Structuralism in architecture of Yugoslavia in the period from 1954 to 1980

Предмет докторске дисертације јесте проучавање појаве и контекстуализације структурализма у југословенској архитектонској теорији и пракси у периоду од 1954. до 1980. године. Овај рад има за циљ да представи и класификује теоријске одреднице које су дефинисале структаралистички приступ у архитектонској и урбанистичкој пракси и да укаже на прхватање идеја и метода структурализма на архитектонској и широј интелектуалној сцени Југославије наведеног периода. Путем специфичног концепта културе који је подражавао прогресивне идеје интернацонале и хуманистичког марксизма, политика југословенског социјалистичког друштва је иницирарала истраживања архитектонске и урбане културе користићи се методама и поставкама семиотике, историцизма, дијалектике, креативности, критике, оживљавања хуманистичких вредности традиционалне културе и успостављања синтезе животног простора. Резултати докторске дисертације указују да посматрано у ширем друштвеном контексту, прихватање структуралистичког сагледавањa културних феномена радикално променило у то време доминантни функционалистички приступ у архитектури. У том погледу, може се потврдити да је као авангардни правац структурализам последично утицао на критичку мисао и промену функционалистичких принципа и вредности како у оквиру југословенске архитектуре, тако и у оквиру шире културе високог модернизма, успостављајући нови систем мишљења који је тежио више естетизацији, формалном и семиотичком приступу, као и успостављању универзалних и архетипских вредности проистеклих из истраживања вернакуларне архитектуре националног искуства. За разлику од доминантне позиције на Западу, у архитектури Југославије структурализам се манифестовао кроз приступе малобројних архитеката теоретичара, у чијем су се фокусу налазили концепти побољшања животног стандарда и хуманизације животног окружења...The subject of this doctoral dissertation is the study of the appearance and contextualization of structuralism in Yugoslav architectural theory and practice in the period from 1954 to 1980. The aim of this research is to present and classify the theoretical determinants that defined the structuralist approach in architectural and urban planning practice and to point to the acceptance of structuralist ideas and methods on the architectural and broader intellectual scene of Yugoslavia in the given period. By means of a specific cultural concept that maintained the progressive ideas of the International and humanist Marxism, the politics of Yugoslav socialist society initiated the study of architectural and urban culture using the methods and basics of semiotics, historicism, dialectic, creativity, criticism, the revival of traditional culture’s humanistic values and establishment of a synthesis of the living space. The results of this doctoral dissertation indicate that, seen in a broader social context, acceptance of the structuralist perspective of cultural phenomena radically changed the then dominant functionalist approach in architecture. In this way, it may be confirmed that as an avant-garde movement, structuralism consequentially affected critical thought, and change in the functionalist principles and values, both in Yugoslav architecture and also within a broader culture of high modernism, establishing a new system of thought that aspired more towards aestheticization, a formal and semiotic approach and the establishment of universal and archetypal values derived from the study of vernacular architecture of national experience. Unlike its dominant position in the West, structuralism in the architecture of Yugoslavia manifested itself through the approaches of a handful of architects and theorists, in whose focus were the concepts of improving standards of living and humanizing the environment. Structuralist theory had an immediate effect on the change in architectural practice and urbanistic ideas in Yugoslavia during the 1960s and 1970s, first of all with regard to the development of residential architecture, and then also the architecture of hotel complexes, schools and residence halls, as well as cultural objects..

Teorijsko-metodološke osnove strukturalizma u arhitekturi

Tokom 1950-ih godina osnove strukturalne lingvistike, koje su između dva svetska rata bile koncipirane u okviru evropskih avangardnih lingvističkih krugova, postaju teorijsko-metodološki okvir za različita društvena i humanistička istraživanja. Kroz filozofske pristupe strukturalne antropologije i sociologije, kao i kroz metodološka dostignuća u lingvistici, kibernetici i semiotici, strukturalizam je u tom periodu ostvario uticaj na promenu umetničkih praksi, posebno kada je reč o arhitektonskom stvaralaštvu. Razvoj novih kreativnih pristupa u arhitekturi imao je za cilj odbacivanje dotadašnje funkcionalističke paradigme i okretanje prema formalnom i semiotičkom pristupu, kao i uspostavljanje holističkog stava, kroz humanizaciju životnog okruženja i povratak nepromenjivim arhetipskim i univerzalnim vrednostima. U radu se razmatraju različiti aspekti razumevanja strukturalizma u arhitekturi, kao i kriterijumi po kojima su postavljene teorijske odrednice strukturalizma u arhitekturi i njihova veza sa opštim idejama strukturalističkog načina mišljenja. U tom kontekstu u radu se analiziraju ideje i stavovi razvijeni u okviru urbanističkih istraživanja grupe Team X, preko kojih je izvršena kritika funkcionalističkog pristupa u dotada dominantnim idejama CIAM-a i preko kojih su implementirane osnove strukturalističke teorije u arhitekturi

Кинетика и морфологиjа депозициjе честица на хетерогеним површинама

Monolayer and multilayer thin film formation on solid or liquid surfaces is a growing multidisciplinary area of research of great interest for new and emerging technologies in photonics, microelectronics, nanotechnology, plasmonics, biosensors, bio-medical devices, etc. Adsorption and deposition (irreversible adsorption) of colloids, proteins, and other bio-materials on solid/liquid interfaces are of large significance for many practical and natural processes such as filtration, paper-making, chromatography, separation of proteins, viruses, bacteria, pathological cells, immunological assays, thrombosis, biofouling, biomineralization, etc. Controlled adsorption of colloid particles on sites of nanometric scale can also be exploited for direct visualization of surface features. The Random Sequential Adsorption (RSA) model is one of the basic models used to describe the irreversible formation of monolayer deposits of microscopic and mesoscopic particles. Inter-particle interactions are approximated classically with the hard-core exclusion model, which means that overlaps between the particles are not allowed. Particles can only adsorb if they are in direct contact with the substrate. This feature ensures a monolayer deposition. Irreversible adsorption means that the adsorbed particle stays permanently fixed to the substrate and diffusion or desorption processes are not allowed. Previously adsorbed particles block a certain area of the substrate for new adsorptions and consequently, the system becomes jammed. Heterogeneities of a substrate impose further limitations on the positions of adsorbed particles. Our aim is to quantify structural changes in the jammed state that are introduced by different patterns of substrate heterogeneities. We use the RSA approach to analyze the deposition of identical spherical particles of a fixed radius on non-uniform flat surfaces covered by rectangular cells. Two different types of patterns are of interest: randomly positioned cells and square lattice centred cells. In the first part of the dissertation, the configuration of the cells (heterogeneities) was produced by performing RSA simulations to a prescribed coverage fraction θ (cell) 0 . Adsorption was assumed to occur if the particle (projected) centre lies within a rectangular cell area, i.e., if the sphere touches one of the cells. The jammed-state properties of the model were studied for different values of the cell size α (comparable with the adsorbing particle size) and density θ (cell) 0 . Numerical simulations were carried out to investigate adsorption kinetics, jamming coverage, and structure of coverings. Structural properties of the jammed-state coverings were analyzed in terms of the radial distribution function g(r) and distribution of the Delaunay ‘free’ volumes P(v). It was demonstrated that adsorption kinetics and the jamming coverage decreased significantly, at a fixed density θ (cell) 0 , when the cell size α increased. The predictions following our calculation suggest that the porosity (pore volumes) of the deposited monolayer can be controlled by the size and shape of landing cells, and by the anisotropy of the cell deposition procedure. v The second direction of research in this thesis analyses the adsorption of spherical particles of a fixed diameter on nonuniform surfaces covered by square cells arranged in a square lattice pattern. To characterize such a pattern two dimensionless parameters are used: the cell size α and the cellcell separation β, measured in terms of the particle diameter d0. We focus on the kinetics of the deposition process in the case when no more than a single disk can be placed onto any square cell (α < 1/ √ 2 ≈ 0.707). We find that the asymptotic approach of the coverage fraction θ(t) to the jamming limit θJ is algebraic if the parameters α and β satisfy the simple condition, β +α/2 < 1. If this condition is not satisfied, the late time kinetics of the deposition process is not consistent with the power-law behaviour. However, if the geometry of the pattern approaches “noninteracting conditions” (β > 1), when adsorption on each cell can be decoupled, the approach of the coverage fraction θ(t) to θJ becomes closer to the exponential law. Consequently, changing the pattern parameters in the present model allows for interpolating the deposition kinetics between the continuum limit and the lattice-like behaviour. Structural properties of the jammed-state coverings are studied in terms of the radial distribution function g(r) and the spatial distribution of particles inside the cell. Various, non-trivial spatial distributions are observed depending on the geometry parameters of the pattern.Формирање jеднослоjних и вишеслоjних танких филмова на чврстим и течним површинама jе растућа мултидисциплинарна област истраживања од великог интереста у фотоници, микроелектроници, нанотехнологиjама, плазмоници, за биосензоре, биомедицинске уређаjе, итд. Адсорпциjа и депозициjа (иреверзибилна адсорпциjа) колоида, протеина и других биоматериjала на чврстим/течним површинама су од велике важности за многе практичне и природне процесе као што су филтрациjа, производња папира, хроматографиjа, сепарациjа протеина, вируса, бактериjа и патолошких ћелиjа, имунолошки тестови, тромбоза, биоминерализациjа, итд. Контролисана адсорпциjа колоидних честица на структурама на нанометарскоj скали се такође могу искористит за директну визуализациjу структурних карактеристика. Модел случаjне секвенциjалне адсорпциjе (RSA модел) jе jедан од основних модела за описивање формирања jеднослоjних депозита мезоскопских честица. Међучестична интеракциjа jе апроксимирана класичним моделом крутих тела, што значи да jе забрањено међусобно преклапање честица. Честице се могу адсорбовати jедино ако су у директном контакту са супстратом. Ова особина доводи до формирања jеднослоjних депозита. Поjам иреверзибилна адсорпциjа поразумева да су адсорбоване честице траjно причвршћене за подлогу, а процеси дифузиjе или десорпциjе су забрањени. Претходно адсорбоване честице блокираjу одређени део подлоге за адсорпциjу нових честица што доводи до загушења система. Нехомогеност супстрата намеће додатна ограничења на позициjе адсорбованих честица. Наш циљ jе да квантификуjемо структурне промене загушеног стања настале услед разлличитих хетерогених образаца на адсорбуjоћоj подлози. Користимо RSA приступ за анализу депозициjе идентичних сферних честица на нехомогене равне површине покривене правоугаоним ћелиjама. Од интереса су два различита типа распореда: случаjно распоређене ћелиjе и ћелиjе распоређене у чворовима квадратне решетке. У првом делу истраживања у оквиру ове тезе, конфигурациjа ћелиjа се формира помоћу RSA симулациjе док се не постигне жељена покривеност супстрата θ (cell) 0 . До адсорпциjе долази ако (проjектовани) центар честице лежи унутар правоугаоне ћелиjе, тj. ако сферна честица додируjе неку од ћелиjа. Особине загушеног стања су изучаване за различите вредности величине ћелиjа α (упоредивих са величином честице) и различите густине ћелиjа θ (cell) 0 . Извршене су нумеричке симулациjе како би истражили кинетику адсорпциjе, покривеност у загушењу и структуру депозита. Структурне особине загушеног стања анализиране су помоћу парне корелационе функциjе g(r) и дистрибуциjе Делонеjевих слободних површина. Резултати наших симулациjа сугеришу да се контрола порозности jеднослоjног депозита може постићи подешавањем величине, облика и ориjентациjе прихватних ћелиjа. vii Други правац истраживања у тези jе анализа адсорпциjе сферних честица фиксног пречника на хетерогеним површинама прекривеним квадратним ћелиjама распоређеним у чворове квадратне решетке. За карактеризциjу овог шаблона користимо два бездимензиона параметра: величину квадратне ћелиjе α и размак између две суседне ћелиjе β. За jединицу мере користимо пречник адсорбуjућих ћелиjа d0. У фокусу истраживања jе кинетика процеса депозициjе у случаjу када било коjа прихватна ћелиjа може да адсорбуjе наjвише jедну честицу (α < √ 2/2). Покривеност θ(t) асимптотски тежи граничноj вредности θJ по алгебарском закону ако параметри α и β задовољаваjу услов β + α/2 < 1. Ако оваj услов ниjе испуњен, кинетика касне фазе процеса депозициjе ниjе конзистента са степеном законитошћу. Ипак, како се геометриjа подлоге приближава неинтерагуjућем режиму (β > 1), асимптотски прилаз покривености се приближава експоненциjалноj законости. Сходно томе, промена параметара патерна субстрата у овом моделу омогућуjе интерполациjу између два гранична случаjа адсорпциjе на континууму и на квадратноj решетки. За изучавање структурних особина загушеног стања користимо парну корелациону функциjу g(r) и просторну дистрибуциjу честица унутар ћелиjа. Примећене су разноврсне нетривиjалне просторне дистрибуциjе у зависности од геометриjе патерна подлоге

Održivost i socijalizam - socio-ekološke ideje u urbanizaciji Novog Beograda

The main objective of this research is to explore the ecology ideas in socialism, or more precisely socio-ecological ideas that were present in urbanization of New Belgrade. The paper investigates beginnings of the development of environmental consciousness that emerged in late sixties of the twentieth century due to rapid urbanization processes of Belgrade, but also draws attention to specific architectural and urban concepts in historical urban development of New Belgrade which are from the standpoint of modern principles of sustainability positive examples of social - environmental exchanges. What can we learn from past experiences? Since the power relations of socio-environmental conditions that shape urban environment are constantly changing in terms of scale and participants in the process of urbanization, historical and geographical insight into the constantly changing urban configuration is necessary for understanding and consideration of future radical political-ecological urban strategies.Ovaj rad ima za cilj da istraži ekološke ideje koji se pojavljuju u socijalističkom periodu, ili preciznije socio-ekološke ideje koje su bile prisutne u urbanizaciji Novog Beograda. Rad istražuje početak razvoja ekološke svesti koja se javlja krajem šezdesetih godina XX veka usled naglog procese urbanizacije Beograda, ali takođe ukazuje i na određene arhitektonske i urbanističke koncepte u istorijskom razvoju Novog Beograda koji sa stanovišta savremenih principa održivosti predstavljaju pozitivne primere društveno-ekološke razmene. Šta možemo naučiti iz prethodnih iskustava? Budući da se odnosi moći društveno-ekoloških odnosa koji oblikuju urbane sredine stalno menjaju u pogledu razmere i učesnika u procesu urbanizacije, istorijsko-geografski uvid u te stalno promenljive urbane konfiguracije neophodan je radi razumevanja i razmatranja budućih radikalnih političko-ekoloških urbanih strategija

Modernist landscape and cultural identity: Memorial sites by Bogdan Bogdanović

This study addressed the active role of landscapes as cultural, symbolical and social spaces. The process of modernization of natural landscapes has not always involved intensive construction works and urbanization. Pertinent to this, present study examines the transformation of landscapes from the sociological and cultural perspective and takes into account that landscapes represent spaces of everyday life, socio-cultural constructions, and mental and subjective presentations of the surroundings. Modernization of natural and rural landscapes by thought-out shaping, careful selection of materials and the use of universal symbols can be observed in memorial sites that were designed by Yugoslav architect Bogdan Bogdanović. During 1950`s he has developed original concepts of design and landscape preservation in the process of urbanization, and has generated a powerful and integrated landscape identity. Bogdanović expressed a strong belief that architecture has to be in accord with the landscape and that it has to grow within the natural context not affecting the natural surroundings. Bogdanović’s monuments and compositions have shapes of different origin. However, there is a common aspiration towards organic integration into the landscape, evocation of the local spirit of the place, and emitting specific symbolism. Using semiotic functions, we can understand how Bogdanović gave cultural, historic, political and urban meaning to the space. This paper tackles the ongoing transformation of modernist landscapes in socialist Yugoslavia, focusing on ideological perspective and bringing to surface multiple layers of cultural identity

The concept of terraced multi-family housing in socialist Yugoslavia: Sustainability perspective

In the housing culture of socialist Yugoslavia in the early 1970s, the application of novel sustainable dwelling solution — terraced construction, was aimed to provide individuality and humanity to multi-family housing through the use of rooftop terraces with green gardens. Until the mid-1960s, Yugoslav dwelling architecture was perceived exclusively in the context of general growth of Yugoslav society with the goal to facilitate the building of apartments in typified settlements by mass, industrial production and prefabricated construction. The critique of functionalist approach as well as functional and formative actualization of high-quality traditional housing concepts, Ottoman agglomerations and Mediterranean architecture, resulted in the need for the introduction of open green spaces in the structure of collective housing apartments with an idea to achieve qualities of one-family housing, such as intimate connection with the surroundings and sustainable balance between artificial world of urban structure and natural environment. Terraced multi-family housing provided an opportunity to create settlements that would meet both, the demands to increase population density in urban areas and the ambient values of landscapes, with good insulation, view, natural light, and individual space of green terrace. This paper shows the implementation of environmental and social sustainability in high population density housing in the architectural projects that were based on the principles of terraced construction. The humanization of multi-family housing was the key starting point of terraced housing concept of Yugoslav architects, which was achieved through the development of ambient that bring humans back to the nature and through the individualization of collective housing. The relevance of these concepts is supported by the contemporary examples of “housing hills” and “vertical villages” that are conceived on the premise of sustainable development

Структурализам у архитектури Југославије у периоду од 1954. до 1980. године

Предмет докторске дисертације јесте проучавање појаве и контекстуализације структурализма у југословенској архитектонској теорији и пракси у периоду од 1954. до 1980. године. Овај рад има за циљ да представи и класификује теоријске одреднице које су дефинисале структаралистички приступ у архитектонској и урбанистичкој пракси и да укаже на прхватање идеја и метода структурализма на архитектонској и широј интелектуалној сцени Југославије наведеног периода. Путем специфичног концепта културе који је подражавао прогресивне идеје интернацонале и хуманистичког марксизма, политика југословенског социјалистичког друштва је иницирарала истраживања архитектонске и урбане културе користићи се методама и поставкама семиотике, историцизма, дијалектике, креативности, критике, оживљавања хуманистичких вредности традиционалне културе и успостављања синтезе животног простора. Резултати докторске дисертације указују да посматрано у ширем друштвеном контексту, прихватање структуралистичког сагледавањa културних феномена радикално променило у то време доминантни функционалистички приступ у архитектури. У том погледу, може се потврдити да је као авангардни правац структурализам последично утицао на критичку мисао и промену функционалистичких принципа и вредности како у оквиру југословенске архитектуре, тако и у оквиру шире културе високог модернизма, успостављајући нови систем мишљења који је тежио више естетизацији, формалном и семиотичком приступу, као и успостављању универзалних и архетипских вредности проистеклих из истраживања вернакуларне архитектуре националног искуства. За разлику од доминантне позиције на Западу, у архитектури Југославије структурализам се манифестовао кроз приступе малобројних архитеката теоретичара, у чијем су се фокусу налазили концепти побољшања животног стандарда и хуманизације животног окружења. Структуралистичка теорија је имала непосредни утицај на промену архитектонске праксe и урбанистичких идеја у Југославији током 1960-их и 1970-их година, првенствено у погледу развоја стамбене архитектуре, а затим и у оквиру архитектуре хотелских комплекса, школа и домова, као и објеката културног садржаја. Критика функционалистичког приступа је условила да се стамбена архитектура током 1960-их и 1970-их година усмери у правцу успостављања склада између артефицијалног света урбане структуре и природне околине, а што је могуће непосредно сагледати у примени нових хуманијих концепата стамбених насеља тог раздобља. Резултати истраживања указују да иако до сада непрепознати у оквиру дисциплине историје и теорије архитектуре, бројни теоријски радови југословенских архитеката, њихова конкурсна решења и реализовани пројекти на непосредан начин сведоче и потврђују да је структурализам имао снажан утицај како на развој југословенске архитектуре и урбане културе, тако и на развој југословенског друштва уопште

City and nature environmental strategies in the history of Belgrade urbanization

Nаrušаvаnje odnosа „čovek - prirodа“ u grаdskom okruženju postаvljа pitаnje održivog odnosa grаd - prirodа, trenutno veomа аktuelnog globаlnog problemа. Međutim, interesovаnje i zаbrinutost zа ovаj problem, kаo i pokušаji dа se nа njegа odgovori stаriji su od sаvremene inicijаtive održivosti i prisutni su još od kаdа je društvo postalo svesno činjenice dа je „industrijsko“ postаlo dominаntno obeležje civilizаcije. Rаd stаvljа аkcenаt nа istrаživаnje i аnаlizu teorijskih promišljаnjа, kаo i prostornih reаlizаcijа urbаnističkih idejа nаstаlih kаo odgovor nа ekološke probleme rаzvojа Beograda. Rаd zаstupа stаv dа je rаcionаlno delovаnje u sаdаšnjosti moguće ostvаriti sаmo kroz rаzumevаnje smislа pojаve, procesа ili stаnjа u istoriji grаdа, odnosno dа ozbiljnа istrаživаnjа o budućem rаzvoju traba dа se oslanjaju na iskustva istorijskih modela i teorijskih promišljanja, kao i na mogućnosti njihovog unapređenja primenom savremenih tehničko-tehnoloških dostignuća

Značaj multidisciplinarnog pristupa u koncipiranju savremenih prostora za učenje

Овај рад истиче значај мултидисциплинарног приступа у систему образовања, првенствено у фази конципирања простора за учење који треба да пружи могућности примене различитих метода подучавања и учења како би се постигли жељени васпитно-образовни циљеви. Простор за учење представља један од многих фактора у сложеним односима наставе који утичу на образовни исход. Традиционално, простори за учење су пројектовани од стране архитекте и обично без присуства наставника (практичара), одражавајући у том тренутку савремене архитектонске, али не и образовне имагинације, што је често доводило до репродукцију индустријског модела учионица. С друге стране пројектовање савремених простора за учење засновано је на архитектонским принципима, на савременим схватањима процеса учења и улоге наставника у том процесу, као и на еколошкој одрживости. Стога, савремене потребе простора за учења захтевају мултидисциплинарни приступ пројектовања кроз укључивање различитих дисциплина од архитектуре, психологије, педагогије, социологије, а последњих година све више укључује и науку о животној средини, здрављу и антрополошки дизајн. Иако постоји више различитих дисциплина који дају другачију перспективу о простору за учење, потребно је да различита поља конвергирају због потребе да се усредсреде на односе између контекстуалних, организационих, педагошких и друштвених пракси различитих простора учења. Такође, како би се омогућило унапређење процеса пројектовања образовног окружења неопходна је заједничка сарадња и са корисницима простора. Овај рад има за циљ да укаже да је пројектовање простора за учења веома комлексан процес, с обзиром да различити корисници имају другачију перцепцију простора, као и потребе, и да се успех у пројектовању простара за учење налази у интеграцији визије просторно-програмских активности са архитектонским принципима пројектовања

Koncept nauka i društvo u sistemu javnog angažovanja nauke

Nauka se ne dešava na marginama društva već zauzima bitno mesto u njenom razvoju, svakodnevnim aktivnostima i potrebama savremenog čoveka. Važnu ulogu u uspostavljanju višeg nivoa javnog razumevanja nauke, posebno kada je reč o razvoju naučne kulture i ekonomije znanja, čine koncepti i prilagođeni sistemi predstavljanja naučnih dostignuća u okviru svih obrazovnih nivoa i praksi. Jedan od koncepata koji objedinjava napore usaglašavanja naučnog razvoja i društvene inkluzije programa baziranih na podizanju nivoa javne percepcije, prihvatanja i participacije nauke, predstavlja sistem „Nauka i društvo“. Koncept „nauke i društva“ u najširem smislu obuhvata sistematizovani angažman stručnih kadrova u pružanju i razmeni informacija o razvoju i implenmentaciji nauke i tehnologije i procesima društvenog i privrednog razvoja. U tom smislu među osnovnim ciljevima koncepta je da nauka postane organizovano angažovana u procesima kreiranja društvnih koncepcija, a javnost informisana i uključena u procese naučnog razvoja. Ovaj rad ima za cilj da ukaže na potrebe za prevazilaženjem društveno izolovane nauke, koja rezultira zatvorenim (institucionalnim) procesima bavljenja naučnim radom i pretežno disciplinarnom cirkulacijom naučnih rezultata. Društva sa takvom vrstom „sekularizacije znanja“ i uspostavljenih sistema sa ograničenim javnim pristupom naučnom fundusu onemogućavaju opšti razvoj javne svesti i osposobljenosti (intelektualne, privredne, komunikacione, itd.) građana u ostvarivanju višeg nivoa kvaliteta života i upravljanja privrednim resursima. Stoga, cilj ovog rada je da ukaže na značaj uspostavljanja sistema otvorenog javnog pristupa naučnom fundusu, sa kojim bi bio omogućen viši stepen umrežavanja stručnih kadrova, kao i podizanja građanske svesti u svrhu podizanja nivoa konkurentnosti i građanskog angažovanja u procesima rešavanja društvenih problema. Svakodnevne potrebe savremenog društva, bazirane na uspostavljanju sistema regionalno i globalno umreženih komunikacija ukazale su da napredak u nauci i tehnologiji nije i ne može da bude cilj sami po sebi, već da je potrebno da sa njim bude obuhvaćen razvoj sveukupne populacije, čime bi se podstakla uloga aktivnog i društveno odgovorog pojedinca