Serbia, Bulgaria and Tatars in the second half of the thirteenth century

Докторска дисертација Србија, Бугарска и Татари у другој половини XIII века паралелно посматра два низа историографских питања. Први се односи на српско-бугарске односе током поменуте епохе, а други на монголски (татарски) утицај на југоисточну Европу. Ове две теме стоје у нераскидивој вези: прву је немогуће обухватити без друге, а друга је осветљена из више перспектива захваљујући првој. Горњу хронолошку границу истраживања представља продор Монгола на Запад (1241-1242), који је оставио дубоке трагове разарања и изазвао низ миграторних кретања. Доњу чине унутрашњи сукоби епских пропорција међу Татарима у црноморским степама, који су довели до промене карактера њиховог утицаја, као и до новог масовног насељавања номадских популација јужно од Дунава. Ова епоха је у балканским оквирима започела смрћу бугарског владара Ивана Асена II (1218-1241), а завршила се покушајем стварања персоналне уније двеју држава Јужних Словена и споразумом краља Милутина са Византијом 1299. године, чиме је најављена хегемонија државе Немањића у региону. Теза је заснована на широком спектру наративних (византијски, латински, оријентални, словенски и други писци), документарних (повеље папа, угарских, српских и бугарских владара, грађа из анжујских архива) и археолошких извора. Окосницу истраживања чине политички аспекти, али су они нераскидиво испреплетани са војним, географским и друштвеним. Теза је структурално подељена на Уводне примедбе, шест поглавља и Закључна разматрања. У Уводним примедбама дат је преглед извора и литературе, осврт на географију региона и терминолошке напомене. У првом поглављу је представљен ток монголске инвазије и њене последице (1241-1242). Друго се бави образовањем монголске државе у Црноморским степама (тзв. Златна хорда) и њеним утицајем на балканске земље средином XIII века. Следећа целина је посвећена анализи српско-бугарских односа, као и унутрашњим и спољним чиниоцима који су обликовали њихов међународни положај. Четврто поглавље је окренуто успону и активностима монголског великаша Ногаја, а пето се бави његовим утицајем на прилике у Бугарској и Србији. У последњем поглављу је анализирано наслеђе Ногајеве епохе у југоисточној Европи, кроз емиграцију номадских Алана и Татара, блиске односе српске државе и северозападних бугарских земаља, као и заједничко српско-бугарско-татарско деловање против Угарске почетком XIV века. Спроведена истраживања решавају више хронолошких непознаница (време устоличења Ногаја на доњем Дунаву, датовање брака краља Милутина и угарске принцезе Јелисавете, припајање Браничева држави краља Драгутина, итд.) и откривају неоснованост неких устаљених хипотеза у науци (нпр. талаштво Теодора Светослава у Ногајевим земљама). Осим тога, истраживања показују да су до тада складни бугарско-српски односи 1284. године прерасли у фактички војни и политички савез, затим да је Србија деценију касније на кратко постала у пуном смислу вазал татарске државне творевине образоване на доњем Дунаву, као и да су блиске везе између Србије и северозападних бугарских земаља, образоване крајем XIII века под Ногајевим покровитељством, надживеле овог монголског великаша пуне две деценије.Doctoral Dissertation Serbia, Bulgaria and Tatars in the Second Half of the Thirteenth Century deals with two parallel historiographical issues. The former is Serbian-Bulgarian relations during this epoch; the latter is Mongol (Tatar) impact on Southeastern Europe in the proposed timeframe. These two topics are mutually inseparable. The first is impossible to explain without taking the latter into account, while the second is, in turn, illuminated from multiple perspectives by the first. Chronologically, the research starts with the Mongol Invasion of Europe (1241- 1242), which left deep traces of destruction and caused a series of migrations. It finishes with inner conflicts among the Tatars in the Black Sea steppes, which brought changes in the character of their influence and led to a new mass settlement of nomadic populations south of the Danube. In the Balkan frameworks, this epoch began with the death of Bulgarian ruler John Asen II (1218-1241); it ended with an attempt to create a personal union between the two South Slavic states and with king Milutin’s agreement with Byzantium in 1299, thereby announcing the hegemony of the Nemanjić state in the region. The dissertation is based upon a wide range of narrative (Byzantine, Latin, Oriental, Slavic and other writers), documentary (сharters of Popes, Hungarian, Serbian and Bulgarian rulers, material from the Angevin archives), and archaeological sources. Main focus is devoted to political aspects; they are, however, closely intertwined with the military, social and geographical aspects. Structurally, the dissertation is divided into Introductory remarks, six chapters and Conclusion. Introductory remarks provide an overview of the sources and literature, review of the regional geography and terminology used in the text. In the first chapter, the course of events during Mongol invasion of Europe (1241-1242) is presented, as well as its consequences. The second section deals with the establishment of Mongol state in the Black Sea steppes (so-called Golden Horde), and its influence on the Balkan countries in mid Thirteenth century. The next chapter is devoted to the analysis of the relations between Serbia and Bulgaria, internal and external factors that shaped their position. The fourth part is dedicated to the rise of Nogai and his career, while the next one is focused upon his impact оn Bulgaria and Serbia. The final chapter deals with his legacy, envisaged through emigration of nomadic Alans and Tatars, close relations between Serbian state and northwestern Bulgarian lands, as well as joint Serbian, Bulgarian and Tatar military activities against Hungary, at the beginning of the Fourteenth Century. The conducted researches solve several chronological issues (such as the time of Nogai’s establishment on the Lower Danube, date of marriage between king Milutin and Hungarian princess Elizabeth, inclusion of Braničevo into the state of king Dragutin, etc.). They reveal groundlesness of some of the established hypotheses in historiography (e.g. the hostage status of Bulgarian Prince Theodore Svetoslav in the Nogai’s lands). Also, it has been shown that: harmonious Bulgarian-Serbian relations grew into a de facto military and political alliance in 1284; a decade later, Serbia became a dependant of the Tatar state formed on the Lower Danube, although for a short time; the ties between Serbia and northwestern Bulgarian lands, formed in the late Thirteenth century under Nogai’s patronage, outlived him for another two decades