Augustan Conquest of the Balkans in the Light of Triumphal Monuments

The article offers an interpretation of inscriptions from the Sebasteion of Aphrodisias in Caria that represent Roman victories in the Balkans during the reign of Augustus. Six inscriptions from sc. ἔθνη series commemorate Danubian-Balkan tribes: Japodes Andizetes, Pirustae, Dardani, Dacians, Bessi. These monuments provide not only early epigraphic attestations of single tribes but seem to illuminate, to some extent, the rôle that pacification of the Danubian-Balkan regions played in Augustan propagandic imagery

Greek, Latin and Palaeo-Balkan Languages in Contact

Focusing on the area of Danubian provinces of Roman Empire, this paper aims at touching upon linguistic diversity and language change in north-western Balkans in Roman epoch. Using epigraphic evidence, it will address the questions of the impact of the spread of Greek and Latin in this area, which led to a gradual extinction of the native, Palaeo-Balkan languages. In Antiquity, linguistic situation in this area was extremely complex: a great variety of languages came into close mutual contact and in contact with Greek and Latin, which became dominant. These Palaeo-Balkan languages are relict languages, and they are known almost exclusively through the onomastics recorded in Latin and Greek inscriptions and through rare glosses, i.e. by the time they came to be documented, their speakers were already Romanized or Hellenized. Most of the documents that record native onomastics are at the same time testaments of Romanization/Hellenization; however, these inscriptions bear witness that the native population preserved the memory of their ethnic and linguistic background

The Thracian Hero on the Danube New Interpretation of an Inscription from Diana

The paper looks at some aspects of the Thracian Hero cult on the Danube frontier of Upper Moesia inspired by a reinterpretation of a Latin votive inscription from Diana, which, as the paper proposes, was dedicated to Deo Totovitioni. Based on epigraphic analogies, the paper puts forth the view that it was a dedication to the Thracian Hero, since it is in the context of this particular cult that the epithet Totovitio has been attested in various variants (Toto-viti- / Toto-bisi- / Toto-ithi-)

Предачка божанства и етничке удруге. Епиграфски примери из Горње Мезије

The article aims at exploring the epigraphic evidence for socialreligious associations of foreigners in the Roman province of Upper Moesia. The members of these associations were united by a common background and often by professional interests, and gathered around an ancestral cult.У раду се коментарише неколико епиграфских сведочанства о страним предачким култовима који указују на постојање етничких колегија у римској провинцији Горњој Мезији. Чланове тих удружења миграната повезивало је заједничко порекло и култ, а неретко и иста професија и пословни интереси

The Roman Roads Between Upper Moesia and Thrace: Archaeological and Epigraphic Evidence

The paper focuses on a little-known Roman vicinal communication that connected the River Timok region in Upper Moesia with the Roman town of Pautalia in the province of Thrace. In Roman times the most important feature of both of these two regions was mining activity. This road that connected two mining centres was most likely to have been used for the transport of ore. Although it is not mentioned in the extant Roman itineraries, it was certainly an important compendium between two Roman centres and was marked by milestones. This paper also reconsider

New and revised inscriptions from Dalmatia. Municipium Malvesiatium and municipium Splonistarum

This paper provides new epigraphic evidence from the Roman province of Dalmatia, more precisely from its easternmost parts, which belong today to Serbia. The present edition is based on our autopsy performed during 2015–2016 within the framework of the digitization project carried out by the Institute for Balkan Studies of the Serbian Academy of Sciences and Arts

Из епиграфске баштине античке Доклеје Један натпис посвећен Neptuno periculorum Absolutori

A new votive inscription from the territory of Doclea has recently been published. The reading of the text needs revision, and consequently, reinterpretation. The inscription should be read as follows: Neptuno ׀ sacrum p׀ericuloru׀m Absolu׀tori Petro׀5nius Aspe׀r v(otum) s(olvit) ׀ l(ibens) a(nimo). Neptune’s attribute periculorum Absolutor appears here for the first time. The noun «Absolutor», i.e. «he who absolves, liberator », attested late in the narrative sources e.g. Cassiod. Var . XI, praef. 3, should be close to the Jupiter’s epithets Liberator or Servator. The dedication could be connected with a successful ending of a journey, possibly after being exposed to maritime perils: the dedicator may well be a person engaged in trade and businesses that involve transmarine voyage. His name - Petronius Asper - implies the connection with the large group of Italian settlers in Dalmatia, whose presence is attested in the province all through the Principate. Such relations are illustrated in the light of other Dalmatian examples

Civitates peregrinae in Illyricum in the times of the Principate based on the evidence of Pliny the Elder's Naturalis historia and epigraphic sources

Дисертација је посвећена проучавању перегриних заједница (civitates peregrinae) натлу Илирика, односно римских провинција Далмације и Паноније које су насталењеговом поделом 9. године. Приликом успостављања римских провинција, домаћестановништво је организовано у заједнице формиране на племенском принципу. Теплеменске заједнице су углавном припадале категорији civitates stipendiariae,односно tributariae, а назив peregrinae односи се на правни статус њиховепопулације, која је већински била у статусу перегрина (у правном погледу, странци уРимској држави). На простору провинција које су обухваћене радом забележено јепостојање око педесет перегриних заједница у периоду Принципата. Главни извориза њихово познавање су епиграфски споменици и више поглавља ΙΙΙ књиге делаNaturalis historia Плинија Старијег. Поред тога, употребљени су и подаци oплеменима, сачувани код других античких писаца (Апијан, Касије Дион, Страбон,Птолемеј, Велеј Патеркул и др.). У делу Naturalis historia сачувани су списковиперегриних заједница који потичу из званичних докумената (formulae provinciarum) спочетка Ι века, због чега се сматрају поузданим. Натписи сведоче о томе да је већинаперегриних заједница које Плиније бележи у својим списковима постојала још касноу ΙΙ, а у неким случајевима и у III веку. Рад би требало да пружи заокружену слику оадминистративним решењима у провинцији, римској политици према домаћемстановништву, његовој интеграцији у Римску државу и о процесу романизације. Циљје да се просторно и временски одреде све перегрине административне јединице напростору провинција Далмације и Паноније (Горње и Доње), о чијем постојању упериоду Ι‒ΙΙΙ века имамо сведочанства. Посебна пажња посвећена је питањимаконтинуитета, трансформације и урбанизације племенских заједница. Анализомепиграфског материјала утврђено је да настанак градова на племенским територијамаврло често није морао резултирати укидањем перегриних заједница, већ да суcivitates паралелно наставиле да постоје, вероватно умањених размера. Новиепиграфски материјал, нарочито онај који се тиче провинције Паноније, отварапростор за нова истраживања, и захтева да се тема преиспита.The dissertation is dedicated to studying peregrine communities (civitates peregrinae) inIllyricum, that is the Roman provinces of Dalmatia and Pannonia which were created by thedivision of Illyricum in 9 A.D. In the establishment of the Roman provinces the localpopulation was organized into communities based on tribal affiliation. These tribalcommunities predominantly belonged to the category of civitates stipendiariae, that istributariae, while the designation peregrinae refers to the legal status of their populations,chiefly holding the status of peregrini (from a legal stance, foreigners within the Romanstate). Within the provinces explored in this dissertation, about fifty peregrine communitiesare known to have existed during the Principate. The main sources for these communitiesare epigraphic monuments and several chapters from the third book of Pliny the Elder’sNaturalis Historia. This text preserved the lists of peregrine communities and, since thelists originate from official documents (formulae provinciarum) from the early first century,they are deemed reliable. The inscriptions attest that the majority of peregrine communitiesPliny cited in his lists existed late into the second, and in some cases even in the thirdcentury. Apart from these, information about the tribes preserved in other Classical authorswas used (Appian, Cassius Dio, Strabo, Ptolemy, Velleius Paterculus etc.). This study aimsto offer a comprehensive overview of the administrative solutions in the province, Romanpolicies towards the indigenous population, its integration into the Roman state, and theprocess of Romanization. The goal is to temporally and spatially establish all the peregrineadministrative units in the provinces of Dalmatia and Pannonia (Upper and Lower), theexistence of which in the first and second century A.D. is well attested. Special attention isdedicated to questions of continuity, transformation, and urbanization of these tribalcommunities. By an analysis of the epigraphic material it was determined that the birth oftowns within tribal territories frequently did not result in an inevitable abolition ofperegrine communities but that the civitates continued to exist separately, most likelydiminished. New epigraphic material, particularly the material in reference to the provinceof Pannonia, opens new avenues for research and requires a re-examination of the subject

Civitates peregrinae in Illyricum in the times of the pincipate based on the evidence of Piny the Elder's Naturalis historia and epigraphic sources

Дисертација је посвећена проучавању перегриних заједница (civitates peregrinae) на тлу Илирика, односно римских провинција Далмације и Паноније које су настале његовом поделом 9. године. Приликом успостављања римских провинција, домаће становништво је организовано у заједнице формиране на племенском принципу. Те племенске заједнице су углавном припадале категорији civitates stipendiariae, односно tributariae, а назив peregrinae односи се на правни статус њихове популације, која је већински била у статусу перегрина (у правном погледу, странци у Римској држави). На простору провинција које су обухваћене радом забележено је постојање око педесет перегриних заједница у периоду Принципата. Главни извори за њихово познавање су епиграфски споменици и више поглавља ΙΙΙ књиге дела Naturalis historia Плинија Старијег. Поред тога, употребљени су и подаци o племенима, сачувани код других античких писаца (Апијан, Касије Дион, Страбон, Птолемеј, Велеј Патеркул и др.). У делу Naturalis historia сачувани су спискови перегриних заједница који потичу из званичних докумената (formulae provinciarum) с почетка Ι века, због чега се сматрају поузданим. Натписи сведоче о томе да је већина перегриних заједница које Плиније бележи у својим списковима постојала још касно у ΙΙ, а у неким случајевима и у III веку. Рад би требало да пружи заокружену слику о административним решењима у провинцији, римској политици према домаћем становништву, његовој интеграцији у Римску државу и о процесу романизације. Циљ је да се просторно и временски одреде све перегрине административне јединице на простору провинција Далмације и Паноније (Горње и Доње), о чијем постојању у периоду Ι‒ΙΙΙ века имамо сведочанства. Посебна пажња посвећена је питањима континуитета, трансформације и урбанизације племенских заједница. Анализом епиграфског материјала утврђено је да настанак градова на племенским територијама врло често није морао резултирати укидањем перегриних заједница, већ да су civitates паралелно наставиле да постоје, вероватно умањених размера. Нови епиграфски материјал, нарочито онај који се тиче провинције Паноније, отвара простор за нова истраживања, и захтева да се тема преиспита.The dissertation is dedicated to studying peregrine communities (civitates peregrinae) in Illyricum, that is the Roman provinces of Dalmatia and Pannonia which were created by the division of Illyricum in 9 A.D. In the establishment of the Roman provinces the local population was organized into communities based on tribal affiliation. These tribal communities predominantly belonged to the category of civitates stipendiariae, that is tributariae, while the designation peregrinae refers to the legal status of their populations, chiefly holding the status of peregrini (from a legal stance, foreigners within the Roman state). Within the provinces explored in this dissertation, about fifty peregrine communities are known to have existed during the Principate. The main sources for these communities are epigraphic monuments and several chapters from the third book of Pliny the Elder’s Naturalis Historia. This text preserved the lists of peregrine communities and, since the lists originate from official documents (formulae provinciarum) from the early first century, they are deemed reliable. The inscriptions attest that the majority of peregrine communities Pliny cited in his lists existed late into the second, and in some cases even in the third century. Apart from these, information about the tribes preserved in other Classical authors was used (Appian, Cassius Dio, Strabo, Ptolemy, Velleius Paterculus etc.). This study aims to offer a comprehensive overview of the administrative solutions in the province, Roman policies towards the indigenous population, its integration into the Roman state, and the process of Romanization. The goal is to temporally and spatially establish all the peregrine administrative units in the provinces of Dalmatia and Pannonia (Upper and Lower), the existence of which in the first and second century A.D. is well attested. Special attention is dedicated to questions of continuity, transformation, and urbanization of these tribal communities. By an analysis of the epigraphic material it was determined that the birth of towns within tribal territories frequently did not result in an inevitable abolition of peregrine communities but that the civitates continued to exist separately, most likely diminished. New epigraphic material, particularly the material in reference to the province of Pannonia, opens new avenues for research and requires a re-examination of the subject