Problem kritike kod Hegela

Problem kritike u Hegelovoj filozofiji je izdvojen između drugih važnih tema njegove filozofije kao što je odnos konačnog mišljenja i apsoluta, problem početka u filozofiji, princip subjektivnosti, promena tradicionalnog razumevanja dijalektike i zadatka filozofskog mišljenja, odnos teorije i prakse itd. Egzegeza problema kritike pruža mogućnost uspostavljanja primerene perspektive tumačenja navedenih problema. Onako kako je eksplicitno, ali i implicitno postavljen u Hegelovoj filozofiji, problem kritike je misaoni motiv koji sam vodi eksplikaciji navedenih tema. Ukazivanje na kontinuitet i diskontinuitet u vezi sa problematizovanjem filozofske kritike omogućava procenu Hegelovog temeljnog stava o prirodi i zadatku filozofskog mišljenja uopšte. Ova dinamika obeležava i uslovljava sva misaona kretanja u njegovoj filozofiji. Rad polazi od prikaza filozofskog poimanja suštine i funkcije kritike onako kako je to formulisano u Kantovoj filozofiji. Zatim, istražuju se podsticaji koji su doveli do temeljne transformacije pojma kritike kod Fihtea i Šelinga, što je u osnovi istraživanje izvora, pretpostavki i podsticaja za oblikovanje Hegelovog razumevanja kritike. Na tom putu stoji zadatak ispitivanja međusobne uslovljenosti Hegelovog shvatanja smisla i ciljeva filozofije i smisla i funkcije filozofske kritike. Ovaj zadatak je proveden detaljnim istraživanjem onih spisa koji pripadaju jenskom periodu Hegelovog filozofskog razvoja, ali i sadržaja i organizacione strukture Fenomenologije duha. Pri tome, temeljan interpretativni smer je pratio proces Hegelove transformacije kritike, koji je zasnovan na njegovim prigovorima protiv osnovnih namera Kantove Kritike čistog uma i stanovišta subjektivističke filozofije uopšte. Konkretna tekstualna analiza je, pre svega, utvrdila koji su negativni i pozitivni aspekti Hegelove kritike kao filozofske procedure. Zatim, odredila je način na koji se kritika odnosi spram pojmovnog para refleksije i spekulacije, te koje su granice asimilacije kritike u dijalektičku metodu. Konačno, prikazala u jednoj koherentnoj celini zadatke pred koje Hegel stavlja kritičko i filozofsko mišljenje u različitim filozofskim predmetnim područjima. Tako je kontinuitet problemskog statusa filozofske kritike potvrđen u kontekstu Hegelove filozofije prava i filozofije povesti. Nevena Jevtić Problem kritike kod Hegela Ovo istraživanje kritike kao problema u Hegelovoj filozofiji doprinosi utvrđivanju epohalnog kulturnog značaja njegove filozofije uopšte, uspostavljanju integralne interpretativne perspektive pri rasvetljavanju njenog odnosa sa prethodnicima i ranim kritičarima, te dubljem povesnom razumevanju pozicije i izazova kritike u savremenoj filozofiji

Temptation of Irony. Could Irony Assume the Role of Critique?

U ovom se radu autorica bavi ispitivanjem eventualne kritičke uloge ironije s obzirom na Hegelovo shvaćanje romantičke ironije s jedne, i njegovog shvaćanja kritike s druge strane. Prije svega, Hegel doživljava umjetničko stvaralaštvo romantizma kao »feniksov život duha«, ukazujući na to da je ironija, kao svojevrsno pseudostvaralaštvo, sasvim dosljedan vrhunac te umjetnosti. Međutim, Hegel prepoznaje u radovima estetičara ranog romantizma pokušaje konceptualiziranja ironije kao principa jedne filozofije. S obzirom na ovaj fundamentalni i pozitivni motiv Hegelove interpretacije ironije, u ovom su radu opisani i negativni momenti Hegelove kritike ironije kao prazne svojeglave igre s ozbiljnim stvarima koja je u biti nezainteresirana i nemotivirana »supstancijalnim interesima«. Zbog toga će se ona neminovno pokazati nedostatnom kad je njena eventualna kritička uloga u pitanju, budući da ostaje vezana za sferu onoga subjektivnog i konačnog.This article investigates a possible critical role of irony according to Hegel’s notions of irony and critique. Hegel sees artistic endeavour of romanticism as »life of a phoenix of spirit«, and points out that irony, while being a certain pseudo creation, truly is consistent with a role of being the highest form of that art. However, in the work of early romantic theoreticians, Hegel recognizes an attempt to formulate irony as a philosophical principle. Regarding this fundamental and positive motif of Hegel’s interpretation of irony, this article tries to present also the negative moments of Hegel’s critique of irony: as an empty-headed play with serious matters, which is essentially not interested in or motivated by “substantial interests”. This is why it is eventually indicated by this article that irony would be ineffective in trying to assume a critical role, since it is tied to the field of subjectivity and finitude

Subjectivity and space. Review of Lefebvre’s Concept of “Production of Space”

U ovom radu, autorica se osvrće na Lefebvreovu knjigu Proizvodnja prostora, koja nudi zanimljiv pogled na tradiciju filozofskog ophođenja spram pojma prostora. Unutar ovakvoga prikaza, učenja dvojice istaknutih predstavnika filozofije njemačkog idealizma, Kanta i Hegela, imaju posebno mjesto. Lefebvre nudi dovoljno materijala za artikuliranje moderne povijesti filozofije kao epohalnog prijelaza s problematike vremenitosti na problematiku prostora. Autorica nastoji pokazati u kojem se smislu u ovom kontekstu ističe položaj spomenutih filozofa i to s obzirom na njihovo razumijevanje pojma prostora i njegovog odnosa sa shvaćanjem subjektivnosti. Taj odnos nije vezan isključivo za problem spoznaje, nego ujedno za tematizaciju djelovanja u smislu društvene prakse i političkog karaktera znanja unutar društvene zbilje.In this paper, the author analyses Lefebvre’s book The Production of Space, which gives an interesting perspective on the tradition of the philosophical treatment of the concept of space. Within this framework, two renowned philosophers of German Idealism, Kant and Hegel, occupy a distinguished place. Lefebvre does offer enough material needed for an articulation of modern history of philosophy regarding an epochal change from the problem of temporality towards the problem of space. The author intends to show in what manner is the role and place of those two philosophers distinguished, regarding their understanding of the notion of space and its relation to subjectivity. This relation is not exclusively an epistemological problem, but more importantly, it is tied to the thematising the agency in the sense of social practice and political character of knowledge within social reality

The Importance of World as a Whole Concept for Bioethics

Na osnovi pojma svijet kao cjelina, kako je oblikovan kod Kanta i Hegela, moguće je artikulirati jednu dinamičnu viziju svijeta pomoću koje se adekvatno predočuju međusobne veze različitih faktora. Na taj bi način svaka strana »računice«, s obzirom na koju se promišljaju problemi mainstream bioetike, bila problematizirana u jednom kompleksnom kontekstu međusobnog uvjetovanja. Dijalektička ideja svijeta kao cjeline pomogla bi bioetici steći uvid u način na koji se njeni principi posreduju s principima ostalih poredaka čovjekova djelovanja, što predstavlja pokušaj teorijske podrške svijesti bioetičara o potrebi za globalnim pristupom svojem predmetu. Time što će svoje principe formulirati s obzirom na prijeko potreban globalni pristup, na primjer u vezi s globalnom ekološkom katastrofom, izvjesnije je da će moći postati jednim mehanizmom radikalne promjene naše svakodnevice.Based on the notion of the world as a whole, as formulated by Kant and Hegel, it is possible to articulate a dynamic vision of the world in which the interrelationships between various factors are adequately represented. In this way, each side of the “calculus” would be problematised in the face of the problems of mainstream bioethics in a complex context of mutual conditionality. The dialectical idea of the world as a whole would help bioethics gain insight into the way its principles are mediated with the principles of other orders of human action, an attempt to theoretically support bioethicists’ awareness of the need for a global approach to their subject. By formulating its principles in the light of a much-needed global approach, for example, concerning a global environmental catastrophe, it is more likely that it will be able to become one mechanism for radically changing our daily lives

Phonetics, phonology and morphophonology in contemporary Serbian language teaching Фонология с фонетикой и морфофонология в современном преподавании сербского языка

Предмет рада јесте свеобухватно сагледавање наставе српског језика из области фонетике (са фонологијом) и морфофонологије, и то на основу опсежне анализе глобалних планова и програма, акредитованих наставних средстава, и евалуације ученичког и студентског теоријског и практичног знања из фокусираних области. Стога је основни циљ рада Фонологија са фонетиком и морфофонологија у савременој настави српског језика да се пружи одређени допринос у побољшању квалитета анализираних наставних докумената и средстава, као и у унапређивању и популаризовању наставе фонетике и морфофонологије српског језика. Како би се добила јасна слика и омогућили прецизни и функционални закључци, издвојеним лингвистичким областима се у овом раду приступило на два начина: 1) кроз испитивање њиховог присуства у актуелним наставним плановима и програмима, академским силабусима, као и акредитованој уџбеничкој, приручничкој и граматичкој литератури; 2) кроз испитивање степена усвојености ученичког и студентског теоријског и практичног знања из фонетике и морфофонологије српског језика. Према подацима добијеним методом теоријске анализе, утврђено је да основношколски и средњошколски наставни планови не предлажу оквиран фонд часова који је неопходан за реализацију наставе фонетике и морфофонологије, а да наставни програми не прокламују прецизно граматичке садржаје које ученици треба да савладају (категорије у којима се одређена гласовна алтернација реализује, односно, категорије у којима се од ње одступа и сл.). Анализом садржаја акредитованих основношколских и средњошколских уџбеника и приручника, који се односе на фонетику (са фонологијом) и морфофонологију, дошло се до закључка да сви они, упркос различитој апаратури презентације и структурализације, представљају фундаменталне особености неопходне за успешно савладавање гласовног система и гласовних алтернација српског језика. Ништа није другачије ни у репрезентативним педагошким и референцијалним граматикама. У складу са групом корисника којима су намењене, све испитиване граматике и приручници омогућавају солидан увид у теоријске поставке фонетике (са фонологијом) и морфофонологије, и на тај начин повољно утичу на њихово продуктивно савладавање. Евалуација ученичког и студентског знања из издвојених области спроведена је уз помоћ истраживачке технике – тестирања. Узорком је обухваћено укупно 693 испитаника различитог узраста (основна школа 223, средња школа 240 и факултет 230). Показани резултати нивоа знања ученика и студената из области фонетике и морфофонологије потврдили су да истраживане популације владају садржајима који се тичу познавања гласовног система српског језика; затим, да виши разреди основних и средњих школа не доносе значајнији напредак у овладавању фонолошки, односно, морфолошки условљеним гласовним алтернацијама, као и да је континуитет у учењу, који подразумева проширивање и утврђивање градива из нижег у виши ниво образовања, изостао и приликом провере разлике у знањима ученика завршног разреда средње школе и студената прве године факултета о морфолошки условљеним гласовним алтернацијама. Такође, потврђено је да факултетски бруцоши поседују већи степен знања о фонолошки условљеним алтернацијама у односу на своје колеге из струковне академије, као и да апсолвенти оба истраживана факултета остварују солидне и процентуално скоро идентичне резултате у задацима са морфолошки условљеним гласовним алтернацијама. Пронађена је и статистички значајна разлика у постигнућима испитиваних популација када су посреди задаци у којима је требало препознати једну или више гласовних алтернација, али и приликом провере ученичке/студентске способности за решавање питања отвореног/затвореног типа. Наиме, сви узорковани ученици и студенти су остварили видно боље резултате на примерима који су илустровали једну гласовну алтернацију, у односу на оне у којима се могло препознати више морфонолошких процеса, и са већом успешношћу решавали једноставније него комплексне задатке. Након евалуације постојећег стања у настави граматике, у закључном делу рада креиране су импликације које имају за циљ да, кроз иновативне моделе учења, сазнавања, увежбавања и систематизовања знања, наставу фонетике (са фонологијом) и морфофонологије осавремене и подигну на виши ниво.This thesis presents the investigation of the status of phonetics (with phonology) and morphophonology in contemporary Serbian language teaching, based on a thorough investigation of the teaching curricula and syllabuses for this school subject and of the accredited teaching materials, as well as on the evaluation of the students’ theoretical and applied knowledge in the investigated areas. Therefore, the main aim of this thesis was to contribute to the improvement of the teaching documents and materials, as well as to the promotion of the status of phonetics and morphophonology in Serbian language teaching. In order to obtain an accurate evaluation of the state of the matter in the investigated linguistic domains, and to arrive at more accurate and functional conclusions, the studied areas were observed from two perspectives: 1) by investigating the degree to which these linguistic areas are represented in the teaching curricula and syllabuses, as well in the accredited materials and literature – textbooks, workbooks and grammars; 2) by investigating the degree of theoretical and applied knowledge acquired by primaryschool, secondary-school and tertiary-level students in the areas of Serbian phonetics and morphophonology. The data obtained by the method of theoretical analysis showed that primary- and secondary-school curricula and subject syllabuses do not define the required number of teaching hours necessary for covering the areas of phonetics and morphophonology, and that the subject syllabuses do not specify in enough detail the grammar areas that the students are expected to master (the categories in which a certain phonological alternation is realised, that is, the categories in which it is not realised, etc.). The analysis of the accredited primary- and secondary-school textbooks and workbooks and their content relevant for phonetics (with phonology) and morphophonology revealed that all of them, apart from their differences in terms of presentation structure and methodology, do present the fundamentals necessary for a successful acquisition of the phonemic system and phonological alternations in the Serbian language. The analysis of the representative pedagogical and reference grammar books revealed the same picture. Taking into consideration the targeted age groups of their users, all the investigated grammar books and workbooks do offer a reasonable insight into the theoretical concepts of phonetics (with phonology) and morphophonology, and thus aid students’ acquisition and productive application. The evaluation of students’ knowledge in the investigated linguistic areas was performed by means of the research technique of testing. The population in this part of the research study comprised 693 participants classified into three age and level groups: 223 primary-school students, 240 secondary-school students, and 230 tertiary-level students. The results of the investigation of students’ knowledge in the areas of phonetics and morphophonlogy showed that the investigated populations exhibited a solid understanding of the Serbian sound system; however, the results also showed that students of higher grades of primary and secondary school did not show significantly higher levels of mastery with respect to the phonologically or morphologically conditioned sound alternations; additionally, there was a certain lack of continuity in terms of knowledge consolidation and broadening between lower and higher levels of education, observed in the comparison of test results between the high-school senior students and university-level freshmen, with respect to the morphologically conditioned sound alternations. Furthermore, the findings indicated that, among tertiary-level students, the university (faculty) freshmen showed a higher level of knowledge about the phonologically conditioned alternations compared to the freshmen of the vocational academy (college), but that senior students (graduates) of both tertiary-level institutions exhibited almost identical results in the tasks involving morphologically conditioned sound alternations. Statistically significant differences were found between the test results in the tasks that required the participants to recognize one or more sound alternations; similarly, statistically significant differences were observed between the students’ results in the closed test tasks and openended questions. Namely, all the students, in all the age- and level- groups, showed much better results in those test items that required them to recognize one sound alternation, compared to the tasks that involved several morphophonological processes; also, all the participants performed much more successfully in simpler than in more complex test tasks. Following the evaluation of the state of affairs in Serbian grammar teaching, the final chapter of this thesis offers pedagogical implications and includes suggestions regarding the ways in which innovative learning models, discovery, practice and knowledge systematization could be used to improve and enhance the teaching of phonetics (with phonology) and morphophonology in contemporary Serbian language teaching

First Report of Ascochyta Blight on Field Pea (Pisum sativum) Caused by Didymella pisi in Bosnia and Herzegovina

International audienceThe areas under the field pea are constantly increasing in Bosnia and Herzegovina. However, pea is susceptible to a large number of diseases, especially to Ascochyta blight, which is considered as one of the most economically important diseases of legume crops throughout the world (Le May et al. 2014; Rubiales et al. 2018). In May 2016, characteristic Ascochyta blight symptoms were observed on stems and flowers of field pea plants (Pisum sativum L.) grown at Velika Ilova (northern Bosnia and Herzegovina)

Modernity and Contemporaneity

Modernity and Contemporaneity is the 3rd volume in the Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, a project that was initiated as an emphatic token of the will and commitment to establish permanent and fruitful collaboration between two strongly bonded Departments of Philosophy, this of the National and Kapodistrian University of Athens, and that of the University of Novi Sad respectively. This collaboration was founded from the very beginning upon friendship, mutual respect and strong engagement, as well us upon our firm resolution to establish a solid continuity in the editing project. The publication of this volume allows us to entertain feelings of contentment and confidence that this objective of the project has been accomplished.Publishe

Developmental Stability Of Seven-factor Personality Structure

The vast majority of studies investigating personality structure is done using adult samples. If personality is assessed in children, parental ratings are preferably used method, while self reports are seldom used. Here we use self-report measures to study the developmental stability of the seven-factor personality structure defined by the HEXACO model and Disintegration trait. We focus on middle childhood children, young teens, and teenagers. Sample consisted of four groups: 1) age 10-11 (N=164, 49.4% female), 2) age 12-13 (N=195, 48.9% female), 3) age 14-16 (N=319, 59.2% female), 4) age 17-18 (N=201, 49.5% female). Data were collected in several elementary and high schools in Serbia and Montenegro. Personality traits were assessed using 60 items HEXACO, and 20 items DELTA questionnaires. The stability of the seven-factor personality structure was tested using orthogonal procrustes rotations, and the analysis was done on facets of all seven personality traits. Congruence coefficients and factor loadings were calculated for all facets for all six pairwise comparisons. Overall, the average congruence of factors ranged between .69 (Emotionality) and .96 (Disintegration). The average congruence of facets ranged between .41 (Sincerity) and .95 (Sentimentality), with the majority of facets having average congruence above .85. Average factor loadings for Disintegration range between .55 (Depression) and .85 (Perceptual Distortions), for Honesty between .20 (Sincerity) and .39 (Greed avoidance), for Emotionality between .19 (Anxiety) and .53 (Sentimentality), for Extraversion between .34 (Sociability), and .47 (Social self-esteem and Liveliness), for Agreeableness .34 (Patience), and .54 (Flexibility), for Conscientiousness .33 (Organization) and .53 (Diligence), and for Openness .53 (Creativity) and .67 (Inquisitiveness). As expected, personality structure is least stable in the first age group but stabilizes in groups 3 and 4. We discuss, in detail, stability and content of personality factors on different age groups, and practical implications on assessment these results have

Problem kritike kod Hegela

Problem kritike u Hegelovoj filozofiji je izdvojen između drugih važnih tema njegove filozofije kao što je odnos konačnog mišljenja i apsoluta, problem početka u filozofiji, princip subjektivnosti, promena tradicionalnog razumevanja dijalektike i zadatka filozofskog mišljenja, odnos teorije i prakse itd. Egzegeza problema kritike pruža mogućnost uspostavljanja primerene perspektive tumačenja navedenih problema. Onako kako je eksplicitno, ali i implicitno postavljen u Hegelovoj filozofiji, problem kritike je misaoni motiv koji sam vodi eksplikaciji navedenih tema. Ukazivanje na kontinuitet i diskontinuitet u vezi sa problematizovanjem filozofske kritike omogućava procenu Hegelovog temeljnog stava o prirodi i zadatku filozofskog mišljenja uopšte. Ova dinamika obeležava i uslovljava sva misaona kretanja u njegovoj filozofiji. Rad polazi od prikaza filozofskog poimanja suštine i funkcije kritike onako kako je to formulisano u Kantovoj filozofiji. Zatim, istražuju se podsticaji koji su doveli do temeljne transformacije pojma kritike kod Fihtea i Šelinga, što je u osnovi istraživanje izvora, pretpostavki i podsticaja za oblikovanje Hegelovog razumevanja kritike. Na tom putu stoji zadatak ispitivanja međusobne uslovljenosti Hegelovog shvatanja smisla i ciljeva filozofije i smisla i funkcije filozofske kritike. Ovaj zadatak je proveden detaljnim istraživanjem onih spisa koji pripadaju jenskom periodu Hegelovog filozofskog razvoja, ali i sadržaja i organizacione strukture Fenomenologije duha. Pri tome, temeljan interpretativni smer je pratio proces Hegelove transformacije kritike, koji je zasnovan na njegovim prigovorima protiv osnovnih namera Kantove Kritike čistog uma i stanovišta subjektivističke filozofije uopšte. Konkretna tekstualna analiza je, pre svega, utvrdila koji su negativni i pozitivni aspekti Hegelove kritike kao filozofske procedure. Zatim, odredila je način na koji se kritika odnosi spram pojmovnog para refleksije i spekulacije, te koje su granice asimilacije kritike u dijalektičku metodu. Konačno, prikazala u jednoj koherentnoj celini zadatke pred koje Hegel stavlja kritičko i filozofsko mišljenje u različitim filozofskim predmetnim područjima. Tako je kontinuitet problemskog statusa filozofske kritike potvrđen u kontekstu Hegelove filozofije prava i filozofije povesti. Nevena Jevtić Problem kritike kod Hegela Ovo istraživanje kritike kao problema u Hegelovoj filozofiji doprinosi utvrđivanju epohalnog kulturnog značaja njegove filozofije uopšte, uspostavljanju integralne interpretativne perspektive pri rasvetljavanju njenog odnosa sa prethodnicima i ranim kritičarima, te dubljem povesnom razumevanju pozicije i izazova kritike u savremenoj filozofiji

Phonetics, phonology and morphophonology in contemporary Serbian language teaching Фонология с фонетикой и морфофонология в современном преподавании сербского языка

Предмет рада јесте свеобухватно сагледавање наставе српског језика из области фонетике (са фонологијом) и морфофонологије, и то на основу опсежне анализе глобалних планова и програма, акредитованих наставних средстава, и евалуације ученичког и студентског теоријског и практичног знања из фокусираних области. Стога је основни циљ рада Фонологија са фонетиком и морфофонологија у савременој настави српског језика да се пружи одређени допринос у побољшању квалитета анализираних наставних докумената и средстава, као и у унапређивању и популаризовању наставе фонетике и морфофонологије српског језика. Како би се добила јасна слика и омогућили прецизни и функционални закључци, издвојеним лингвистичким областима се у овом раду приступило на два начина: 1) кроз испитивање њиховог присуства у актуелним наставним плановима и програмима, академским силабусима, као и акредитованој уџбеничкој, приручничкој и граматичкој литератури; 2) кроз испитивање степена усвојености ученичког и студентског теоријског и практичног знања из фонетике и морфофонологије српског језика. Према подацима добијеним методом теоријске анализе, утврђено је да основношколски и средњошколски наставни планови не предлажу оквиран фонд часова који је неопходан за реализацију наставе фонетике и морфофонологије, а да наставни програми не прокламују прецизно граматичке садржаје које ученици треба да савладају (категорије у којима се одређена гласовна алтернација реализује, односно, категорије у којима се од ње одступа и сл.). Анализом садржаја акредитованих основношколских и средњошколских уџбеника и приручника, који се односе на фонетику (са фонологијом) и морфофонологију, дошло се до закључка да сви они, упркос различитој апаратури презентације и структурализације, представљају фундаменталне особености неопходне за успешно савладавање гласовног система и гласовних алтернација српског језика. Ништа није другачије ни у репрезентативним педагошким и референцијалним граматикама. У складу са групом корисника којима су намењене, све испитиване граматике и приручници омогућавају солидан увид у теоријске поставке фонетике (са фонологијом) и морфофонологије, и на тај начин повољно утичу на њихово продуктивно савладавање. Евалуација ученичког и студентског знања из издвојених области спроведена је уз помоћ истраживачке технике – тестирања. Узорком је обухваћено укупно 693 испитаника различитог узраста (основна школа 223, средња школа 240 и факултет 230). Показани резултати нивоа знања ученика и студената из области фонетике и морфофонологије потврдили су да истраживане популације владају садржајима који се тичу познавања гласовног система српског језика; затим, да виши разреди основних и средњих школа не доносе значајнији напредак у овладавању фонолошки, односно, морфолошки условљеним гласовним алтернацијама, као и да је континуитет у учењу, који подразумева проширивање и утврђивање градива из нижег у виши ниво образовања, изостао и приликом провере разлике у знањима ученика завршног разреда средње школе и студената прве године факултета о морфолошки условљеним гласовним алтернацијама. Такође, потврђено је да факултетски бруцоши поседују већи степен знања о фонолошки условљеним алтернацијама у односу на своје колеге из струковне академије, као и да апсолвенти оба истраживана факултета остварују солидне и процентуално скоро идентичне резултате у задацима са морфолошки условљеним гласовним алтернацијама. Пронађена је и статистички значајна разлика у постигнућима испитиваних популација када су посреди задаци у којима је требало препознати једну или више гласовних алтернација, али и приликом провере ученичке/студентске способности за решавање питања отвореног/затвореног типа. Наиме, сви узорковани ученици и студенти су остварили видно боље резултате на примерима који су илустровали једну гласовну алтернацију, у односу на оне у којима се могло препознати више морфонолошких процеса, и са већом успешношћу решавали једноставније него комплексне задатке. Након евалуације постојећег стања у настави граматике, у закључном делу рада креиране су импликације које имају за циљ да, кроз иновативне моделе учења, сазнавања, увежбавања и систематизовања знања, наставу фонетике (са фонологијом) и морфофонологије осавремене и подигну на виши ниво.This thesis presents the investigation of the status of phonetics (with phonology) and morphophonology in contemporary Serbian language teaching, based on a thorough investigation of the teaching curricula and syllabuses for this school subject and of the accredited teaching materials, as well as on the evaluation of the students’ theoretical and applied knowledge in the investigated areas. Therefore, the main aim of this thesis was to contribute to the improvement of the teaching documents and materials, as well as to the promotion of the status of phonetics and morphophonology in Serbian language teaching. In order to obtain an accurate evaluation of the state of the matter in the investigated linguistic domains, and to arrive at more accurate and functional conclusions, the studied areas were observed from two perspectives: 1) by investigating the degree to which these linguistic areas are represented in the teaching curricula and syllabuses, as well in the accredited materials and literature – textbooks, workbooks and grammars; 2) by investigating the degree of theoretical and applied knowledge acquired by primaryschool, secondary-school and tertiary-level students in the areas of Serbian phonetics and morphophonology. The data obtained by the method of theoretical analysis showed that primary- and secondary-school curricula and subject syllabuses do not define the required number of teaching hours necessary for covering the areas of phonetics and morphophonology, and that the subject syllabuses do not specify in enough detail the grammar areas that the students are expected to master (the categories in which a certain phonological alternation is realised, that is, the categories in which it is not realised, etc.). The analysis of the accredited primary- and secondary-school textbooks and workbooks and their content relevant for phonetics (with phonology) and morphophonology revealed that all of them, apart from their differences in terms of presentation structure and methodology, do present the fundamentals necessary for a successful acquisition of the phonemic system and phonological alternations in the Serbian language. The analysis of the representative pedagogical and reference grammar books revealed the same picture. Taking into consideration the targeted age groups of their users, all the investigated grammar books and workbooks do offer a reasonable insight into the theoretical concepts of phonetics (with phonology) and morphophonology, and thus aid students’ acquisition and productive application. The evaluation of students’ knowledge in the investigated linguistic areas was performed by means of the research technique of testing. The population in this part of the research study comprised 693 participants classified into three age and level groups: 223 primary-school students, 240 secondary-school students, and 230 tertiary-level students. The results of the investigation of students’ knowledge in the areas of phonetics and morphophonlogy showed that the investigated populations exhibited a solid understanding of the Serbian sound system; however, the results also showed that students of higher grades of primary and secondary school did not show significantly higher levels of mastery with respect to the phonologically or morphologically conditioned sound alternations; additionally, there was a certain lack of continuity in terms of knowledge consolidation and broadening between lower and higher levels of education, observed in the comparison of test results between the high-school senior students and university-level freshmen, with respect to the morphologically conditioned sound alternations. Furthermore, the findings indicated that, among tertiary-level students, the university (faculty) freshmen showed a higher level of knowledge about the phonologically conditioned alternations compared to the freshmen of the vocational academy (college), but that senior students (graduates) of both tertiary-level institutions exhibited almost identical results in the tasks involving morphologically conditioned sound alternations. Statistically significant differences were found between the test results in the tasks that required the participants to recognize one or more sound alternations; similarly, statistically significant differences were observed between the students’ results in the closed test tasks and openended questions. Namely, all the students, in all the age- and level- groups, showed much better results in those test items that required them to recognize one sound alternation, compared to the tasks that involved several morphophonological processes; also, all the participants performed much more successfully in simpler than in more complex test tasks. Following the evaluation of the state of affairs in Serbian grammar teaching, the final chapter of this thesis offers pedagogical implications and includes suggestions regarding the ways in which innovative learning models, discovery, practice and knowledge systematization could be used to improve and enhance the teaching of phonetics (with phonology) and morphophonology in contemporary Serbian language teaching