovo istraživanje, temeljeno isključivo na rukopisnoj građi i autobiografiji Lovretića, priklanja se današnjim proučavanjima o Lovretiću (I.Balentović, Z. Lechner), potvrđuje postignute rezultate, sistematizira život i rad Lovretića te ga pokazuje kao preteču hrvatske etnološke znanosti. On nije samo prikupljao građu i sistematizirao je prema nekom datom obrascu, već je imao svoju koncepciju pisanja, što je, kako se vidi iz arhivskih dokumenata, poslužilo Antunu Radiću, osnivaču hrvatske etnologije, za njegovu Osnovu za sabiranje i proučavanje građe o narodnom životu.This research is based exclusively on data from manuscripts and Lovretić\u27s autobiography. It is an addition to previous studies about Lovretić by Balentović and Lechner; it confirms their results; systematizes the life and work of Lovretić, and presents him as a precursor of Croatian ethnology. Lovretić did not merely collect data and systematize it according to a ready-made pattern; rather he advanced his own conception of writing which - as is documented in certain archives - helped Antun Radić, the founder of Croatian ethnology, to construct his Osnova (Notes and Queries...) for collection and study of materials on folk life