К XIX съезду союза славистических обществ Сербии

На Филолошком факултету у Београду одржаће се, у августу 2023. године, XIX национални конгрес Савеза славистичких друштава Србије. У овом раду укратко се представља досадашњи рад Савеза, нарочито конгреси који су до сада одржани у организацији ове институције. Циљ је да се на овај значајни славистички скуп позову професори Српског језика и књижевности, као и Руског језика, који су запослени у основним и средњим школама. Осврт на досадашње скупове слависта треба да им послужи као инспирација и подстрек да се и сами пријаве.В августе 2023 года на филологическом факультете в Белграде состоится XIX Национальный съезд Союза славистических обществ Сербии. В этой статье кратко представлена предыдущая работа Союза, особенно съезди, которые были проведены до сих пор. Цель статьи состоит в том, чтобы пригласить на это важное славистическое собрание учителях сербского языка и литературы, а также русского языка, работающих в начальных и средних школах. Обзор предыдущих съездов славистов должен послужить должен послужить для них вдохновением и стимулом для регистрации на съезд.Овај рад је настао на основу предавања Куда иде српска славистика данас?, које је аутор овог рада, заједно са проф. др Вељком Брборићем, одржао 30. јануара 2023. године на Републичком зимском семинару Друштва за српски језик и књижевност Србије на Филолошком факултету у Београду

Über die Linearisierung der Superlativ-Partikel naj in den Dialekten der serbischen Sprache

У раду се анализира позиција суперлативне речце нај у дијалектима српског језика. Иако је нај морфема која у српском језичком стандарду служи за грађење суперлатива њеним директним додавањем на компаративни облик придева или прилога, у дијалектима се срећу и другачији примери. Тако, она се често бележи одвојена од компаративног облика, најчешће енклитикама (нај се више употребљава, нај ми је теже било). Поред тога, она је често везана за облике позитива придева и прилога, али и глагола, што је нарочито доминантно у призренско‑тимочкој дијалекатској зони (нај е тешко било за леб, нај смо се радувале, нај ти важно деца). Приметно је њено одређено осамостаљивање, када се употребљава у значењу ‘највише’ (нај смо се сиграли), и када се приближава једној посебној врсти аналитичког (перифрастичког) суперлатива.In der Arbeit wird die Position der Superlativ-Partikel naj in den Dialekten der serbischen Sprache analysiert.Obwohl naj- ein Präfix für die Superlativbildung ist, findet man in den Dialekten auch verschiedene Beispiele durch seine direkte Zugabe zur Komparativform eines Adjektivs oder Adverbs. In dieser Verwendung wirdnaj oft getrennt von der Komparativformmeistens mit Enklitika (нај се више употребљава, нај ми је теже било) verwendet. Darüber hinaus wird najoftmit den Grundformen von Adjektiven und Adverbien sowie Verben in Verbindung gebracht. Dies ist besonders in der Dialektzone Prizren-Timok dominant (нај ти важно деца, нај су викали мене, нај смо се сиграли). Eine gewisse Eigenständigkeit der Partikel naj ist auch bemerkbar, wenn sie im Sinne von meistens ‒ највише (нај смо се сиграли) verwendet wird. Auf diese Weise nährt sie sich einer besonderen Art des analytischen (periphrastischen) Superlativs

The Principle of General Contextualization in Serbian Diachronic Linguistics

В статье рассматривается положение дел в современной сербской диахронической лингвистике с точки зрения преодоления недостатков, накопившихся за предшествующий период. Высказывается тезис о необходимости большего обращения сербского языкознания к вспомогательным историческим дисциплинам — историографии и другим наукам исторического направления, которые продвинули бы вперед понимание научного предмета путем применения междисциплинарного подхода. Основной тезис статьи подтверждается иллюстрациями из новейшей научной литературы, изложением основных этапов в эволюции научных взглядов на ключевые памятники ранней южнославянской письменности, анализом случаев значительного разброса мнений относительно времени и места создания ряда рукописей и источников (Мариинское Евангелие, Летопись попа Дуклянина, отрывок Апостола Михановича, Черепишский Типикон и др.), прогресс в исследовании которых оказывается возможным именно благодаря привлечению разного рода экстралингвистических сведений.As opposed to literary history, the development of modern Serbian diachronic linguistics has for many decades been unrelated to auxiliary historical disciplines like historiography and other historically oriented sciences, which has largely resulted from a growing gap between social sciences, humanities and philological sciences, as well as from a general decline in the volumes and character of collaboration among professionals in these two compatible research areas. Notably, however, this precarious situation is not limited to Serbia alone, with examples of similar developments in Slavic studies found in other countries as well. Both branches of language history, i.e. that addressing literary language and that addressing vernaculars, must turn more attention to auxiliary historical disciplines, to not only ensure higher accuracy of the results, but also to improve the general scope of academic practices. With the nature of the surviving medieval linguistic corpora in mind, studies in literary language history could especially benefit from a closer and more profound connection with the whole range of history-oriented sciences. This would help eliminate the main disadvantage of isolated linguistic research by placing the research object in a more general context, providing a close connection between research procedures and knowledge from other research areas. As a result, the researcher would be presented with a more complete picture and a greater potential for pertinent interpretation of facts. The paper proposes to apply the abductive method adopted from historiography which has strongly contributed to modern studies by enabling major intellectual shifts and growth of scholarly knowledge. It has been, as far as the Serbian environment is concerned, particularly significant in analyses of the early medieval history. The paper demonstrates the potential of this logical procedure on the study of a late 12th-century manuscript fragment that has helped determine the most probable place for the fragment in the history of Serbian spiritual and written culture

What Vvedensky's Animals Are Talking About

The article examines the language of animals, who are, in one way or another, connected to death and the afterlife, and thus let in on their secrets. Our task is to investigate the speech characteristics of animals, birds, insects, and fish and how they relate to Vvedensky's ideas of conducting a poetic critique of reason, discovering new types of connections in the world, feeling its disconnection and fragmentation of time, and, finally, proving that reason does not understand the world. The language of animals is analyzed in the context of the new cosmogony conceived by Vvedensky that should take us back to the starting point - to the creation of the world, to harmony, in which man, plants, and animals talked to and understood each other

The SERBOVERB Language Resource and Its Multifunctionality

Serbian verb inflection is known for its complexity and unpredictability, posing a challenge for L2 Serbian speakers. Existing dictionaries are not well-suited to address the needs of L2 speakers. To overcome these challenges, the author presents SerboVerb, an electronic resource and application that offers a dynamic approach to processing Serbian verb inflection. SerboVerb includes a conjugation, dictionary, and gamification module, and offers paradigms for more than 34,000 verbs. The resource has been developed through a research project between the University of Toulouse Jean Jaurès (France) and the University of Belgrade, Faculty of Philology (Serbia). The author describes the structure and multifunctionality of SerboVerb, highlighting its potential to provide a more accessible and user-friendly resource for L2 Serbian speakers seeking to resolve their communication problems and improve their language skills. By offering a multifunctional and comprehensive approach to Serbian verb inflection, SerboVerb represents a significant step forward in electronic lexicography

PDIA in the Balkans: The Western Balkans Alumni Association (WBAA) as Positive Deviance

This chapter aims to portray why and how WBAA, as an organism, organization, entity, agent, actor, network, … produces emergent effects as a regional entity is a Positive Deviance, as recognized in theory, and more specifically within the Problem Driven Iterative Adaptation by Harvard’s Center for International Development. Positive Deviance is one of the core principles in the PDIA strategy—by “creating (and protecting) environments within and across organizations that encourage experimentation and positive deviance.” First we will briefly elaborate on PDIA and its concepts and describe and encode the distinctiveness of WBAA arguing why and how it is a positive deviance for our Balkans. The expected outcome: to inspire leaders, institutions, CSOs, citizens, academia, … to take the regional approach, moves beyond the silos of a country/domain, has functional bridges with developed countries (for knowhow, funding, coopetition, alignment), and shows “how” coopetition within Western Balkans is to be done. If volunteers can do it, others can surely follow

Reading Doyle's "The hound of the Baskervilles" through the prism of the Gothic genre

The exploitation of Gothic elements in detective fiction was long regarded as a skillful way to create an atmosphere of suspense and mystery. However, writers have often relied on the power of the Gothic not only to intrigue and unsettle the reader, but also, more importantly, to direct attention to complex taboo topics of their time. This essential function of the Gothic can be identified in Arthur Conan Doyle’s detective novel The Hound of the Baskervilles, which alludes to many delicate issues of the fin-de-siècle British society, including violence, mental illness, and criminality. These phenomena were often examined by late Victorians in the light of degeneration theory, which held that abnormal forms of behavior were signs of bad heredity and biological regression. Thus, this paper investigates whether degeneration theory played a role in Doyle’s characterization of the novel’s criminal antagonist Jack Stapleton by focusing on how his appearance, behavior, and actions are represented in the text. It is argued that Doyle deliberately uses the Gothic motif of duality to disperse the illusion of a clear boundary between the civilized “self” and the barbaric “other,” thereby implicitly stressing the complexity of human nature. Accordingly, the analysis, which rests on Freud’s psychoanalytic theory, reveals that Stapleton’s moral decay should not be read as an indicator of his hereditary predisposition toward crime but rather as a result of mental tensions that he fails to control.Употреба готских обележја у детективској фикцији дуго се сматрала ефикасном методом која доприноси развијању атмосфере неизвесности и мистерије у тексту. Међутим, писци су се често ослањали на моћ готике не само како би заинтригирали или узбудили читаоце већ да би – што је много важније – пажњу усмерили на комплексне табу теме свог времена. Ова суштинска улога готике може се уочити и у детективском роману Артура Конана Дојла Баскервилски пас, који се дотиче многих деликатних питања која су погађала британско друштво крајем 19. века, укључујући насиље, менталне болести и криминалитет. Наведене појаве су позни викторијанци често испитивали из угла теорије дегенерације на основу које се девијантни облици понашања појединаца поимају као симптоми наследних поремећаја и биолошке регресије. Стога, овај рад истражује да ли је теорија дегенерације утицала на начин Дојлове карактеризације главног антагонисте Џека Стејплтона, фокусирајући се на то како су његов изглед, понашање и поступци представљени у тексту. У раду се излаже тврдња да Дојл свесно користи готски мотив двојности како би елиминисао наизглед јасно утврђену границу између цивилизованог „ја” и нецивилизованог „другог”, чиме аутор имплицитно указује на комплексност људске природе. Сходно томе, на основу анализе која се ослања на Фројдову психоаналитичку теорију, долази се до сазнања да Стејплтонов морални суноврат не би требало посматрати као индикатор наследне предиспозиције за криминалну активност, већ као резултат менталних конфликата које он не успева да регулише

Најлакше је договорити се око лажи (1)

У свету после истине привид је довољан и само је питање ко ће понудити бољи. Тако власт преузима лажна слика света, с измишљеним узроцима и искривљеним последицама, замагљена испарењима пророчанства из вештичјег котла који је дошао главе Магбету јер је поверовао у будућност чију двосмисленост није схватао...Први део интервјуа који је проф. др Александар Петровић дао за 772. број недељника Печат

The Polaire Brotherhood (La Fraternité polaire) in Belgrade

The Polaire Brotherhood (La Fraternité polaire) was an occult society active in interwar Paris. Some of the important names of the French occult scene of the period were among its members. According to the reports in the bulletin of the society, there was also a branch operating in Belgrade in the 1930s. However, this has not previously been confirmed. Archive materials used for this paper attest to the existence of the Belgrade group for the first time. Its most important figure was Ksenija Atanasijević (1894-1981), a prominent philosopher. Therefore, attention is also paid to her involvement with Theosophy and co-masonry and the place of esotericism in her work. The activity of the group reminded of the Theosophical - it included meetings, lectures and meditations. They were also familiar with The Oracle of Astral Force (the Fraternité's key method). The existence of a branch of the French brotherhood in this period can be understood in the context of the French-Serbian cultural relations. This interest in the "alternative"helps us get a better understanding of the history of Serbian intellectuals

Transformer-Based Composite Language Models for Text Evaluation and Classification

Parallel natural language processing systems were previously successfully tested on the tasks of part-of-speech tagging and authorship attribution through mini-language modeling, for which they achieved significantly better results than independent methods in the cases of seven European languages. The aim of this paper is to present the advantages of using composite language models in the processing and evaluation of texts written in arbitrary highly inflective and morphology-rich natural language, particularly Serbian. A perplexity-based dataset, the main asset for the methodology assessment, was created using a series of generative pre-trained transformers trained on different representations of the Serbian language corpus and a set of sentences classified into three groups (expert translations, corrupted translations, and machine translations). The paper describes a comparative analysis of calculated perplexities in order to measure the classification capability of different models on two binary classification tasks. In the course of the experiment, we tested three standalone language models (baseline) and two composite language models (which are based on perplexities outputted by all three standalone models). The presented results single out a complex stacked classifier using a multitude of features extracted from perplexity vectors as the optimal architecture of composite language models for both tasks