Juvenile marriages, child-brides and infant mortality among Serbian gypsies

Gypsies/Roma make up the largest minority in Europe. Roma communities tend to be segregated and characterized by poverty, unemployment, poor education, and poor quality housing. So far, the European strategy for Gypsy/Roma integration proved insufficient because it fails to account to the normative nature of the isolationist and ethnocentric nature of certain elements of Gypsy culture, as well as the deep and mutual distrust between Gypsies and non-Gypsies within European countries. In Serbia, the Gypsy population tends to suffer disproportionately from higher rates of poverty, unemployment, illiteracy, and disease. At the same time, the Serbian Gypsy women average an infant mortality rate between 10-20%. For most of these girls/women, endogamous, arranged marriages are negotiated at an early age, usually without their consent. Among these women, a certain level of infant mortality is “expected”, following an underinvestment in some children manifested in their care, feeding, and the response to their illnesses. These juvenile arranged marriages, subsequent reproduction and child mortality are culturally self-sufficient and hence pose a challenge for international human rights: while many Gypsy girls/women are being denied the right to choose whom and when to marry, the Gypsy community itself openly accepts juvenile arranged marriage as a preservation strategy and means of cultural, economic, and societal maintenance and independence. Although efforts to improve education, health, living conditions, encourage employment and development opportunities for Gypsies/Roma are essential, these objectives cannot be attained without directing the changes needed within Gypsy/Roma culture itself. The initial point for change must come from an increased sense of responsibility among the Gypsies themselves

Утицај очинског улагања у кћерке : случај жена у Санџаку

An evolutionary model of facultative reproductive strategies explains much of women's life history strategy in terms of the absence or presence of their fathers and parental investment they made. This paper assesses direct paternal investment and behavioral outcomes in 164 women in the Sandzak region, using human behavioral ecology approach, with a special emphasis on female reproductive strategy.Еволуциони модел факултативних репродуктивних стратегија објашњава велики део животне историје жена, у зависности од присуства/одсуства оца и родитељског улагања. У овом раду је представљено истраживање очинског улагања и његових последица на понашање и животну историју 164 жене у регији Санџака. Као основни приступ, у истраживању се користи екологија понашања, са нарочитим освртом на женске репродуктивне стратегије. Такође, у анализу су укључени и потенцијални генетски ефекти. Екологија понашања је апликација модела еволуционе биологије у истраживању и објашњавању људских друштава. Овај приступ покушава да објасни различитости у понашању, као последицу одговора на зависност од услова средине, у напору индивидуа да максимизирају инклузивни фитнес. Спецификација фактора срединског и друштвеног окружења који ограничавају појединце да максимизирају фитнес представља можда најзначајнији чинилац. За последицу, имамо да појединци развијају стратегије понашања, дизајниране тако да реше адаптивне проблеме. Анализа је показала, после контролисања свих варијабли, да жене чији је отац био одсутан или чије је улагање било минимално имају, у просеку, ранију репродукцију, чешће побачаје и већу смртност деце, већи фертилитет, мање образовања, више бракова и партнера, више уговорених бракова, као и проблематичне и конфликтне брачне односе (укључујући и ризик од насиља у кући), у поређењу са женама код којих очинско улагање било сразмерно веће и континуирано. Когнитиво достигнуће, измерено у виду резултата теста, не утиче на родитељско улагање у овом узорку, а генетски и евокативни утицај деце нису статистички значајни. Ово истраживање сугерише да је родитељско улагање важно, само по себи, у односу на женске репродуктивне стратегије. Наравно, овакав закључак не искључује и друге факторе који могу бити једнако важни. Варијације у родитељском улагању могу бити каузална веза између врсте окружења и ризика и људских животних историја

Репродуктивно понашање, етницитет и социо-економски статус : поређење две групе Рома

Based on original fieldwork in Serbia, this paper elucidates and contrasts the reproductive behavior of typically poor Gypsies with a group of much wealthier Gypsies living in a Serbian village. This paper will test two hypotheses: 1) Gypsy reproductive behavior is a result of their ethnic traditional strategy, and/or 2) Gypsy reproduction is a result of low status and being poor. This paper explores the relationship between socioeconomic status, reproductive behavior and ethnicity

Аутономија жена и насиље у породици у регији Санџака : утицај религије и регије

This paper seeks to shed light on a specific aspect of domestic violence wife beating in the Sandžak region, southwestern Serbia. The paper draws upon data collected in the course of a study on women's autonomy in the region. Violence against women in this area is closely linked to the institution of marriage, where related norms and cultural practices reinforce women's powerlessness, exposing them to domestic violence.Овај рад се бави специфичним аспектом насиља у породици – насиљем над женама у регији Санџака. Насиље уперено према женама повезано је са институцијом брака, где културне норме и норме понашања утичу на положај и обесправљеност жена, излажући их насиљу у породици. Жене у Санџаку (Српкиње и Муслиманке подједнако) повремено су тучене и малтретиране од стране својих мушкараца – очева, браће, а нарочито мужева или партнера. Анализа обухвата укупно 164 жене (и њихове партнере), различитог економског, образовног и друштвеног статуса, различите религије, фертилитета и економске активности. У испитиваној групи муслиманских жена, најважније варијабле које утичу на ниво аутономије жена јесу година рођења (у позитивној корелацији), број бракова (негативна корелација) и, донекле, економска активност. У овој групи испитаника, и мушкарци и жене подједнако оцењују ниво аутономије жена. У групи испитаних српских жена, најважније варијабле које утичу на ниво аутономије жена јесу година рођења (у негативној корелацији) и образовање (позитивна корелација). Поред тога, српске жене оцењују свој ниво аутономије као много већи у односу на то како га оцењују њихови партнери. Брак је, као институција, у блиској вези са насиљем у породицама у српским и муслиманским заједницама у Санџаку: мушкарци често користе насиље да потврде своју доминантност и неједнак положај жене у оквиру породице. У давном природном и друштвеном окружењу, када су се формирале еволуционе адаптације, жене су имале мало или нимало слободе. Фитнес „казне“ за учињене грешке при процени партнера и његове будуће подршке/улагања биле су сигурно несагледиве у еволуционом смислу. Овај основни постулат еволуције треба имати на уму када се питамо зашто толико жена остаје и опстаје у насилним везама брака/средине

Child wantedness and low weight at birth: differential parental investment among Roma

Studies investigating child wantedness, birthweight and parental care are limited. This study assessed relationships of child wantedness, low birthweight and di erential parental investment in a poor population of Serbian Roma. Data from the Multiple Indicator Cluster Survey round 5 for Roma settlements were used to account for the association between child wantedness and birthweight, and three measures of parental investment: breastfeeding practices, immunization of children and quality of mother–child interaction. The sample included 584 children aged 0–24 months. The child variables were gender, birth order, birthweight (low birthweight at <2500 g and normal birthweight at >2500 g) and whether the child was wanted, while maternal independent variables included age, literacy and household wealth. The results show that unwanted children were at greater risk of having low birthweight. After controlling for birthweight, child wantedness emerged as a predictor of breastfeeding practices and immunization status: Roma mothers biased their investment toward children who were wanted. The quality of mother–child interaction varied with the mother’s household wealth. Given the high rates of infant and child mortality among Roma, investments in children’s health should be prioritized within the family, where maternal bias in parental investment may contribute to their children’s health disparitie

Кастинско понашање Рома у Србији

In Serbia, Gypsies form a complex mixture of groups with a strongly emphasized antagonism between the groups. Among Serbian Gypsies, the “caste” system is still largely in use, along with a self-made hierarchy between the groups. These “caste” behaviors have found their main manifestation in the “match” in marriage and social hierarchy. The evolutionary success of these behaviors is probably due to their effect in preserving local/village traditions and distinctiveness. In turn, transmitting such successful behavior – a particular tradition – to descendants may not only increase the number of those descendants but also the frequency of that particular behavior.Кастински систем у Индији је, по речима Добжанског, до сада најзамашнији мада можда не унапред смишљен генетички експеримент. Генетички најзначајније јединице су под-касте, ендогамне групе на које је становништво круто подељено: човек мора ступити у брак с особом исте подкасте у коју и сам случајно спада. По традицији, касте и подкасте већином су имала посебна занимања. Традиционално прописивање занимања за сваку касту било је у вези с хијерархијском структуром друштва: ограничења су се односила не само на склапање брака између припадника различитих каста већ и на друге облике друштвеног понашања. Генетичари данас сматрају да Роми воде порекло из Индије, и да су напустили постојбину као једна међусобно повезана, ендогамна под-каста-племе које се временом разгранало у више мањих група и под-група. Традиционално, свака под-група је била специјализована за одређено занимање, и то занимање се преносило традицијски, са колена на колено. Неки Индијци и дан данас тврде да могу препознати којој касти припада човек из њихове покрајине. Исто тврде и Роми који живе у Србији. Већина Рома се данас не сматра припадницима једне уједињене и хомогене етничке групе, већ се идентификује са подгрупом/племеном из које потиче, а чија религија и језик највише зависе од локације и околности. Не постоји јасна свест о јединству ромског народа: многи Роми не називају себе Ромима, и одбијају сваку везу са ромскин народом. Роми у већини европских земаља и даље поштују традиционалне обрасце понашања, у које спадају: ендогамија, како према не-Ромима тако и у односу на иноплеменике, куповина девојке, рани бракови, велики број деце, и чести разводи, као и намерна друштвена/групна изолација. Ова специфична ромска традиција – култура наслеђена од предака и пренета оралном традицијом на потомство – не само да је помогла и омогућила Ромима преживљавање током векова недаћа, него је и помогла да се очува ромски/племенски идентитет, али на штету заједничког живота и сарадње са не-Ромима. У раду се даље расправља о ендогамном облику брака и друштвеној хијерархији, као и подели на групе/племена код Рома у Мачви. Обрађено је неколико села: Дреновац, Мачвански Причиновићи и насеље Думаца, и три разлиците групе/племена Рома: Каравласи, Гурбети и Чергари. Анализирана је веза између традиционалне „кастинске“ ендогамије, занимања и хиерархије; анализа је показала одређену флексибилност ромског етничког идентитета, и открила однос између животних околности и очекиваних норми културног понашања, које се модификују у зависности од ситуације и друштвене средине.Зборник радова Етнографског института САНУ 23 / Collection of Papers of the Institute of Ethnography SASA 2

Етничка социјализација Рома у Србији

Based on original fieldwork among Gypsies in Serbia, this paper explores Gypsy ethnic socialization and argues that Gypsy social isolation, to some extent, is self-imposed through the acceptance of their traditions. Close kin, particularly parents, are found to be the primary socializing agents of Gypsy children. Gypsy children have little or no contact with children from other ethnic groups. A crucial aspect of Gypsy socialization is an emphasis on the distinction between non-Gypsies and Gypsies; that is, between gadje and Roma: Contact with gadje, especially sexual, is considered polluting. Their social isolation results also from their traditional refusal to accept, and become a part of the larger hierarchy of their host populations. The Gypsy tradition of endogamy helped individual Gypsies to survive, leave descendants, and transmit their traditions to them.Ромска интеграција у модерно европско друштво је незнатна; ромску етничку групу одликује масовно сиромаштво, велики проценат незапослености, деликвенције и минималног образовања. У читавој централној и источној Европи, укључујући и Србију, демографске карактеристке ромске етничке групе битно се разликују од већинских народа: Роми, у просеку, имају велики фертилитет и морталитет, што их чини веома младом популацијим. Роми у већини европских земаља па и у Србији и даље поштују традиционалне обрасце понашања: ендогамија, како према не-Ромима тако и племенска, куповина девојке, рани бракови, велики број деце и чести разводи, као и намерна друштвена/групна изолација. Етницитет Рома је постао веома сложено и оспоравано питање, захваљујући пре свега друштвеним и срединским условима које су Роми затекли по доласку у Европу, нарочито на Балкану. Већина Рома се данас не сматра припадницима једне уједињене и хомогене етничке групе, већ се идентификује са подгрупом/племеном из које потиче, а чија религија и језик највише зависе од локације и околности. Не постоји јасна свест о јединству ромског народа: многи Роми не називају себе Ромима, и одбијају сваку везу са ромским народом. Социјализација деце код Рома је испитивана у два насеља. Прво, градско насеље се налази у Београду и представља типично сиромашно ромско насеље. Роми у овом насељу се изјашњавају као припадници група – племена Ашкалија, Египћана и Белих Цигана. Ниво образовања код све три групе је низак: већина је похађала школу до четвртог разреда основне школе а многи ни толико. Напустили су традиционална занимања; већина живи од хуманитарне помоћи или од илегалне сече шуме. Око тридесетак малих Рома иде у специјалну школу, а родитељи кажу да тако деца добијају бар један бесплатан оброк. Ендогамија је изражена како према Србима, тако и према припадницима других ромских група. Роми у овом насељу имају врло мало додира са спољним светом и за то криве Србе, делимично, јер су им „преузели“ послове. Ромска деца су изложена искључиво социјализацији у самом насељу: књиге, играчке и стицање знања из писаних извора скоро да не постоје. Од деце се очекује да помажу у кући и око ње и да се брину о млађим припадницима породице. Друго насеље се налази у Мачви, и насељено је Гурбетима. Иако је ово насеље релативно богато (већина Рома су радници – повратници из Аустрије) у односу на градско ромско насеље, у начину васпитавања и социјализације деце нема много разлика. Деца школског узраста не похађају школу (која је иначе налази у самом селу) редовно, већина девојчица напушта школу са 11-12 година и ступа у нерегистровани брак. Врло мало пажње се посвећује едукацији деце: деца су углавном препуштена сама себи да се играју испред кућа, старија деца и тинејџери се окупљају на главном тргу и тако проводе време. Деца у оба ромска насеља су социјализована у оквиру самих насеља, без видних утицаја спољног света. Рођаци, нарочито родитељи представљају главне ауторитете и узоре; деца имају мало или нимало контаката са децом из других средина – етничких група. Већина одраслих Рома каже да су све што је требало да науче научили кроз догађаје свакодневног живота, копирајући родитеље, рођаке и остале чланове њихове заједнице. Оваква намерна друштвена изолација допринела је да се код обе групе сачува јасна свест о групи – племену и особеним карактеристикама. Понашање родитеља и блиских рођака је највише утицало да се створи и одржи самосвест о посебности групе-племена, да се одрже сродничке везе и ендогамија према не-Ромима и различитим ромским групама. Групе тако постају последице, а не разлози друштвеног понашања. Код Рома, две најснажније друштвене традиције су ендогамија и преношење одређених занимања. Хијерархијско понашање (предак – родитељ – деца – потомци) и однос укључује и преношење традиција, укључујући и друштвене традиције. Због тога што деца представљају „улог“ родитеља у стратегији остављања потомака, најважнији утицај на индивидуе, осим њихових једниствених гена, јесу родитељи, чије је понашање опет било под утицајем њихових родитеља и тако даље. Ова чињеница може да објасни и продуби наше разумевање традиционалног културног понашања код Рома

Прича о циганском змају : еволуциони приступ наративима

This paper will attempt to explain Serbian Gypsy oral narratives by applying concepts drawn from evolutionary psychology. The Gypsy story will illustrate how various narrative characteristics are used by Gypsies to employ social knowledge on local surroundings to better serve fitness solutions.Овај рад представља резултат антрополошке примене метода еволуционе психологије и теорије на проблематику социјалне и репродуктивне стратегије ромске популације у Србији, с нагласком на моделовање образаца понашања као на битан елемент сваке такве стратегије. Предмет овог рада јесте бихејвиорална нормативистика имплицирана једном ромском причом/наративом, а циљ успостављање везе између социо- културних образаца понашања и стратегија одржања заједнице у разноврсним историјским, друштвеним, културним и економским условима. Главни јунак – Циганин у обрађеном наративу показао је све оне особине које и иначе Цигани 1 негују као свој адаптивни механизам, али и начин живота од кога нерадо одустају – лукавство, преваре, крађе, номадски начин живота, сиромаштво, бедан социјални положај, необразованост, бројно потомство итд. У свему томе, Циганин као јунак приче успева захваљујући својим особинама трикстера, тј. довитљивошћу, преварама, сналажљивошћу и лукавством. Другим речима, наратив с једне стране, верно одсликава друштвену стварност Цигана у Србији, како у прошлости тако, рекло би се, и у садашњости, док с друге стране преноси потомцима модел успешне адаптације и опстанка. Анализа показује да дотична прича не само што пружа објашњење циганског начина живота, већ га и потврђује и шта-више позитивно валоризује. Такође, разматра се значај наратива за истраживање популација које поседују искључиво оралну културу, као и значај наратива за еволуциону антропологију, и истиче се да они служе не само преношењу знања које се сматра значајним у оквиру неке заједнице, већ и као преносници модела пожељног понашања

“Visiting” Close Kin Abroad: Migration Strategies of the Serbian Roma

The Roma/Gypsies are the largest, poorest and youngest ethnic group in Europe. During the past decade, the Roma from Central and Eastern Europe were of considerable public concern due to a large inflow of Roma emigrants into Western European countries. Applications for international protection submitted by the Roma from the Western Balkans became a substantial part of the asylum case-load at the EU level. More recently, however, a new wave of migrants, mostly from Syria, Iraq and Afghanistan, has found its way to Europe. As Serbia is classified as a safe country, Serbian nationals have limited chances of being awarded refugee status. Nevertheless undeterred, the Serbian Roma/Gypsies continue to travel to and apply for asylum in Western European countries. Using data from original fieldwork conducted among Serbian Roma women, we argue that their desire to travel and possibly reside in one of the more affluent Western European countries is connected to the fact that they have extensive kinship ties in those counties. Kinship ties, in brief, explain much of current Roma migration practices

Заостајање у развоју, улагање мајки и рани развој ромске деце узраста 36–59 месеци

Stunting has shown negative associations with poor child developmental indicators. However, in poor ethnic minority populations the evidence for associations of anthropometric growth indicators and child development is limited. This study examined associations between stunting, height for age z scores (HAZ) and other determinants, with Early Child Development (ECD) among children in poor Roma communities. Publicly available data from Multiple Indicator Cluster Surveys for Serbian Roma settlements were used to assess a cohort of 1075 Roma children aged 36–59 months. Indicators of child growth and nutrition included children’s HAZ scores and stunting. ECD assessed physical, learning/cognition, literacy/numeracy and socio-emotional developmental domains. Multiple regressions were used to assess the association between HAZ and stunting with ECD, controlling for maternal and child confounders. Sum score for ECD in Roma children was low, and 18% of children were stunted. After adjusting for potential confounders, HAZ and stunting revealed no significant associations with developmental outcomes. Instead, increasing maternal investment was positively associated with overall ECD score and higher scores in each of the individual developmental domains, except socio-emotional. In a low-resource setting, maternal investment appeared a good predictor of child development: it may buffer against the effects of poverty and stimulate child development.Заостајање у расту је негативно повезано са показатељима раног развоја детета. У сиромашним популацијама етничких мањина докази о повезаности показатеља антропометријског раста и развоја детета су ограничени и недовољно испитани. Ово истраживање се бави повезаношћу између заостајања у расту, телесне висине за дати узраст (HAZ) и других показатеља, и раног развоја детета (ECD) међу децом у сиромашним ромским заједницама. Јавно доступни подаци из УНИЦЕФ-а MICS за ромска насеља у Србији коришћени су за процену кохорте од 1075 ромске деце у доби 36–59 месеци. Показатељи раста и стања ухрањености обухватају телесну висину за дати узраст (HAZ) и заостајање у развоју за више од две стандардне девијације у односу на референтну групу. Рана скала развоја (ECD) процењује физичке домене, учење/спознавање, писменост/рачунање и социо-емоционални развој. Вишеструка регресија је коришћена за процену повезаности између HAZ и заостајања у развоју са ECD, контролишући остале варијабле мајки и деце. Збирни резултат за ECD ромске деце је низак, а 18% деце заостаје у развоју. Резултати показују да HAZ и заостајање у развоју нису значајно повезани са развојним исходима. Уместо тога, повећање мајчинског улагања позитивно је повезано са укупним резултатом ECD-а и већим скоровима у сваком од појединачних развојних домена, осим социо-емоционалног. У условима сиромаштва и ограничених ресурса, родитељско улагање мајки показало се као добар предиктор развоја детета, са могућношћу ублажавања последица сиромаштва и стимулације развоја деце