O природи Нушићевог смеха

Abstract

У раду се анализирају Нушићеви аутопоетички искази, сагледава однос између имплицитне и експлицинте поетике са циљем да се одреди природа Нушићевог смеха. Примарна грађа је метатекстуална нефикционална проза (писма, чланци, предговори). Динамична природа смеха се сагледава кроз: хипотезу о лутајућој релативизујућој фокализацији (динамичном смењивању трагичног у комично, узвишеног у банално и обрнуто), кроз способност измицања интелектом из емотивног деструктивног средишта, кроз разумевање живота као (црне) комедије. У поређењу са Доситејевим епистемолошким оптимизом, Нушићева оптимистичка слика света почива на комици. Смех није само театралан, није само терапеутски, није само корективан – он је modus vivendi. У раду се анализирају драмске стратегије упризоравања живота кроз жанр водвиља и црне комедије. Посебан акценат је стављен на Нушићеве аутопоетичке исказе везане за Аутобиографију, Листиће и комедију Ујеж.The paper analyzes Nušić’s autopoetic attitudes and the relationship between implicit and explicit poetics. Compared to, for example, Dositej’s epistemological optimism and Sterija’s rationalist didacticism, Nušić’s optimistic image of the world is grounded in the therapeutic effect of comedy. Laughter is not only theatrical, it is not only therapeutic, it is not only corrective – it is Nušić’s modus vivendi. The paper analyzes the dramatic strategies related to the genre of vaudeville and dark comedy. Special emphasis is placed on Nušić’s autopoetic statements related to the comedy Ujež and his letter to his daughter Margarita