Rekonstitucija prirodnih populacija linjaka (tinca tinca) primenom laboratorijskog mresta

Linjak je jedina vrsta iz roda Tinca i živi u vodama Europe i Sibira do 610 sgš. Najčešće se sreće u manjim plitkim vodenim bazenima sa muljevitim dnom, prosečne dubine do 2 m, koji su dobro zagrejani preko leta i bogato obrasli vodenom vegetacijom. Aktuelna sistematska istraživanja ihtiofaune i ribljeg fonda brojnih, za linjaka, tipičnih hidroekosistema, ukazuju na njegovo sporadično prisustvo. Na osnovu analize brojnosti i gustine populacija u raznim tipovima stajaćih i tekućih voda, prirodnim i rečnim jezerima, akumulacijama, kanalskoj mreži hidroistema Dunav-Tisa-Dunav, kao i rekama i njihovim plavnim zonama ustanovljen je zvanični status kao nizak-LR (lc). Istovremeno, u Evropi se nalazi u kategoriji „intermediate“, ali vrlo lako može biti prebačen u kategotije „redak“ ili ranjiv“, ako se nastavi sa devastacijom staništa. Na osnovu probnih lovova utvrđeno je individualno učešće u ukupnom ulovu na pojedinim lokacijama kanala HsDTD u Bačkoj i Banatu od 0.22 do 18%, dok je maseni udeo iznosio od 0.16 do 24%. U pojedinim rečnim sistemima Dunava, Tise, Save i Tamiša (obalni region, stara korita i plavna zona) brojni udeo linjaka se kreće od 0.37 do 25%, a težinski iznosi 1.2-17.3%. Tench are found in very small numbers in our waters. Sadašnja proizvodnja linjaka u toplovodnim ribnjacima Srbije je zanemarljiva, iako je u prvoj polovini prošlog veka ona bila na drugom mestu, odmah iza šarana. U cilju uvećavanja brojnosti i gustina populacija linjaka sproveden je laboratorijski mrest matica odabranih iz divljih populacija na osnovu habitusa. Ženke su bile starosti 2-4 godine i težine od 400-1500 g. a mužjaci su imali tri godine i telesnu masu 250-700 g. Hranjeni su u dnevnoj količina 1-3 % u odnosu na ukupnu težinu. Hormonalna stimulacija izvedena je „kobarelinom“, sintetičkim preparatom LH-RH (5 mg/kg) i jednokratnom hipofizacijom pri temperaturi vode 21-22 0C. Mešanje ikre i mleča se obavlja u odnosu 100g : 0,4 ml uz postupak odlepljivanja pomoću alkalaze. Do izvaljivanja, pri temperaturi 20-220C, došlo je za 1260 časova. Procenat oplođenja je iznosio 90%. Izvaljene predlarve su prebačene u ležnice i posle 6-7 dana, pri temperaturi vode od 200C, razvile su se larve, sposobne za samostalnu ishranu u rastilištima i mladičnjacima, gde se gaje u mono- ili polikulturi (sa šaranom). U monokulturi (bez prelova) nasađuje se 100.000–400.000 kom/ha i na kraju sezone narastu 3-10g u zavisnosti od gustine nasada (gušći – 50.000-80.000, a ređi 30.000-50.000). U objektima sa prelovom nasađuje se 300.000-2.000.000 kom/ha. Preživljavanje se kreće 5-30%. Kod poluintenzivnog gajenja, u polikulturi sa šaranom, dobijen je prinos 300 kg/ha. Prezimljavanje jednogodišnjih mladunaca je sprovedeno u istom objektu, a nastavak gajenja je obavljen po ekstenzivnim principima uz dodavanje ugorelog stajnjaka (6000 kg/ha). Masa linjaka na kraju druge godine proizvodnje se kretala 60-120 g, a ukupna proizvodnja je iznosila 800 kg/ha dvogodišnjih riba uz utrošak kompletnih hraniva (25% sirovih proteina biljnog porekla i pivski kvasac) od 600 kg. Paralelno sa laboratirijskim, organizovan je i prirodni mrest u objektu od 0.2 ha optimalno obraslom vodenom vegetacijom, sa 5 matica. Dobijeni dvogodišnji mladunci se koriste za poribljavanje otvorenih voda kao uspešna alternacija mrestu u prirodnim plodištima

Poređenje kvaliteta mesa linjaka i šarana

U poslednje dve godine postoje veliki problemi u plasmanu slatkovodnih riba proizvedenih na našim ribnjacima. Zahvaljujući nekontrolisanom uvozu, došlo je do toga da se na našem tržištu nađe velika količina jeftinih vrsta riba, pre svega Pangasius pangasius iz Vijetnama , čiji je uvoz zabranjen u mnogim razvijenim zemljama, pre svega SAD, Kanadi i većem broju zemalja Evropske Unije. Velprodajna cena šarana je veoma niska, pa je doveden u pitanje opstanak naše ribarske privrede, u čijoj strukturi šaran učestvuje najvećim delom. Stoga je potrebno razmišljati o uvođenju drugih slatkovodnih vrsta koje bi se mogle plasirati na tržište Evropske Unije, što se pre svega odnosi na linjaka. Takođe, treba razmišljati i o organskoj proizvodnji riba i o kreatnju ka ekstenzivnijim metodama gajenja. Neophodno je voditi računa i o nutritivnom kvalitetu mesa jer se od ribarske privrede očekuje proizvod sa niskim sadržajem masti i povoljnim odnosom nezasićenih masnih kiselina, pre svega ω-3 i ω-6 masnih kiselina. Poznat je povoljan uticaj ω-3 polinezasićenih masnih kiselina (PNMK) iz mesa ribe na zdravlje čoveka, kao i da povećana potrošnja ribe utiče na sprečavanje nastanka oboljenja kardiovaskularnog sistema, kao i u prevenciji inflamatornih, autoimunih i malignih oboljenja, dijabetesa i drugih bolesti. Literalni podaci o randmanu dvogodišnjih riba linjaka i šarana su veoma oskudni, dok su dostupne informacije o konzumnim ribama koje su starosti tri i više godina. Kako kvalitet mesa zavisi od starosti jedinke, neophodna su istraživanja i o kvalitetu mesa mlađih kategorija riba. Osim randmana analizirani su i hemijski sastav mesa dvogodišnjeg linjaka i šarana sa akcentom na zastupljenost masnih kiselina i poređenje odnosa ovih vrednosti kod linjaka i šarana. Uzorci dvogodišnjeg linjaka i šarana uzeti su na oglednom ribnjaku "Mošorin". Proizvodnja ovih riba odvijala se u ekstenzivnom sistemu, gde je povećanje organske produkcije vršeno pregorelim goveđim i ovčijim stajnjakom. Ishrana dodatnim hranivima nije vršena. U pripremi objekta i tokom vegetacionog perioda korišćen je hidratni kreč. Analize hemijskog sastava i masnokiselinskog sastava lipida ribe su izvršene u Institutu za higijenu i tehnologiju mesa, Beograd. Analizom morfometrijskih karakteristika ribe utvrđena je dobra kondicija. Randman mesa linjaka povoljniji je od istoga kod šarana što se može objasniti manjom masom digestivnog trakta ove vrste. Razlog za niži procenat proteina kod linjaka i kod šarana nego što je to prikazivano u klasičnoj literaturi je što se radi o mesu dvogodišnjih riba dok se pomenuti literaturni podaci odnose na starije kategorije koje imaju manji sadržaj vode. Veći sadržaj vode kod dvogodišnjih riba doprinosi boljem gastronomskom kvalitetu mesa. Po sadržaju masti meso linjaka je približno vrednostima tolstolobika i amura, iz čega se može zaključiti da je veoma pogodno kao dijetalna hrana za potrebe posebnih zdravstvenih kategorija ljudi. I dvogodišnji šaran ima nizak procenat masti iz čega se može zaključiti da šaran ne spada u masne ribe jer ima niži procenat sadržaja masti od pastrmke. Tehnologija gajenja odnosno vrsta dodatne ishrane je najodgovornija za procenat masti. Odnos nezasićenih masnih kiselina kod linjaka povoljniji je nego kod šarana i pastrmke i u sličnom nivou je sa istim kod morskih vrsta riba. Meso dvogodišnjih riba po svom hemijskom sastavu ima prednost u odnosu na meso riba gajenih u trogodišnjem i višegodišnjem sistemu gajenja. Ekstenzivni sistem ima prednost u kvalitetu mesa ali treba analizirati njegovu ekonomsku opravdanost. Kvalitet mesa linjaka je izuzetnih nutritivnih vrednosti što je razlog za njegovu reintrodukciju i repopulaciju. Meso riba visoke nutritivne vrednosti ima perspektivu kao izvozni artikal u zemlje Evropske Unije i druge razvijene zemlje

Nalaz larvi nematoda kod grabljivih vrsta riba

Neamatode iz roda Eustrongylides su paraziti ribojedih ptica. Njihov razvojni ciklus obuhvata dva prelazna domaćina, akvatične oligohete i planktofagne i bentofagne ribe npr. Fundulus ili Gambosa, Neogobius, ali i neke vrste iz porodice Cyprinidae koje kada pojedu inficiranu oligohetu postaju drugi prelazni domaćin. Grabljive vrste riba, kakav je som i smuđ, kada pojedu inficiranu ribu postaju paratenični domaćini dok njih ne pojedu ptice. Ovakvu ulogu mogu imati i vodozemci i gmizavci. Ustanovljeno je da ovi paraziti imaju uspešnu strategiju razvoja, s obzirom da jaje ostaje infektivno i do dve godine u spoljnoj sredini, a u prelaznom domaćinu može biti i preko godinu dana. Čovek nije tipičan domaćin ali se može zaraziti ukoliko jede sirovo ili nedovoljno termički obrađeno meso riba. U ovom radu prikazane su nematode koje se javljaju kod grabljivih slatkovodnih riba u Republici Srbiji. Istraživanja su sprovedena u periodu od 2011-2012 godine na kanalu Dunav-Tisza-Dunav, u gradskom području Novog Sada. Prikupljen je 21 uzorak smuđa (Sander lucioperca) težine od 250-500 g i 52 uzorka soma (Siluris glanis) težine 250-450 g. Urađen je postmortalni pregled abdominalne duplje, digestivnog trakta i drugih visceralnih organa. Utvrđeno je prisustvo nematoda kod 4 jedinke smuđa i 6 jedinki soma, što predstavlja prevalencu od 14.26%, odnosno 11.54%. Larve su bile prisutne u abdomenu, muskulaturi, lumenu želuca i želudačnom zidu gde su paraziti bili inkapsulirani. Broj parazita po ribi kretao se od nekoliko pa sve do 256. Sakupljene nematode fiksirane su u 70% etanol. Nakon fiksacije, svaka nematoda prosvetljivana je u mlečnoj kiselini radi morfološke observacije i identifikacije vrste. Relativni morfometrijski parametri i identifikacija parazita sprovedeni su prema ključevima Bauera (1987), Moraveca (1994) i Andersona (2000). Nematode su identifikovane kao Eustrongylides sp.- larveni oblici. Larve su bile crvenkaste boje. Dužina tela larvi se kretala od 27 – 60.5 mm, a širina od 0.49 – 0.58 mm. Karakteriše ih prisustvo 12 papila na prednjem kraju, respoređenih u dva kruga po 6. Papile unutrašnjeg kruga su nešto izduženije Uzorci za patohistološki pregled uzeti su iz mišića i nodula koji su se nalazili u želudačnom zidu. Uzorci su bojeni standardnom metodom koristeći H&E. Paraziti konzumirani kod sveže i termički slabo obrađene ribe mogu predstavljati značajan rizik za ljude. Sveže meso ribe i tradicionalni riblji proizvodi pre nego što se nađu u prometu moraju biti pregledani na prisustvo nematoda. Adekvatna priprema ribljeg mesa jedna od najvažnijih mera opreza kao i podizanje javne svesti prilikom konzumacije ovih riba

Veštački mrest šarana u uslovima subtropske klime

Najefikasniji i najpouzdaniji način proizvodnje ikre i ribljeg podmlatka je veštački mrest. Matične jedinke se drže u vodi koja je zasićena sa kiseonikom i čija je temperaura u rasponu 20-24 ºC. Daju im se dve doze injekcije hormona hipofize ili mešavina GnRH/dopamin antagonista da bi se indukovala ovulacija i spermatogeneza. Otkriće da dopamin deluje kao inhibitorni faktor za sintezu gonadotropina dovelo je do revolucije u razvoju veštačkog mresta. Od sredine osamdesetih, hipofizacija je unapređena uvođenjem standardizovanog suvog ekstrakta hipofize šarana u kojem je sadržaj i aktivnost luteinizirajućeg hormona (LH) kalibrisana (cCPE). U suptropskim klimatskim uslovima, šaran sazreva u starosti od šest meseic, a sezona mresta šarana počinje krajem februara i početkom marta, kada temperatura vode dostigne 19-21°C. Ogled je izveden u Gan Shmuel mrestilištu i centru za gajenje riba, u Izraelu, u decembru. Trideset ženki KOI šarana (Cyprinus carpio L.) bilo je smešteno u deset plastičnih bazena, zapremine oko 450 litara. U svakom tanku je bilo po tri matice. Mužjaci su držani odvojeno od matica da bi se sprečila nekontrolisana reprodukcija. U svakom bazenu aeracija i stalno snabdevanje svežom vodom su bili kontrolisani. Pošto je veštački mrest sproveden van sezone, 21 dan pre izvođenja mresta ribe su držane u vodi na temperaturi od 24°C. Urađena je biopsija po jedne ženke iz svake grupe. Anestezija ženki je izvršena sa 99% 2 phenoxyetanolom i biopsija jajnika je urađena preko genitalnog otvora, uvođenjem plastičnog katetera do gonada. Procenat oocista koje su bile u stadijumu I (centralno postavljen GV) i procenat oocista u stadijumu II (ekscentričan GV) je određen posmatranjem pod binokularnim mikroskopom. Pozicija germinalnog vezikula i zrelost matica je određena i broj oocisti u svakon stadijumu je izračunat. Ukupna telesna masa svih matica je izračunata i iznosila je oko 40 kg. cCPE koncentarcije 1 ml/kg je pripremljen za sve jedinke zajedno. Hipofizacija riba je izvršena u dva koraka. Primarna doza je iznosila 20% od ukupne doze, dok je druga doza iznosila 80% od ukupne doze. Deset mužjaka je dobilo po jednu dozu cCPE, 70% doze od one koja je data maticama. Sledećeg dana, došlo je do mrešćenja nešto kasnije, nego što je očekivano. Ovo se može objasniti time što je ogled sproveden izvan sezone mresta. Period latence je takođe visoko zavisan od temparature vode. Tokom ogleda došlo je do malog problema sa sistemom za grejanje, pa je to još jedan od razloga za nešto produžen period latence. Jaja su nežno istisnuta u suvu posudu i oplođena primenom “suve metode”, a adhezivnost jaja je eliminisana korišćenjem mleka ili tretiranjem sa solima uree, a zatim sa kupkom u taninskoj kiselini (“Woynarovich method”). Inkubacija je sprovedena u Cuger bocama. Za statističku obradu podataka korišćen je SPSS za Windows i Excel (MS Office). Uspešnost mresta je iznosila 43 %. Izračunat je Spearmanov koeficijent korelacije između mase ženki i mase dobijene ikre, korelacija između mase riba i broja jaja i korelacija između procenta migriranih oocita i uspešnosti mresta. Uočena je značajna korelacija (F=0,709) između telesne mase matica i mase ikre i značajna korelacija (F=0,642) između telesne mase matica i broja jaja. Negativna korelacija (F=-0,530) između procenta migriranih oocista i uspešnosti mresta je u suprotnosti sa mnogim ranijim istraživanjima. Petpostavka je da bi razlog ovome mogao biti u faktorima okoline, kao i u kvalitetu samih matica. Iako je procenat izmrešćenih matica bio niži od normalnog procenta uspešnosti veštačkog mresta šarana, uspešnost je bila vrlo zadovoljavajuća imajući u vidu da je mrest izvršen van sezone mresta

Značaj i upotreba žita u ishrani riba

Proizvodnja hrane za ribe, poslednjih godina beleži najbrži rast u industrijskoj proizvodnji hrane za životinje (Jovanović i sar. 2006). Ukoliko sektor akvakulture nastavi sa dosadašnjim prosečnim rastom od 8-10% godišnje do 2025. godine, i proizvodnja hrane moraće da prati taj rast (Tacon,2010). Danas se u hranu za ribe uglavnom uključuju riblje brašno i riblje ulje zbog visoke nutritivne vrednosti. Zbog ograničenosti prirodnih resursa. nameće se potreba za značajnijim uključivanjem biljnih hraniva, pre svega žita u ishrani riba. Žita prvenstveno predstavljaju izvor energije i služe za prihranu riba, međutim, njihovom preradom mogu se dobiti koncentati proteina koji se mogu koristiti kao delimična zamena za proteine animalnog porekla. Žita kao energetska hraniva čine osnovni deo obroka u poluintenzivnom sistemu gajenja riba. Proteinski deo potreba obezbeđuje im fauna dna i zooplankton. U našoj zemlji kukuruz je najvažnije žito koja se koristi u ishrani životinja. Visok sadržaj skroba, srazmerno velika zastupljenost ulja i malo celuloze, čini kukuruz izrazito energetskim hranivom (Đorđević i Dinić, 2007). Kukuruz karakteriše nizak sadržaj proteina sa nepovoljnim aminokiselinskim sastavom. Protein kukuruza pretežno čini zein koji ima nisku nutritivnu vrednost, pre svega usled deficita lizina i triptofana. Proteini ječma su niske biološke vrednosti, ali nešto bolji u odnosu na proteine kukuruza (Perović, Janković et al.,2009). Siromašni su u lizinu i metioninu, mada su selekcijom dobijene sorte sa većim sadržajem lizina. U poređenju sa kukuruzom, po hranljivoj vrednosti, pšenica sadrži više proteina, a manje masti. Sadržaj proteina kod različitih sorata pšenice varira od 10-14% (Protić, Janković,1998). Proteini pšenice su siromašni lizinom, zatim metioninom, treoninom, leucinom i izoleucinom (Janković et al.,2008). Količina lizina, koji je prva limitirajuća aminokiselina, iznosi 0,3-0,37%. Tritikale je hibrid pšenice i raži, koji se zbog relativno visoke nutritivne vrednosti sve više se koristi u ishrani svih kategorija životinja, pa i riba. Tritikale sadrži 11-20% sirovih proteina. Sadržaj aminokiselina je sličan sadržaju aminokiselina pšenice. Najsavremeniju tehnološku operaciju u procesu proizvodnje hrane za ribe predstavlja proces ekstrudiranja. Ekstruzionim kuvanjem na principu «visoka temperatura-kratko vreme» postižu se veca svarljivosti skroba, veća nutritivna vrednost, plutanje ili sporo tonjenje sto omogucava vece učesće žita u hrani za ribe. (Jovanović et al.2006).. Žita kao komponente u kompletnim smešama za ribe u intenzivnom uzgoju imaju izuzetno veliki značaj, posebno u ishrani šarana koji značajan deo energetskih potreba može zadovoljiti iz skroba. Proteinska hraniva, uz dodatak sintetičkih aminokiselina dobijena preradom žita, poput kukuruznog, pšeničnog glutena, kao i proteina pirinča, u značajnoj meri mogu zameniti, riblje brašno kao najkvalitetnije hranivo u ishrani riba. Selekcijom i genetskim modofikacijama treba stvarati žita sa povoljnim nutritivnim svojstvima potrebnim za hranu za ribe

Uticaj sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju na uvoz i izvoz ribe i proizvoda od ribe

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) je međunarodni ugovor, potpisan 29. aprila 2008. godine između Republike Srbije i Evropske unije (EU). Dve najvažnije obaveze koje Republika Srbija preuzimaovim sporazumom biće uspostavljanje zone slobodne trgovine i usklađivanje zakonodavstva Republike Srbije sa pravom EU. Sporazumom se stvara zona slobodne trgovine između Srbije i EU u prelaznom periodu od šest godina. Rok za liberalizaciju trgovine je određen u skladu sa sposobnošću srpske industrije i poljoprivrede da se prilagode slobodnoj trgovini ali i sa željom Srbije za što bržim završetkom reformi i pristupanjem Evropskoj uniji. Obaveza Srbije se sastoji u postepenom ukidanju carina na uvoz robe poreklom iz Evropske unije u prelaznom periodu. Sa druge strane, Evropska unija ovim ugovorom potvrđuje slobodan pristup robi iz Srbije tržištu Evropske unije. Tempo liberalizacije i stepen zaštite zavisi od stepena osetljivosti proizvoda za industriju Srbije. Definisane su tri grupe indistrijskih proizvoda, prema osetljivosti, za koje će liberalizacija biti ostvarena nakon perioda od dve, pet odnosno šest godina. Za proizvode koji se ne nalaze na ovim listama carine će biti ukinute momentom stupanja na snagu sporazuma. Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju predviđa se i obaveza Republike Srbije da u dogovorenim rokovima uskladi domaće zakonodavstvo sa propisima koji spadaju u pravne tekovine EU. S obzirom na obim pravnih tekovina EU određena su prioritetna područja koja imaju direktan uticaj na stvaranje zone slobodne trgovine između EU i Srbije: zaštita konkurencije i kontrola dodele državnih pomoći (subvencija), pravo intelektualne svojine, javne nabavke, standardizacija i zaštita potrošača. Narodna skupština Republike Srbije 9. septembra 2008. godine ratifikovala je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Prelazni trgovinski sporazum. SSP i Prelazni sporazum potpisani su 29. aprila 2008.godine u Briselu. Od 1. februara 2009. Srbija jednostrano primenjuje prelazni trgovinski sporazum

Uticaj matriksa na određivanje antiparazitika HPLC metodom

Tečna hromatografija visokih performansi (HPLC, tečna hromatografija pod visokim pritiskom) je oblik kolonske hromatografije koji se često koristi u analitičkoj hemiji. HPLC se koristi za razdvajanje komponenti iz smese na osnovu hemijskih interakcija između supstance koja se analizira i stacionarne faze u koloni. Princip rada HPLC-a je forsiranje prolaska analizirane supstance (ili smeše) kroz kolonu (cev napunjenu materijalom sitnih čestica, a time i velike površine) pumpanjem tečnosti (mobilna faza) pod visokim pritiskom kroz kolonu. Unosi se mala zapremina uzorka u tok mobilne faze i na osnovu specifičnih hemijskih i fizičkih interakcija, dolazi do različitog zadržavanja komponenata smeše. Vreme zadržavanja zavisi od prirode supstance koja se analizira, stacionarne faze i sastava mobilne faze. Vreme za koje se supstanca eluira (dođe do kraja kolone) naziva se retenciono vreme i one je karakteristično za određenu supstancu. Korištenje visokog pritiska povećava linearnu brzinu i daje komponentama manje vremena za zadržavanje, što poboljšava rezoluciju hromatograma. Koriste se uobičajeni rastvarači, čisti ili u bilo kojoj kombinaciji (npr. voda, metanol, organski rastvarači, itd). Voda može sadržavati i neki pufer, kako bi se poboljšalo razdvajanje. Moguće je koristiti i gradijentno eluiranje, što podrazumeva promenu sastava mobilne faze u toku eluiranja. Uređaj za HPLC se sastoji od sledećih komponenata: rezervoar mobilne faze, pumpe i injektora. Detektor ima važnu ulogu da određivanja komponenti koje izlaze iz kolone nakon eluiranja. Detektor generiše električni signal koji je proporcionalan intenzitetu neke osobine mobilne faze ili supstance koja se eluira. Tipovi detektora u HPLC-u su: UV-VIS detektor, fluorescentni detektor, elektrohemijski detektor, detektor indeksa loma i maseni spektrometar (MS). Uticaj matrixa uzorka koji se analizra ima veliki uticaj na izlazne analiticke rezultate. Kako bi se eliminisao uticaj matrixa pozeljno je uraditi kalibraciju kroz matrix, na blank uzorku koji ne sadrzi analite od interesa (Olives, 2006). U našoj studiji smo ukazali na značaj kalibracije kroz matrix, kako bismo neutralisali negov nepovoljan uticaj na rezultat. S tim ciljem je urađena i analiza uzoraka mesa ribe koja je spajkovana sa razlicitim koncentracijama parazitika. Uzorci su ekstrahovani sa acetonitrilom u prisustvu soli, anhidrovanog magnezijum sulfata i natrijum acetate. Kvantifikacija prečišenog ekstrakta je urađena na Thermo HPLC-u, sa UV detektorom. Na osnovu sprovedenog ispitivanja utvrđeno je da procenat recovery kod kalibracije kroz matrix se krece u opsegu od 75-95 % a u slučaju kalibracije sa standardima kreće se u opsegu od 40-55%. Zbog značaja praćenja parazitika u mesu ribe neophodno je optimizovati uslove analize s ciljem dobijanja pouzdanih rezultata i pračenja kvaliteta proizvoda

Ulja biljnog porekla u ishrani ciprinidnih vrsta riba

Meso ciprinidnih vrsta riba predstavlja značajan izvor proteina, masti, vitamina i minerala u ishrani ljudi. Masti ovih ribljih vrsta su bogate nezasićenim masnim kiselinama (USFA), kako mononezasićenom (MUFA), tako i polinezasićenim (PUFA) masnim kiselinama. Navedene grupe masnih kiselina imaju mnogobrojne povoljne efekte na održavanje fizioloških procesa u organizmu, pa samim tim i na očuvanje zdravlja ljudi. Hemijski sastav mesa ciprinidnih vrsta riba, kao i masnokisleinski sastav istog su pod uticajem brojnih faktora, među kojima je ishrana jedan od najznačajnijih. Glavni izvor masti u hrani za ribe je dugo bilo riblje ulje, ali je zbog drastičnog povećanja proizvodnje ribe iz akvakulture, njegova dalja upotreba u istoj meri postala neodrživa. U zavisnosti od vrste ribe, kao izvor masti se sve više koriste ulja biljnog porekla, kao delimična ili potpuna zamena za riblje ulje u kompletnoj hrani za ribe. Ovaj alternativni izvor masti može imati i negativnih efekata na ribe iz akvakulture, pre svega jer su ulja biljnog porekla siromašna ili su potpuno bez n-3 visoko nezasićenih masnih kiselina (n-3 HUFA), dok je riblje ulje poznato kao jako dobar izvor pomenutih masnih kiselina. Ovaj problem je slabije izražen kod ciprinidnih vrsta riba, koje su omnivori ili herbivori i prema rezultatima dosadašnjih istraživanja imaju veće potrebe za n-6 nego za n-3 masnim kiselinama za optimalan rast i održavanje bitnih fizioloških funkcija. Biljna ulja koje se najčešće koriste u ishrani riba su sojino, laneno, ulje uljane repice, suncokretovo, palmino i druga ulja. Upotrebljavaju se u komercijalnim smešama za ishranu ciprinidnih vrsta riba, bez negativnog uticaja na proizvodne parametre, ali mogu nepovoljno uticati na masnokiselinski sastav mesa ovako hranjenih riba. Međutim, najveći broj istraživanja o zameni ribljeg ulja uljima biljnog porekla je izveden na salmonidnim vrstama riba, pa su poželjna dalja ispitivanja o uticaju različitih vrsta ulja biljnog porekla na hemijski i masnokiselinski sastav mesa, kao i na zdravstveno stanje ciprinida. Meso cipirinidnih vrsta je uglavnom pogodnog hemijskog i masnokiselinskog sastava i predstavlja važnu komponentu u zdravoj ishrani ljudi. Sve navedeno ukazuje na neophodnost istraživanja o daljem unapređenju kvaliteta mesa ciprinidnih vrsta riba upotrebom kompletnih smeša, kako bi se zadovoljile nutritivne potrebe ovih vrsta, povećala proizvodnja po jedinici površine, dobila riba kao finalni proizvod što boljeg kvaliteta i postigla dugoročna ekonomska održivost i zadovoljile potrebe potrošača. Pored toga, potrebno je kontinuirano vršiti promociju ribe gajene na ribnjacima Srbije kao nacionalog zdravog proizvoda poželjnog u svakodnevnoj ishrani ljudi

Isharana šarana sa hranom koja sadrži nusproizvode iz klanice

Nusproizvodi klanične industrije čine više od 50% prinosa prilikom klanja u zavisnosti od vrste životinje i korišćenje ovih sirovina, što je veoma važno za održivost klanične industrije. Pojedini nusproizvodi se koriste i u ishrani ljudi jer sadrže esencijalne hranjive materije. Cilj ovog rada je bio da se formuliše i proizvede hrana za ribe koja sadrži svinjske i goveđe jetre, pluća, slezine i želuce i da se ispita njen nutritivni kvalitet u ishrani šarana. Proizvodnja šarana je vršena tokom sezone 2014. na ribnjaku površine 3,5 ha koji je sagrađen u okviru objekata klanice „Agropapuk“ u Kukujevcima. 2100 kg jednogodišnjeg i dvogodišnjeg šarana je nasađeno, pri čemu je prosečna težina jednogodišnje ribe bila 60 g, a dvogodišnje 600 g. Tokom proizvodnog ciklusa u ishrani riba je korišćenja komercijalna smeša sa 32% proteina i 10% masti. Pored toga, korišćena je hrana koja je pripremljena kao smeša jestivih iznutrica dobijenih iz klanice u kombinaciji sa žitaricama. Na kraju sezone gajenja ukupna proizvodnja na ribnjaku je bila 7500 kg. Konverzija je iznosila 0,9, upotrebom komercijalne hrane i 0,8 sa hranom pripremljenom od jestivih iznutrica i žitarica. Dobijeni rezultati mogu doprineti povećanom iskorišćavanju nusproizvoda iz klanične industrije u proizvodnji hrane za ribe. Ishrana riba u tradicionalnom poluintenzivnom sistemu gajenja u Republici Srbiji je uglavnom zasnovana na upotrebi žitarica, pri čemu je lizin prva limitirajuća amino kiselina i inkorporacija nusproizvoda koji su bogati sa ovom amino kiselinom je od neosporivog značaja. Pored toga, korišćenje slezina u hrani za ribe doprinosi smanjenju pojave anemije kod ribe. Jestive iznutrice su veoma bogat izvor proteina, minerala, vitamina i drugih hranjivih materija. Iako broj zaklanih životinja raste, u mnogim evropskim zemljama se zapaža trend smanjenja upotrebe jestivih iznutrica pogotovo posle pojave goveđe spongiformne encefalopatije (BSE), sa druge strane efikasno iskorišćavanje jestivih iznutrica je krucijalno kako za ekonomsku održivost klanične industrije, a isto tako i za očuvanje životne sredine. Postoji veoma malo podataka o korišćenju iznutrica u hrani za ribe. Dobijeni rezultati ukazuju na veoma dobre proizvodne parametre prilikom gajenja šarana sa upotrebom hrane koja sadrži nusproizvode klanične industrije. Imajući u vidu sve navedeno, jasno je da su dalja istraživanja o korišćenju nusproizvoda iz klanične industrije u ishrani riba neophodna. Efikasno iskorišćavanje nusproizvoda iz klaniče industrije ima direktne pozitivne ekonomske efekte, kao i efekte na smanjnje zagađenja, dok njihovo nekorišćenje može dovesti do ekonomskih i zdravstenih posledica

Nadzor bolesti riba u Srbiji

U Srbiji se vrši program nadzora virusnih i bakterijskih bolesti na osnovu Programa mera zdravstvene zaštite životinja, u skladu sa propisima Evropske Unije, i to: virusne hemoragične septikemije (VHS) i zarazna hematopoezne nekroze (IHN), zarazne nekroze pankreasa (IPN), prolećne viremije šarana (SVC) i renibakterioze (BKD). Cilj programa praćenja i nadzora bolesti riba je dobijanje i održavanje statusa slobode od bolesti, iskornjivanje ili sprečavanje širenja bolesti. Primarna ciljna populacija u programu nadzora su kalifornijska pastrmka i šaran. U Srbiji postoji nacionalno zakonodavstvo kao osnov za nadzora i kontrolu bolesti riba, kao i lista bolesti obaveznih za prijavljivanje. Pored nacionalnog zakonodavstva, prihvaćeni su i principi navedeni u Direktivi 2006/88/EC, koji se odnose na zahteve za kontrolu zdravlje riba u akvakulturi i njihovih proizvoda. Praćenje i nadzor virusnih bolesti vrše se na osnovu postupaka ispitivanja datih u Odluci Komisije 2001/183/EC, a za bakterijske bolesti, koriste se standardne dijagnostičke procedure. Klinički pregledi na ribnjacima vrše se dva puta godišnje i uzimaju se uzorci za virološka i bakteriološka ispitivanja, u svrhu dokumentovanja odsustva bolesti. Postupak ispitivanja, dat u Priručniku OIE za dijagnostiku bolesti riba, osnova je za ispitivanja. Uzorci svih kategorija riba iz 56 šaranskih i 52 pastrmska ribnjaka se godišnje ispituju na prisustvo bolesti. Za virusološka ispitivanja su korišćeni homogenati bubrega, slezine, jetre i škrga. Pulirani parenhimatozni organi i škrge su homogenizovani i centrifugirani na 2500 x g, 20 minuta. Za izolaciju, supernatanti su inokulirani na 24 sata stare kulture EPC i BF-2 ćelijskih linija. Inokulisane kulture su inkubirane na 15 - 20 °C, tokom 7 dana i svakodnevno su posmatrane na pojavu citopatogenog efekta. Identifikacija virusa je vršena PCR, ELISA testom i testom fluorescentnih antitela. Kao materijal za PCR je uziman homogenat organa i prva ili druga pasaža odgovarajuće ćelijske linije. PCR produkti su sekvencirani direktno, pomoću Big Dye Terminator v1.1 Cycle Sequencing Kit (Applied Biosystems, SAD) i ABI PRISM 3100-Avant Genetic Analyzer (Applied Biosystems). Dobijene sekvence su analizirane pomoću Sequencing Analysis Software 5.1 (Applied Biosystems). Na osnovu rezultata nadzora, Srbija se smatra slobodnom od VHS, IHN i KHV. Najveći problem predstavlja zarazna nekroza pankreasa. Renibakterioza je prisutna na određenom broju ribnjaka