И би велики помор Римљана: пад Таормине 902. и његов одјек у византијској екумени

Abstract

The following paper deals with the fall of Taormina to the Arabs of emir Ibrāhīm II of Ifrīqīya in 902. The way in which this event was written about is noteworthy since we usually do not see such qualifications reading this kind of texts. We examine not only Byzantine histories and chronicles, but other narratives in Greek from Sicily and Southern Italy, how they wrote about these events and what kind of language did they use. We especially pay attention to the use of the ethnonyms Romans and Christians in these writings, uncovering a set of meanings and the salience of Byzantine identity, shifting from the Sicilian to the Constantinopolitan and general Byzantine perspective. Thus, a local version of the story of the Arab conquest of Sicily and Southern Italy echoes in other Byzantine narratives, where we see a distinction from the first texts that mentioned the fall of Taormina, and later authors who either preserved the initial narrative course of events or failed to do so.Таормина је била византијски град на истоку Сицилије, чијим су освајањем Арабљани из Северне Африке фактички освојили Сицилију 902. године, иако ће до коначног освајања острва доћи тек крајем истог столећа. Оно је почело још у првој половини IX века, а најпресуднији моменат је за Византинце био када су 878. изгубили тадашњу сицилијанску престоницу - Сиракузу. Драстични губитак Сицилије се у Византији поклапа са владавином првих царева из династије Македонаца, Василијем I и Лавом VI, док је тада аглабидски емир био Ибрахим II. Специфичност Таормине је што се код престоничких византијских историчара из X века, најпре код Симеона Логотета и тзв. Теофановог настављача, наводи да се током арабљанског заузимања Таормине збио „велики покољ/помор Римљана“. Како би се дошло до бољег разумевања ове неуобичајене карактеризације становника једног провинцијског византијског града, уз консултовање локалних извора на грчком језику долази се до бољег разумевања овог феномена. Најпре тзв. Кембричке хронике, анонимног списа о арабљанском освајању Сицилије који је сачуван на грчком и арапском; хроника нам пружа увид у начин на који су локални Византинци писали о освајању острва, а иако нису говорили о покољу Римљана у Таормини, имамо сличне описе за неке случајеве на Сицилији, с изузетком да се ту увек спомињу хришћани уместо Римљана. Читањем хронике долази се до закључка да су и „Византинци из Византије“, из средишта Царства такође хришћани, и да у хроници хришћани заправо значи Римљани. То нам потврђује и арапска верзија која на арапском увек делове где смо имали хришћане даје облик Рум (Римљани, православни хришћани), као и други локални списи. Међутим, наведеног описа за Таормину нема у Кембричкој хроници. Престонички историчари углавном прате један утврђени шаблон при опису пада Таормине, угледајући се на то како су донекле већ писали о паду Сиракузе 878: Лав VI је био заокупљен зидањем задужбина у Цариграду, да би онда наратив прешао на то да су у Таормини убијени Римљани, да су Арабљани освојили Лимнос и да се у цариградској цркви Св. Мокија десио један инцидент након кога је цару Лаву проречено да је то знамење да ће умрети за десет година. У овој наративној конструкцији је пад Таормине, једна несрећа која је задесила Римљане, на почетку низа који се завршио са најавом смрти цара Римљана – стога су они на тај начин узрочно-последично повезани у историјским наративима. Кључ за разумевање и спону између локалне сицилијанске хронике и престоничких историјских текстова је Житије Св. Илије Новог. Св. Илија Енски, познат и као Св. Илија Нови, је био византијски светац из IX и X века, чија нам анонимна хагиографија говори о овој повезаности Сицилијанаца и осталих Византинаца, пре свега везе које су постојале са византијским царом Лавом VI. Осим што је путовао по хришћанском Медитерану, Св. Илија Енски је био у Таормини у којој је прорекао да ће ју освојити Арабљани након чега ће доћи до великог покоља хришћана. То се и обистинило, а након што је емир Ибрахим II исте године напао и опсео Козенцу у Италији, посредством молитава Св. Илије тиранин је заустављен и тиме је спашено и васколико хришћанство и читаво Царство, јер Илијин животописац описује Ибрахима као некога ко се дигао не само на хришћане већ и на самог Христа, те да је намеравао да освоји и Цариград. Ту јасно видимо везу периферије са центром Царства, као и када Св. Илија одлази у Цариград да посети цара али је у међувремену умро у Солуну 903, где је прорекао да ће Арабљани Лава Трипољског, за кога се страховало да ће напасти сам Цариград, освојити Солун а не престоницу како су сви мислили. Житије Св. Илије Енског показује како су локални концепти са Сицилије и из Италије доспели до Цариграда, уједно пружајући и информације о миграцијама византијског становништва из западних крајева Царства на Балкан све до Босфора. Еволуција коју видимо у наративу је плод другачијих потреба различитих текстова, зависно од места и времена настанка, те видимо одјек иницијалних идеја код Византинаца са Сицилије и из Италије код осталих византијских писаца. Опасност од Ибрахима II се пренела на деловање Лава Трипољског, које је резултовало не само освајањем Солуна 904, већ и општом претњом по Византију у подручју Егеја. Тај одјек можемо пратити и након X века, пре свега код Јована Скилице и нарочито у илустрованом мадридском рукопису његове историје. Други пак текстови који су занемарили Римљане у Таормини и нису их споменули, некад маше узрочно-последични низ, што се најбоље види код Јована Зонаре у XII веку који током владавине цара Лава VI није ни споменуо похару Солуна 904. године. Питање употребе етнонима Римљани или хришћани зависи од одређеног значења тог идентитета и питања које значење ће у ком контексту бити истакнуто: из угла борбе са муслиманима то је хришћански, а римски из угла свеопште византијске ситуације и лика самог цара. Стога можемо закључити да су византијска Сицилија, као и Јужна Италија, иако провинције географски удаљене од Цариграда, биле у идејном и комуникацијском смислу блиске престоници и да одјеке онога што се дешавало у једном делу Византије можемо пратити широм византијске екумене.Двадесет трећи међународни научни скуп "Ниш и Византија",Ниш, 3-5. јун 2024