Odnosi jugoslovenskih republika i pokrajina

Odnosi između republičkih i pokrajinskih partijskih i “državnih” rukovodstava tokom osamdesetih sve su jasnije ukazivali na nedostatak međusobnog povjerenja u jugoslavenskoj federaciji. Na historijskoj sceni su počeli dominirati procesi čiji je cilj bio zatvaranje u republičke okvire, s jedne strane, ali su se razvijale i ambicije objedinjavanja pojedinih nacionalnih zajednica preko republičkih granica, s druge strane. Pokušaji saradnje na kulturnom polju u okviru međurepubličkih zajednica kulture, kojima bi se nacionalne politike držale izvan glavne političke scene, nisu urodili plodom. Na nivou državne zajednice, jugoslavenski federalno-konfederalni ustroj iziskivao je beskrajno strpljenje u “usaglašavanju stavova” republika i pokrajina i krajnje racionalno rezonovanje o prednostima, a ne samo ograničenjima koje takva državna zajednica pruža. Kako su odmicale osamdesete bilo je sve manje tog strpljenja i sve manje spremnosti za takvo racionalno promišljanje. Proporcionalno rastu krize povjerenja među republikama jačao je nacionalizam, koji će u drugoj polovici osamdesetih snažno zahvatiti i vladajući Savez komunista, te se krajem osamdesetih preliti na ulice i na kraju dovesti do rušenja države u krvavim ratovima

Image of Africa in Yugoslavia: (1945-1991)

У тези се обрађује феномен имагинарне географије пост-колонијалне Африке у социјалистичкој, несврстаној Југославији. Користећи изворе похрањене у архивима, штампу, путописе, публицистику, друштвене науке, фотографију, филм и усмене интервјуе, испитује се слика Другог у односу на афричке земље, народе и појединце. Користећи методологију имагологије и постколонијалних студија издвајају се и анализирају слике створене на полу-колективном нивоу код четири дела југословенског друштва – политичке елите, стручњака, културне елите и обичних људи. У раду се доказује да је Африка имала специфично и важно место у југословенској слици света, пре свега захваљујући политици несврстаности и друштвеној клими коју је она створила за прихватање Другог. У раду се одбацују симплификована објашњења о југословенској потрази за статусом у Африци и крипто колонијализму, и подвлачи се дискурс солидарности, антиколонијализма и антирасизма. На стварање слике Африке највише је утицала политичка елита Југославије, која је задала главне оквире репрезентације континента, нарочито у односу на кључне феномене колонијализма, расизма и пост-колонијалног стања. Стручњаци, који су махом одлазили на рад у Африку, учествовали су у процесу африканизације, развоја али и социјалистичке модернизације у афричким државама, а њихови извештаји са терена показали су широк распон слика којима је заједнички биo социоцентризам, односно вера у могућност и потребу Африканаца да се национално еманципују и трансформишу из колонијалних поданика у борце, раднике, сељаке, студенте. Културна елита одиграла је важну улогу у сузбијању стереотипа о Африци, и посредовала је у упознавању афричких култура у Југославији. Код обичних људи је доминирала слика Африканца као лидера, борца и студента, подвучена дискурсом солидарностиThis thesis deals with the question of imaginary geography as it pertains to post-colonial Africa in the global imaginary of socialist, nonaligned Yugoslavia. Using archival sources, print and electronic media, social sciences, film, photography and oral history, we examine the image of the Other in relation to African lands, nations and individuals. Using the methodology of imagology and postcolonial studies we analyze images created on the semi-collective level of four groups within the Yugoslav society : political elites, experts, cultural elite and ordinary people. This thesis proves that Africa had a specific and important place in the Yugoslav image of the world, which was initiated by the politics of nonalignment and the societal relations it created for the acceptance of the African Other. We reject simplified explanations regarding Yugoslav quest for status or crypto colonialism and we emphasize the discourse of solidarity, anticolonialism and antiracism. The image of Africa in Yugoslavia was mostly shaped by the political elite, which outlined the mental map of the continent, especially regarding key phenomena of colonialism, racism and the post-colonial state. Experts were a part of the process of africanisation, development and socialist modernization in African states. Their reports showed a large assortment of images, underlined by sociocentrism which expected the African to be transformed from the colonized subjects to fighters, workers, students and peasants. Cultural elite was important in the rebuffing stereotypes about Africa via direct contact with African cultural production. Ordinary people viewed Africa through the lens of solidarity, which fortified the images of the African as a fighter, leader and studen

Foreign policy of Yugoslavia 1948-1956. and the "Balkan pact" issue

Дисертација се бави спољном политиком Југославије од 1948. до 1956. године поводом Балканског пакта 1953/4. Спољни фактори који утичу на државу величине Југославије јесу од основне важности, као и спољна политика Грчке и Турске и њихови билатерални и трилатерални односи са Југославијом, па су и спољна политика САД и СССР-а у вези са Балканом у истраживачком пољу. Информбиро, као организација која је окупљала комунистичке партије кao инструмент Москве, из које је сукоб са Београдом потекао 1948. године, као могући повод војне инвазије, такође је важан. Одјек овог сукоба и спољнополитичке последице су суштина дисертације. Труманова доктрина и, касније, Ајзенхауерова политика су уз деловање НАТО-а као међународне организације у Европи индикативне. Заокрет спољне политике Југославије од владе Тито–Шубашић до увођења једнопартијског система јесте важно за истраживање Југославије која је била слабо развијена, пољопривреди окренута земља, окружена не само геополитички, него и притиснута оскудицом на смеле и важне одлуке. Руководство у Београду, Тито изнад свих, није имао могућности да приушти слабост и владао је чврстом руком јер је његова партија имала много конкурената за власт у самој земљи, етничких мањина лојалних суседству и Стаљина, коме су неки комунисти из КПЈ били одани. Исход да се Тито снашао склопивши спољнополитички савез Југославије са две идеолошки другачије државе, чланице НАТО-а, ради заједничке одбране је најважнији део слагалице овог истраживања, Учвршћивање на власти Хрушчова после Стаљинове смрти релаксирало је односе Београда и Москве, чиме је Балканском пакту умањен значај, а несугласицама Грчке и Турске стављен у страну. Балкански пакт показује сналажљивост и одлучност спољне политике Југославије, чије је ово формативно доба.The dissertation is about foreign policy of Yugoslavia from 1948 to 1956 regarding the Balkan pact of 1953/4. External factors that affect a country of Yugoslavias size are essential, as well as the foreign policy of Greece and Turkey and their bilateral and trilateral relations with Yugoslavia, therefore foreign policy of USSR and the USA regarding Balkans are also within the research. Informbiro, as an organization that gathered the communist parties as an instrument of Moscow, from which the dispute with Belgrade arose in 1948 was important as а possible pretext for military invasion. The echo of this conflict and its foreign policy consequences are the essence of this dissertation. Truman doctrine and subsequent Eisenhower policies with NATO plans in Europe, as an international organization, are indicative. Foreign policy revolve in Yugoslavia from Tito-Šubašić government through the introduction of a one-party system is important for the study of Yugoslavia, which was underdeveloped agricultural country surrounded not only by geopolitics but also pressured with shortages to daring and important decisions. Authority in Belgrade, namely Tito could not afford weakness and ruled with an iron fist since his party had a lot of competitors for power in the country, ethnic minorities loyal to the neighboring countries, and Stalin to whom some communists of CPY were loyal. The result was that Tito managed, as the most important piece of the puzzle, to form a foreign policy alliance as a joint defense of Yugoslavia with two ideologically different states, members of NATO. Rise to power of Khrushchev after Stalins death relaxed relations of Belgrade and Moscow, which has reduced the importance of the Balkan pact and with disagreements of Turkey and Greece was put aside. Balkan pact shows the mastery and determination of Yugoslav foreign policy whose formative period this was