Relazione tra ministero episcopale e ministero sacerdotale nell’ortodossia

Članak predstavlja analizu osnovnih elemenata teološke perspektive u kojoj autor sagledava delikatan problem odnosa episkopske i prezbiterske službe u pravoslavlju. Najprije predstavlja episkope i prezbitere onako kako ih Pravoslavna Crkva sagledava upravo na temelju euharistijske (eshatološke) bogoslovne vizije, da bi se u trećem dijelu svoga istraživanja osvrnuo na suvremenu situaciju u Pravoslavnoj Crkvi. Na kraju iznosi neke svoje zaključke koji bi mogli pomoći crkvenim pastirima u analizi mogućega napretka u boljem razumijevanju svih službi u Crkvi i njihova odnosa u jednom istom organizmu, Tijelu Kristovu. Primjereno razumijevanje tih odnosa uvjetovano je i crkvenom situacijom i krizom službi, ali i novim sociopolitičkim okolnostima pluralističkoga društva.Il presente articolo concentra la sua attenzione sulla teologia dei ministeri ecclesiali (soprattutto del vescovo e del presbitero) nella Chiesa ortodossa. La ricerca è strutturata in tre parti principali. Nella prima parte si analizza l’evoluzione dei ministeri summenzionati, la seconda parte si propone di osservare in particolare la situazione attuale nell’ortodossia, mentre nella terza parte, l’autore presenta un suo tentativo di prospettare il ministero del vescovo come ministero primariamente communionale, relazionale nei confronti di tutta la Chiesa. Così, le conclusioni affermano la prospettiva dell’ecclesiologia di comunione come il naturale quadro entro cui dobbiamo collocare tutti i ministeri della Chiesa

≫I Have Not Met a More Profound and Intelligent Orthodox Theologian than Him≪: John Zizioulas in the Letters of Holy Father Justin (Popović)

In this study, the author offers an answer to the question: what does Justin Popović think and write about his young contemporary, professor of theology, John Zizioulas? Analysing the personal correspondence of Popović, Zizioulas and Atanasije Jevtić, he concludes that all the fragments in Justin’s letters where Zizioulas is mentioned are extremely affirmative and testify to the Elder’s love for the young theologian. Professor Zizioulas is ≫dear Zizula≪ for Father Justin, he regularly sends him his greeting, prays for him, wants him to grow up in holy virtues, considers him a worthy student of Father George Florovsky, and concludes, after his personal meeting, that ≫he has never met a deeper and more intelligent Orthodox theologian≪ than him. St. Justin is also completely aware of the ecumenical activities of Zizioulas and has no problem with that. On the contrary, he gave the highest praises about him in the period when Prof. John was a very active ecumenical worker. This article proves the thesis that, according to the opinion of both Zizioulas and Popović, Orthodoxy must be present in the ecumenical dialogue, as a Church open to diversity, and not as a confession closed in on itself. Zizioulas shows this through personal engagement in ecumenical dialogue and Justin wholeheartedly supports him in this, according to their correspondence from 1966. to 1971. That is why zealot-minded anti-ecumenists cannot refer to Father Justin as a man who was against a healthy and theologically established ecumenical dialogue. Fr. Justin was actively supportive of every patristically founded ≫ecumenist≪, such as Zizioulas

La Sacra Scrittura nella vita della Chiesa ortodossa: la questione della lettura orante della Bibbia (Lectio divina)

U članku se analizira mjesto i uloga Svetoga pisma u životu Pravoslavne Crkve, ali se i ispituje praksa molitvenoga (duhovnoga) čitanja Svetoga pisma, tradicionalno nazvanoga Lectio divina u zapadnoj Crkvi. Autor ponajprije nudi osnovne elemente teološkoga pristupa pitanju Svetoga pisma, Biblije, Riječi Božje, tako da prvi dio rada ima jaču ekleziološku notu. U drugom analitičkom poglavlju, temeljenom na teološkim hipotezama, autor pokazuje praksu individualnoga čitanja Biblije nekada i sada u Pravoslavnoj Crkvi. Zbog toga su zastupljeni osnovni elementi asketske teologije i pravoslavne antropologije. U zaključnom dijelu pak možemo pronaći autorske vizije o izazovima Biblije pred suvremenim kršćanima.L\u27articolo è un\u27analisi del posto e del ruolo delle Sacre Scritture nella vita della Chiesa ortodossa, nonché l\u27esame della pratica della lettura orante (spirituale) delle Scritture, tradizionalmente chiamata la Lectio divina nella Chiesa occidentale. L\u27autore offre innanzitutto gli elementi di base dell\u27approccio teologico alla questione delle Scritture, della Bibbia, della Parola di Dio, in modo che la prima parte dell\u27opera abbia una nota ecclesiologica più forte. Nel secondo capitolo analitico, basato su ipotesi teologiche, l’autore mostra la pratica della lettura individuale della Bibbia una volta e ora nell\u27Ortodossia. Per questo ragione, si rappresentano gli elementi di base della teologia ascetica e dell\u27antropologia ortodossa. In conclusione, tuttavia, possiamo trovare le visioni dell’autore riguardanti le sfide della Bibbia davanti ai cristiani contemporanei

The primacy of the bishop of Rome in the writings of J.-M. R. Tillard Possibility of reception Tillard’s theology of primacy in the dialogue between the Roman Catholic Church and the Orthodox Church

Примарни задатак овог истраживања јесте богословско ишчитавање и вредновање теологије примата римског епископа у светлости еклисиолошких поставки доминиканског теолога, Ж.-М. Тијара (Jean-Marie Roger Tillard) и изношење оних закључака које сматрамо корисним за наставак званичног дијалога православних и римокатолика на тему јединства Цркве. Мислимо да Тијарова анализа кључног богословског проблема Цркве (папског примата) може бити од велике помоћи у екуменским покушајима православних и римокатолика да учине све како би се васпоставило пуно евхаристијско општење двеју Цркава. Савремена реч о Цркви, артикулисана и у делима великих православних богослова (пре свих, митрополита пергамског Јована), утицала је на Тијаро во теоретско превладавање институционализма, кроз успостављање равнотеже христологије и пневматологије у еклисиологији. Повратак тријадологији, као фундаменталном богословском оквиру, остварује се у готово свим сферама његовог истраживања. Веран тријадолошки инспирисаној еклисиологији киноније, Тијар инсистира на онтолошком статусу локалне Цркве, која идентитет добија у заједничарењу са другим локалним Црквама. Тиме он не отвара само питање релација тих локалних еклисијалних заједница, него и њ ихових предстојатеља, локалних епископâ, њиховог међусобног односа и канонског поретка који они пројављују на заједничким сабрањима. Сматрајући поглавара Католичке Цркве првенствено епископом Рима и бирајући управо ту синтагму за суштинску ознаку папе, Тијар нуди остатку хришћанске икумене визију римског првојерарха као епископа међу епископима, који председава локалном Црквом, која је предањски потврђена као прва Црква хришћанског света. Сматрамо да овај аспекат Тијарове еклисиологије, теологија примата базирана на епископској служби папе, заслужује даље адекватно просуђивање. Тијарова двострука намера, брига за очување епископске и светотајинске природе папског примата и његова онтолошка (чак, мартириолошка) повезаност са катедром римске Цркве, била је предмет наше анализе и промишљања, посебно из двајајући последице до којих ова поставка може довести дијалог православља и римокатолицизма. Полазећи од схватања да власт у Цркви свој извор налази у Богу Оцу, заједно са Тијаром, примат схватамо као службу, чија је природа: светотајинска (евхаристијска), епископска, мартириолошка, агапијска, личносно – корпоративна. Зато је Тијаровим опусом римокатоличка теологија прозвана, чак позитивно испровоцирана, да одбрани дијаконијску, а неаутократску службу примата. Православна Црква је пред изазовом да отворено потврди властиту предањску свест и истину да никада није постојала без првог на васељенско м нивоу и да га је, након шизме, препознавала у личности цариградског архиепископа. Његов примат није био и не треба никада да буде једнак примату римског епископа из другог миленијума, али се не сме ни свести на флуидни и непрецизни примат части, без јасних ингеренција власти. Управо пред овим изазовима се у наше време налазе чланови право славно – католичке Комисије и богослови обеју Цркава.ABSTRACT The primary objective of this research is theological reading and evaluating the theology of the primacy of the Roman bishop in the light of ecclesiological assumptions made by Dominican theologian Jean-Marie Roger Tillard and presenting the conclusions which we consider useful for the continuation of the official dialogue between the Orthodox and the Roman Catholics on the subject of the unity of the Chur ch. We think that Tillard's analysis of key theological problem of the Church (Papal primacy) can be of great assistance in the ecumenical efforts of the Orthodox and the Roman Catholics to do everything in order to restore the full Eucharistic communion between the two Churches. Contemporary texts written about the Church, and articulated in the writings of great Orthodox theologians (above all, Metropolitan John of Pergamon), influenced the Tillard's theoretical overcoming of institutionalism, through the establishment of a balance between Christology and pneumatology in ecclesiology. Return to Trinitarian theology as the fundamental theological framework, is implemented in almost all fields of his research. Being true to the ecclesiology inspired by Trinitarian theology of communion, Tillard insists on the ontological status of the local Church, which receives its identity in the communion with other local churches. With this, he starts not only a question of the relation of these ecclesiastic local communities, but of their current heads, the local bishops, their mutual relations and canonical order which they manifest at their assemblies. Considering the head of the Catholic Church primarily as the Bishop of Rome and choosing exactly this phrase as the substantial mark of the Pope, Tillard offers the rest of the Christendom a vision of the Roman Archpriest as a Bishop among Bishops, who chairs the local Church, which is The by tradition confirmed as the First Church of the Christian World. We believe that this aspect of Tillard's e cclesiology - the theology of primacy based on bishop’s Papal service, deserves further proper analysis. Tillard's double intention - the concern for the preservation of the Sacramental and Episcopal nature of the Papal primacy and its ontological (even martyriological) relationship with the Chair (Cathedra) of the Roman Church, was the subject of our analysis and reflections, singling out the consequences which this assumption can lead to through a dialogue between Orthodoxy and Roman Catholicism. Starting from the idea that the authority in the Church finds its source in God our Father, together with Tillard, the primacy is seen as service, whose nature is: sacramental (Eucharistic), episcopal, martyriological, agapean, personal - corporate. This is why Tillard's opus provokes the Roman Catholic theology, it is even provoked in a positive manner in order to defend diaconal, and not the autocratic service of the primate. The Orthodox Church is faced with a challenge to openly confirm its own tradition conscience and the truth that it has never existed without the primal on the ecumenical level and that it, after the schism, recognized one in the person of the Archbishop of Constantinople. His primacy has never been, and should never be equal to the primacy of the Roman Bishop of the second millennium, but it must not b e reduced to a fluid and imprecise primacy of honour, without clear powers of government. It is exactly before these challenges that the members of the Orthodox-Catholic Commission and the theologians of both Churches have found themselves

The Aspects of the "Sanctity" of Church Polyphony in Correlation to the Soteriology of the Roman Catholic Church

The aim of this study is to present' the aspects of the "sanctity" of church polyphony that arise from the Roman Catholic understanding of salvation. As an integral part of Musicae Sacrae, polyphony is the second most important musical genre that preserves the "universality," and thus the "sanctity," of music of the Roman Catholic Church. This universality derives from the sanctitate and bonitateformarum, and actively testifies to the inseparability of church polyphony with its ancestor- Gregorian chant. Fidelity to tradition enables polyphonia sacra to represent the mystery of eternal beauty, which makes us capable of experiencing God's presence, by which the purpose of sacred music is achieved: "the glory of God and sanctification of the faithful.

Рeлигиозные перемены: православный катихизис в школной системе Республики Сербии (2001-2017)

Одним из важных индикаторов десекуляризации сербского общества в процессе общественной трансформации несомненно является и возвращение учебного предмета «Закон Божий» в школьную систему Сербии, которое произошло в 2001 году. В статье последовательно анализируется противоречие, возникшее в современном сербском обществе вокруг преподавания в светских школах «Закона Божия», в контексте права, теоретикофилософском и социологическом контекстах. Доказывается, что именно последовательная реализация ценностно-смысловых оснований этого учебного предмета имеет значительный потенциал снятия противоречий между нациями и религиями, религиозным и научным видением мира, традиционным и «транзитивным» состоянием общества. Утверждается важность анализа современного социального и религиозного контекста, в котором осуществляется конфессиональное образование. Соответствующий контекст определяется понятием транзиции, чьей ключевой характеристикой является неуверенность; оторванностью личности от традиции, индивидуализмом и консьюмеризмом в ценностной сфере. Сознание молодых людей характеризуется через противоречие между влиянием потребительско-рыночной логики и неприятием мира как «монотонного и скучного места, лишённого магичности». Как следствие этого, показывается ложность ключевой предпосылки основных субъектов – инициаторов возвращения «Закона Божия» в образовательную систему Сербии, поскольку христианство и христианский взгляд на мир не являются больше тем, что под этим подразумевается, особенно среди молодежи. Обосновывается необходимость войти с ней в личностное отношение, которое, как правило, актуализируется через диалог. «Закон Божий», по его замыслу, в этой связи должен был бы являться существенным звеном в формировании ценностной, а не когнитивной, системы контингента обучающихся, в развитии образованной, а не сформированной личности. Этот предмет призван выявлять сущность христианской катехизации, представляющей собой воспитание молодежи на основе важнейших социальнокультурных ценностей. Планы и программы «Закона Божия» предполагают, как основные цели, гармонизацию ценностей современного общества с основными религиозными (христианскими) ценностями и показать, что мир и Церковь (религиозное объединение) находятся на общем пути к открытию Смысла

Infected late false aneurysm of the superficial femoral artery - case report

Kod otvorenih prijeloma II i III stupnja najčešće se primjenjuje stabilizacija ulomaka vanjskom fiksacijom koja uključuje rigidnu fiksaciju s mogućnošću lakog pristupa zoni prijeloma uz ranu mobilizaciju bolesnika. Pin-track infekcije, odgođeno cijeljenje kostoloma, kronički pin-track osteomijelitis, te transfiksacija tetiva ili mišića su dobro dokumentirane komplikacije ove metode. Osim kod odgođenog cijeljenja, sve su komplikacije vezane uz čavao. Korektno postavljanje čavala može svesti ove komplikacije na minimum. Iako su zabilježene i vaskularne ozljede kod primjene vanjskih fiksatora, njihova incidenca je vrlo mala, a najčešće se spominju kod primjene Ilizarovljeva vanjskog fiksatora i to osobito na potkoljenici. U članku je opisan slučaj 24-godišnjeg pripadnika Hrvatske vojske koji je zadobio eksplozivni prijelom proksimalnog okrajka natkoljenice, koji je liječen trakcijom i potom stabilizacijom kutnom pločom, a nakon pucanja sječiva ploče postavljen je vanjski fiksator čija su donja dva pina uzročila inficiranu lažnu aneurizmu površne natkoljenične arterije. Aneurizma je odstranjena, a arterija je rekonstruirana izolognim venskim graftom. Sličan slučaj nije do sada zabilježen u MEDLINE i CURRENT CONTEST bazi podataka, te ga smatramo vrijednim objavljivanja.A 24-year-old Croatian soldier sustained explosive fracture of femur and after stabilization with AO external fixation an infected late false aneurysm of the superficial femoral artery developed. The aneurysm was removed and the artery reconstructed by a safenous vein

Učinak stresnih hormona na moždanu hemodinamiku kod bolesnika s kroničnim posttraumatskim stresnim poremećajem

The aim of the study was to assess the possible correlation between catecholamine and cortisol levels and changes in cerebral hemodynamics in patients with chronic posttraumatic stress disorder (PTSD). The study included 50 patients with chronic PTSD first ever hospitalized for psychiatric treatment and 50 healthy control subjects. A11 study subjects were aged 30-50. In PTSD patients, 24-h urine levels of the epinephrine and norepinephrine metabolites vanillylmandelic acid (VMA) and cortisol were determined and transcranial Doppler ultrasonography was performed on day 1 of hospital stay and repeated after 21-day psychiatric medicamentous treatment. On initial testing, increased level of24-h VMA, decreased cortisol level and elevated mean blood flow velocity (MBFV) in the circle of Willis vessels were recorded in 25 (50.00%) patients. Repeat findings obtained after 21-day psychopharmaceutical therapy showed increased 24-h VMA, decre¬ased cortisol and elevated MBFV in the circle of Willis vessels in seven (14.00%) patients (initial vs. repeat testing, P=0.0002). Such parameters were not recorded in any of the control subjects (initial PTSD patient testing vs. control group, P=0.0000). Study results pointed to a significant correlation between increased catecholamine levels, decreased cortisol level and elevated MBFV in the circle of Willis vessels caused by cerebral vasospasm. Psychiatric medicamentous therapy administered for three weeks significantly reduced the proportion of patients with concurrently altered cerebral hemodynamics, increased levels of catecholamine metabolites and decreased level of cortisol.Cilj ovoga rada bio je utvrditi moguću povezanost između razine kateholamina, kortizola i promjena cerebralne hemodinamike u bolesnika s kroničnim posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP). Ispitivanjem je obuhvaćeno 50 bolesnika s kroničnim PTSP koji su prvi put hospitalizirani i psihijatrijski liječeni te 50 zdravih ispitanika kontrolne skupine. Svi ispitanici bili su u dobi između 30 i 50 godina. U bolesnika s PTSP su prvoga dana boravka analizirane vrijednosti vanilmandelične kiseline (VMA), metabolita adrenalina i noradrenalina te kortizola u 24-satnoj mokraći i učinjena je transkranijska dopIer sonografija (TCD). Isti dijagnostički postupci ponovljeni su nakon 21-dnevnog medikamentnog psihijatrijskog liječenja. Prva analiza pokazala je istodobno povišenu razinu 24-satne VMA, sniženi kortizol i povišene srednje brzine strujanja krvi (SBSK) krvnih žila Willisova kruga u 25 (50,00010) bolesnika. Druga analiza koja je učinjena nakon 21-dnevnog psihijatrijskog liječenja pokazala je istodobno povišenu razinu 24-satne VMA, sniženi kortizol i povišene SBSK krvnih žila Willisova kruga u 7 (14,00%) bolesnika (odnos prve i druge analize P=0,0002), dok u kontrolnoj skupini nije pronađen niti jedan takav ispitanik s navedenim parametrima (odnos prve analize i kontrolne skupine P=0,0000). Istraživanje je pokazalo značajnu povezanost povišene razine kateholamina, sniženog kortizola i povišenih SBSK u krvnim žilama Willisova kruga koje su uzrokovane cerebralnim vazospazmom. Medikamentno psihijatrijsko liječenje PTSP u trajanju od tri tjedna dovelo je do značajnog smanjenja udjela bolesnika s istodobno promijenjenom cerebralnom hemodinamikom, povišenom razinom metabolita kateholamina i smanjenom razinom kortizola

Wounds of extremities: experience with 480 wounded extremitie

Prikazani su rezultati liječenja 1186 stradalih u domovinskom ratu na području općine Vinkovci, i to od 01. srpnja 1991. do 30. lipnja 1992. god. Od svih ozlijeđenih muškarci su činili 85,49% (1014), žene 10,3 (122) i djeca 4,2% (50). Najveći je broj ozlijeđen krhotinama eksplozivnih naprava (granate, rakete) 85,48%, minama 8,48%, metkom 4,18%, a 1,92% je zadobilo opekotine, obično III stupnja. Učinjeno je 178 (28,52%) zahvata na gornjim i 302 (48,39%) kirurška zahvata na donjim udovima. Moderna oružja s projektilima velikih početnih brzina dovode do izuzetno ozbiljnih rana s masivnom destrukcijom tkiva. Krhotine bombi, granata ili mina postižu brzinu i od 1800 m/sec. Razarajući učinci prijenosa velike kinetičke energije na tkiva su dobro poznati i proučeni. Iako i nije izravno pogođena projektilom, kost će frakturirati ako se nađe unutar prostora zvanog "privremena šupljina", koja može biti i 30-40 puta veća od promjera projektila, a koštani ulomci postaju sekundarni projektili i dodatno proširuju područje tkivnog oštećenja. Najteže ozljede udova posljedica su eksplozivnog djelovanja mina ili granata. Načela primarnog zbrinjavanja otvorenih prijeloma u ratnih rana su jasno određena: • ekscizija kože • ekscizija svih devitaliziranih dijelova tkiva • odstranjenje stranih tijela • odstranjenje fragmenata kortikalisa koji su bez kontakta s tkivom • fragmenti spongioze se mogu očistiti i koristiti kao koštani graft • ispiranje rane • stabilizacija kosti (metoda izbora je vanjska fiksacija) • rekonstrukcija magistralnih krvnih žila • izbjegavati primarnu rekonstrukciju živaca ili tetivaThere are 1186 casualites, victims of the 1991-1992 war in Vinkovci, Eastern Slavonija, Croatia, represented in this text. Out of them, 480 were operated on for a war wound of an extremity. Types of wounds and their distribution, methods of surgical treatment and the results have been analyzed