Reading Doyle's "The hound of the Baskervilles" through the prism of the Gothic genre

Abstract

The exploitation of Gothic elements in detective fiction was long regarded as a skillful way to create an atmosphere of suspense and mystery. However, writers have often relied on the power of the Gothic not only to intrigue and unsettle the reader, but also, more importantly, to direct attention to complex taboo topics of their time. This essential function of the Gothic can be identified in Arthur Conan Doyle’s detective novel The Hound of the Baskervilles, which alludes to many delicate issues of the fin-de-siècle British society, including violence, mental illness, and criminality. These phenomena were often examined by late Victorians in the light of degeneration theory, which held that abnormal forms of behavior were signs of bad heredity and biological regression. Thus, this paper investigates whether degeneration theory played a role in Doyle’s characterization of the novel’s criminal antagonist Jack Stapleton by focusing on how his appearance, behavior, and actions are represented in the text. It is argued that Doyle deliberately uses the Gothic motif of duality to disperse the illusion of a clear boundary between the civilized “self” and the barbaric “other,” thereby implicitly stressing the complexity of human nature. Accordingly, the analysis, which rests on Freud’s psychoanalytic theory, reveals that Stapleton’s moral decay should not be read as an indicator of his hereditary predisposition toward crime but rather as a result of mental tensions that he fails to control.Употреба готских обележја у детективској фикцији дуго се сматрала ефикасном методом која доприноси развијању атмосфере неизвесности и мистерије у тексту. Међутим, писци су се често ослањали на моћ готике не само како би заинтригирали или узбудили читаоце већ да би – што је много важније – пажњу усмерили на комплексне табу теме свог времена. Ова суштинска улога готике може се уочити и у детективском роману Артура Конана Дојла Баскервилски пас, који се дотиче многих деликатних питања која су погађала британско друштво крајем 19. века, укључујући насиље, менталне болести и криминалитет. Наведене појаве су позни викторијанци често испитивали из угла теорије дегенерације на основу које се девијантни облици понашања појединаца поимају као симптоми наследних поремећаја и биолошке регресије. Стога, овај рад истражује да ли је теорија дегенерације утицала на начин Дојлове карактеризације главног антагонисте Џека Стејплтона, фокусирајући се на то како су његов изглед, понашање и поступци представљени у тексту. У раду се излаже тврдња да Дојл свесно користи готски мотив двојности како би елиминисао наизглед јасно утврђену границу између цивилизованог „ја” и нецивилизованог „другог”, чиме аутор имплицитно указује на комплексност људске природе. Сходно томе, на основу анализе која се ослања на Фројдову психоаналитичку теорију, долази се до сазнања да Стејплтонов морални суноврат не би требало посматрати као индикатор наследне предиспозиције за криминалну активност, већ као резултат менталних конфликата које он не успева да регулише