Landscape as practice: parks and rivers in the visual culture of Belgrade in the first half of the 20th Century

Abstract

Рад се бави анализом различитих примера представа градске природе у визуелној култури модерног доба, са акцентом на примерима из сликарства, фотографије и разгледница. Историјски посматрано, јасно артикулисана свест о природи као аутономној категорији везује се за развој модерног друштва, а једна од централних карактеристика модерности јесте промењен однос човека према природи што је видљиво кроз апострофирање свеприсутности концепта слике природе, као и процесе музеализације и институализације природе у београдском друштву прве половине 20. века. У раду је поимање пејзажа трансформисано из категорије именице у категорију глагола, из пасивног у активни, жив процес, односно праксу. Овакав приступ омогућава дубље разумевање динамике између простора и друштва наглашавајући интерактивне и перформативне карактеристике природе, али и начине на које слика природе функционише као актер у конструисању стварности и друштвених односа, а не само као пасивни приказ, односно белешка простора. Методологија доминантно коришћена при истраживању темељи се на знањима студија визуелне културе, социјалне историје уметности и културне историје. Закључак указује да је интерпретацијом еволуције слике природе у српској визуелној култури прве половине 20. века могуће пратити развој друштва у оквиру ког се таква уметност артикулише, као и да слика природе, односно пејзаж никада нису аполитични. Сваки приказ природе носи слојеве културних, и друштвених детерминанти које рефлектују властити простор и време. Посебна пажња биће посвећена мотиву градских паркова и река.This paper analyses various representations of urban nature in the visual culture of the modern era, with a particular focus on examples from painting, photography and postcards. Historically, a clearly articulated awareness of nature as an autonomous category is closely linked to the development of modern society. One of the defining features of modernity is the transformed relationship between humans and nature, which becomes evident through the pervasive presence of the concept of the image of nature, as well as through processes of musealization and institutionalization of nature in Belgrade’s society during the first half of the 20th century. In this study, the notion of landscape is reinterpreted as a verb; shifting from a passive noun to an active, living process or practice. This perspective enables a deeper understanding of the dynamic relationship between space and identity, highlighting the interactive and performative dimensions of nature, as well as the ways in which the image of nature operates as an agent in the construction of reality and social relations, rather than merely serving as a passive representation or spatial record. The research methodology is primarily grounded in visual culture studies, the social history of art, and cultural history. The conclusion argues that interpreting the evolution of the image of nature in Serbian visual culture of the early 20th century allows us to trace the development of the society in which such art was produced. Moreover, it emphasizes that the image of nature – and of the landscape in particular – is never politically neutral. Every depiction of nature embodies layers of cultural and social determinants that reflect its spatial and temporal context. Special attention is paid throughout to motifs of urban parks and rivers.13. међународна научно-стручна конференција Зелени град и градитељско наслеђе, 10. октобар 2025., Београд, саопштење штампано у целин