Državna pomoć u EU u vreme pandemije Covida-19

Pandemija virusa SARS-CoV-2 (COVID-19) uticala je na međunarodnu privredu na način da su se privredni subjekti suočili sa iznenadnim zatvaranjem međunarodnog i unutrašnjeg tržišta. Radi prevazilaženja nastalih problema, širom sveta države su donele propise o državnoj pomoći za vreme Korona virusa sa namerom da pomognu privrednim subjektima i pojedincima u prevazilaženju nastale krize. Na nivou Evropske unije, Evropska komisija je donela poseban pravni akt u formi “Privremenog okvira” kojim je regulisala način i postupak dodele državne pomoći unutar Unije. “Privremeni okvir” je od dana donošenja pretrpeo tri izmene (proširenja) kako bi na što adekvatniji način odgovorio potrebama privrede u vreme pandemije. Vlada Republike Srbije je prateći evropski trend usvojila set mera za pomoć privredi u otklanjanju i saniranju štete uzrokovane virusom SARS- CoV-2. Donete legislativne mere uticale su na predmet i sadržinu ovog rada. Prvi deo rada posvećen je državnoj pomoći kao delu prava konkurencije Evropske unije. U drugom delu rada su analizirane izmene “Privremenog okvira” za mere državne pomoći, dok je treći deo rada namenjen državnoj pomoći Republike Srbije

Reforma odlučivanja o prethodnom pitanju u pravu EU

Pravo Evropske unije stvaraju organi Unije na nadnacionalnom nivou (Savet, Evropski parlament i Evropska komisija), a primenjuju ga nacionalni upravni i sudski organi u državama članicama. Nadnacionalni način stvarаnja i nacionalni način primene nosi opasnost da isti propisi budu različito tumačeni u državama članicama što može da ugrozi ostvarivanje ne samo zajedničkih dogovorenih makro ciljeva na nivou Unije, kao što je nesmetano funkcionisanje unutrašnjeg tržišta, već i delotvornu zaštitu individualnih prava. Opasnost je tim veća ako se ima u vidu da države članice pripadaju različitim pravnim sistemima (civil i common law) i različitim pravnim kulturama. Da bi se izbegla ili ublažila opasnost od različitog tumačenja, Ugovorom o оsnivanju Evropske unije propisana je obaveza nacionalnih sudova koji primenjuju pravo EU da u postupku odlučivanja o prethodnom pitanju od Suda pravde EU traže tumačenje nejasnih odredbi prava EU i ocenu njihove pravne valjanosti. Međutim, posle gotovo 40 godina od primene kriterijuma koje je Sud pravde utvrdio u presudi donetoj u predmetu „CILFIT “, sve češće se iznose predlozi za reformu tako ustanovljenih kriterijuma, koji čine predmet analize ovog rada

EU paket novih podsticaja za potrošače

Kao deo stalnih napora Evropske unije da sporovođenje pravnih pravila učini efikasnijim i jednostavnijim, posebno zaštite subjektivnih prava, Evropska komisija je 11. aprila 2018, usvojila paket novih mera za potrošače. Zakonski paket uključuje predlog nove direktive u pogledu boljeg sprovođenja i modernizacije zaštite potrošača u EV, pravila kojima se menjaju četiti postojeće direktive o nepoštenim poslovnim praksima, pravima potrošača, nepoštenim ugovornim odredbama i dr. Autori smatraju da rešanja nove direktive treba da budu uzete u obzir prilikom izmene postojećeg ili donošenjem novog Zakona o zaštiti potrošačima Srbije, posebno u pogledu postojećeg rešenja o monopolskom pravu nedležnog ministrastva da pokrene upravni postupak za zaštitu kolektivnih prava i interesa potrošača

Dejstvo ništavih restriktivnih sporazuma u pravu EU

skorijoj odluci donetoj u predmetu Repsol1 Sud pravde Evropske unije (EU) je ponovio raniji stav da ništavost pojedine odredbe u restriktivnom sporazumu po pravilu ne povlači ništavost celog sporazuma, osim ako sporna odredba i restriktivni sporazum nisu neodvojivo povezani. Pitanje „metastaze“ zabranjenih ništavih klauzula i njihovog uticaja na sudbinu ugovora u kome se nalaze u pravu EU je aktuelno, pre svega, kod restriktivnih sporazuma iz člana 101(1) Ugovora o funkcionisanju EU (UFEU). Osim toga, ono je značajno i zbog sve većeg broja sporazuma koji se zaključuju između strana koje su u asimetričnoj pregovaračkoj poziciji, te je njihova saglasnost volja često rezultat različitih pritisaka. Imajući to u vidu, svrha rada je da analizira rešenja koja postoje u pogledu zabranjenih restriktivnih sporazuma u pravima nekih država članica Evropske unije i u EU sudskoj praksi. U tom cilju su u prvom delu rada dati pojmovi restriktivnog ponašanja i ništavog sporazuma. Nakon toga su u drugom delu navedene posledice postojanja i dejstva ništavih restriktivnih sporazuma iz člana 101(2) UFEU

Ostvarivanje prava na naknadu štete zbog povrede prava konkurencije pred nacionalnim sudovima i arbitražnim tribunalima

Život u organizovanom društvu zahteva poštovanje određenih, zakonom propisanih, pravila. Propisivanjem odgovarajućih pravila država uređuje svoje odnose pojedinacima i međusobne odnose pojedinaca. Kršenjem ovih pravila, stvara se osnov za sankcionisanje takvog ponašanja koje se u građansko pravnim postupcima realizuje ili manifestuje u naknadi štete. Koji društveni odnosi će biti zaštićeni i uređeni pravilima, zavisi od interesa države. Bez sumnje je da takav interes postoji u regulisanju tržišnih privrednih odnosa. Na ovaj način država propisuje pravila utakmice, uz istovremenu kontrolu njihove primene. Kršenje pravila igre na tržištu daje pravo oštećenim učesnicima da traže naknadu štete. Postupak za utvrđivanje da li postoji odgovornost za naknadu štete može se sprovoditi pred nadležnim nacionanim sudovima ili trgovačkim arbitražama. Postupak ostvarivanje prava na naknadu štete zbog povrede pravila konkurencije pred nadležnim organima čini predmet ovog rada. U tom cilju, prvi deo rada je posvećen pojmu, izvorima i pravnoj prirodi pravila konkurencije. U drugom delu se razmatra pitanje prava na naknadu štete pred nadležnim sudskim ogranima, dok je treći deo posvećen podobnosti ostvarivanja prava na štetu pred arbitražnim tribunalima

Pravo na naknadu štete iz člana 101. Ugovora o Funkcionisanju Evropske unije

Ponašanje privrednih učesnika na tržištu regulisano je pravilima konkurencije, koja u zavisnosti od teritorije na kojoj se primenjuju mogu biti nacionalnog i međunarodnog karaktera. Pravila koja uređuju pravo konkurencije na tržištu Evropske unije se ne mogu svrstati ni u jednu od ponuđenih kategorija, već oni uživaju poseban status u nacionalnim sistemima država članaca. Države su dužne da obezbede adekvatnu primenu predviđenih propisa i da na nacionalnom nivou donesu odgovarajuće mere za slučaj povrede predviđenih komunitarnih propisa. Povredu prava konkurencije mogu učiniti preduzeća zaključivanjem restiktivnih sporazuma, ali i zloupotrebom dominantnog položaja. Pored njih, šteta može biti pričinjena i od strane države, odnosno državnih organa koji donošenjem određenih odluka mogu promeniti strukturu tršišta Unije. Stoga je neophodno obezbediti mehanizme kojima bi se održala ekonomska jednakost učesnika na tržištu, između ostalih, i davanjem prava na naknadu štete. Prvi deo rada posvećen je pravilima kojima se reguliše konkurencija na nivou Unije, direktnom dejstvu i direktnoj primeni tako donetih pravila. U drugom delu rada bavimo se privatno-pravnom primenom pravila konkurencije, dok je treći deo rada posvećen naknadi štete kao privatnopravnoj sankciji kod povrede pravila konkurencije, posebno člana člana 101. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije

Neuhvatljive posledice dejstva EU direktiva

Nedavna presuda Suda pravde Evropske unije, od 18. januara 2022. godine, doneta u predmetu Thelen Technopark Berlin već i time što je doneta od strane Velikog veća „obećavala je da će biti važna“ u razvoju prava EU, posebno u tumačenju EU direktiva. Presuda je značajna i po tome što je Sud odbio sugestiju opšteg pravobranioca da se pojedinim odredbama Direktive o uslugama prizna direktno dejstvo i da se obavežu nacionalni sudovi da ne primenjuju nacionalni propis koji je u koliziji sa Direktivom. Sud je potvrdio raniji stav da se na Direktivu o uslugama (Direktiva 2006/123/EZ) ne mogu pozivati pojedinci u sporovima sa drugim pojedincima – privatnim lica, tj. da se odnosna direktiva ne može primeniti „horizontalno“. Ovakav stav Suda je oživeo diskusije o „nedokučivoj“ prirodi direktiva1 kao izvora prava EU i o brojnim i raznovrsnim posledicama koje nastaju njenom povredom. Da bi i oni kojima ova materija nije tako bliska razumeli problem, u radu su prvo objašnjeni pojam i priroda EU direktiva, a onda mogućnost njihovog direktnog dejstva, posebno horizontalnog direktnog dejstva. Na kraju, koautori kritikuju stav Suda koji svojom „pitijskom“ formulacijom neće doprineti „uhvatljivosti“ u razumevanju direktnog horizontalnog dejstva direktiva

Arbitraža kao način rešavanja sporova u fudbalu

Fudbal u današnje vreme ne predstavlja isključivo sportsko nadmetanje dva tima, već sveobuhvatni društveni odnos u kom učestvuju mnogobrojni akteri. U širem smislu, učesnici fudbala pored sportista su i agenti, mnogobrojna sportska, modna i marketingška udruženja. Društvene odnose u kojima učestvuje veliki broj lica prati opasnost od nastajanja brojnih sporova. Na koji način će ti sporovi biti rešeni zavisi od volje njenih aktera. Akteri sportskih događaja mogu se obratiti : internim sportskim organizacijama koji po svojoj prirodi mogu biti nacionalne ili međunarodne organizacije, nadležnim nacionalnim sudovima ili arbitražama kao privatnim mehanizmima za rešavanja sporova. Zbog mnogobrojnih prednosti u odnosu na sudsko rešavanje sporova, u sportu se sporovi najčešće rešavaju pred arbitražom za sport. Arbitražni sud za sport ( u daljem tekstu CAS) predstavlja specijalizovanu institucijalnu arbitražu osnovanu za rešavanje sporova u sportu. Nadležnost za rešavanje sporova u sportu Arbitražnog suda predviđena je između ostalog i pravilima Međunarodne svetske fudbalske asocijacije ( FIFA). Iz tog razloga, prvi deo rada posvećen je analizi odnosa CAS-a i FIFA-e kroz tumačenje Pravilnika kojim je regulisan način vođenja postupka za rešavanje sporova. U drugom delu rada otvoreno je pitanje forme arbitražnog ugovora i saglasnosti ugovornih strana kao neophodnih uslova za konstituisanje nadležnosti arbitražnog tribunala

Položaj arbitražnih tribunala u pravnom sistemu Evropske unije

Pravni sistem Evropske unije čine dva skupa opštih pravnih normi. Jednom grupom normi se regulišu odnosi Unije i država članica, a drugi služi da omogući uspostavljanje samostalne i efikasne zaštite i ostvarivanje subjektivnih prava pojedinaca. Zaštita prava pojedinaca odvija se pred upravnim i pravosudnim organima država članica kao i organima Unije. Odnos organa Unije, među kojima je i Sud pravde Evropske unije i nacionalnih sudova regulisan je pravom EU. Iako se pred Sudom pravde ne mogu pokretati pojedinačni sudski postupci, mišljenja koja zauzima Sud utiču na kreiranje celokupnog pravosudnog sistema država članica i Unije. Pojedinačni pravni zahtevi i subjektivna prava pojedinaca se mogu ostvarivati pred nacionalnim sudovima i pred arbitražama, kao nedržavnim organima koji putem privatnog načina rešavanja sporova regulišu međusobne odnose. Na koji način je odnos arbitraža i Suda pravde regulisan pravnim pravilima Unije je pitanje na koje komunitarni propisi nisu dali jasno rešenje. Odgovor na ovo pitanje neposredno utiče kako na arbitražnu i sudsku praksu država članica tako na posredan način i na praksu koja se razvija u državama nečlanicama, kao što je Srbija. Imajući u vidu takav značaj odabrane teme, predmet rada je analiza odnosa između arbitraže kao privatnog načina rešavanja sporova i Suda pravde kao organa Evropske unije. U prvom delu rada analiziran je odnos između ova dva instituta, drugi deo rada je posvećen arbitražnoj i sudskoj praksi dok se u trećem delu rada bavimo praktičnim problemima koji se javljaju kao posledica neprecizno postavljanjenih odnosa Suda pravde i arbitraže. Posebna pažnja je usmerena na položaj arbitraža u državama koje nisu članice Unije, poput Republike Srbije

Поступак решавања спорова пред међународним трговинским арбитражама

Монографија под називом Поступак решавања спорова пред међуна- родним трговинским арбитражама настала је као резултат анализе број- них закључених арбитражних споразума. Анализа је показала да арбитра- жни споразум утиче не само на решење меритума спора већ и на ток арби- тражног поступка. У научно-теоријском смислу, тема је од посебног значаја јер је реч о питању које није на целовит и систематски начин анализирано у домаћој на- учној и стручној литератури. У практичном смислу, од правилног разумева- ња правила и принципа арбитражног поступка зависиће његова ефикасност и решење конкретног спора. У садржинском смислу, арбитражни поступак, као предмет рада, чини систем правних поступака и радњи арбитражног суда и других страна у поступку у вези са решавањем случајева из надлежности арбитраже који је регулисан правилима арбитражног процесног права. Као процес, арби- тражни поступак има почетак, трајање и окончање. У раду су, у хронолошком смислу, анализиране три фазе поступка: фаза покретања поступка, фаза вођења поступка и фаза доношења одлуке. Предмет истраживања је традиционални концепт арбитражног поступка који је најчешће спровођен у арбитражама