Izbirljivost u ishrani male dece s poremećajem iz spektra autizma

Odbijanje hrane je uobičajenost u razvojnom periodu, pri čemu 20 do 30% dece između dve i šest godina može imati poremećaje u ishrani i stroge preferencije prema hrani. Mala deca obično odbijaju da probaju novu hranu ili hranu koja može biti kašasta, sa tvrdom teksturom ili imati „komadiće“ u sebi, kao i jela sa „skrivenim“ sastojcima, kao što su lazanje i kaserole. Ne postoji konsenzus o tome šta tačno definiše izbirljivost u ishrani, ali najčešće prihvaćena definicija opisuje nespremnost da se jede poznata hrana ili proba nova, potom izbegavanje određene hrane što rezultira ograničenim repertoarom namirnica koje će dete jesti, i/ili ograničeni unos hrane što dovodi do nutritivnih ili energetskih deficita. Izraz izbirljivost u ishrani često se kolokvijalno koristi za označavanje selektivnog unosa hrane, ili jedenja neadekvatne vrste hrane. Razlozi zbog koje se javlja ova pojavnost odnose se na senzornu osetljivost (na osnovu teksture, ukusa ili boje hrane, na primer i to posebno u vlaknastoj hrani kao što su voće i povrće), ograničene preferencije prema hrani ili neofobiju (strah od pokušaja isprobavanja nove hrane). Istraživanja o ponašanju u ishrani kod dece s poremećajem iz spektra autizma (PSA) relativno su ograničena, a postojeća literatura se fokusirala na širok spektar poteškoća, uključujući probleme u hranjenju, ponašanje tokom obroka i izbirljivost u ishrani. Problemi sa hranjenjem ili ishranom kod ove dece obično se javljaju u ranoj fazi razvoja, često čak i pre nego što se identifikuju suspektnosti u vezi sa PSA. Bez sprovedenog tretmana, problemi hranjenja dece sa PSA imaju tendenciju da opstanu u kasnom detinjstvu. Jedna studija pokazala je da 53%–83% dece sa PSA, uzrasta od dve do šest godina, nerado pokušavaju isprobavanje nove hrane, izbirljivi su pri konzumaciji hrane, odbijaju gorak ukus (najčešće povrće) ili imaju ograničen repertoar koristljivih namirnica. U literaturi postoji ograničeno razumevanje u vezi sa tim da li takve probleme treba pripisati PSA, ili je dodatna dijagnoza opravdana. Rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu „Kreiranje Protokola za procenu edukativnih potencijala dece sa smetnjama u razvoju kao kriterijuma za izradu individualnih obrazovnih programa” (broj ugovora 451-03-68/2022-14) koji finansira Ministarstvo prosvete Republike Srbije

Izbirljivost u ishrani male dece s poremećajem iz spektra autizma

Odbijanje hrane je uobičajenost u razvojnom periodu, pri čemu 20 do 30% dece između dve i šest godina može imati poremećaje u ishrani i stroge preferencije prema hrani. Mala deca obično odbijaju da probaju novu hranu ili hranu koja može biti kašasta, sa tvrdom teksturom ili imati „komadiće“ u sebi, kao i jela sa „skrivenim“ sastojcima, kao što su lazanje i kaserole. Ne postoji konsenzus o tome šta tačno definiše izbirljivost u ishrani, ali najčešće prihvaćena definicija opisuje nespremnost da se jede poznata hrana ili proba nova, potom izbegavanje određene hrane što rezultira ograničenim repertoarom namirnica koje će dete jesti, i/ili ograničeni unos hrane što dovodi do nutritivnih ili energetskih deficita. Izraz izbirljivost u ishrani često se kolokvijalno koristi za označavanje selektivnog unosa hrane, ili jedenja neadekvatne vrste hrane. Razlozi zbog koje se javlja ova pojavnost odnose se na senzornu osetljivost (na osnovu teksture, ukusa ili boje hrane, na primer i to posebno u vlaknastoj hrani kao što su voće i povrće), ograničene preferencije prema hrani ili neofobiju (strah od pokušaja isprobavanja nove hrane). Istraživanja o ponašanju u ishrani kod dece s poremećajem iz spektra autizma (PSA) relativno su ograničena, a postojeća literatura se fokusirala na širok spektar poteškoća, uključujući probleme u hranjenju, ponašanje tokom obroka i izbirljivost u ishrani. Problemi sa hranjenjem ili ishranom kod ove dece obično se javljaju u ranoj fazi razvoja, često čak i pre nego što se identifikuju suspektnosti u vezi sa PSA. Bez sprovedenog tretmana, problemi hranjenja dece sa PSA imaju tendenciju da opstanu u kasnom detinjstvu. Jedna studija pokazala je da 53%–83% dece sa PSA, uzrasta od dve do šest godina, nerado pokušavaju isprobavanje nove hrane, izbirljivi su pri konzumaciji hrane, odbijaju gorak ukus (najčešće povrće) ili imaju ograničen repertoar koristljivih namirnica. U literaturi postoji ograničeno razumevanje u vezi sa tim da li takve probleme treba pripisati PSA, ili je dodatna dijagnoza opravdana. Rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu „Kreiranje Protokola za procenu edukativnih potencijala dece sa smetnjama u razvoju kao kriterijuma za izradu individualnih obrazovnih programa” (broj ugovora 451-03-68/2022-14) koji finansira Ministarstvo prosvete Republike Srbije

Nedirektivna terapija igrom i agresivno ponašanje kod dece s intelektualnom ometenošću

Deca s intelektualnom ometenošću neretko pokazuju nedovoljno kontrolisano ponašanje koje se ispoljava u vidu agresije uzrokovane promenom emocionalnog stanja. Često pokazuju zbunjenost sopstvenom agresivnom energijom stoga je od izuzetne važnosti da im se omoguće različite prilike za izražavanje, doživljavanje, prihvatanje i ekspresiju emocija. Najbolji način proživljavanja sopstvenih emocija je kroz nedirektivnu terapiju igrom budući da ona omogućava detetu da kontroliše i balansira emocije, posebno negativne kao što su bes, strah, bol i uznemirenost. Pištolji, vreće za udaranje, superheroji i slične „agresivne“ igračke oslobađaju decu napetosti i stresa. Dete tokom nedirektivne igre uz podršku terapeuta obrađuje, objašnjava, shvata i integriše svoja neprijatna ranija iskustva. Cilj rada je da se na osnovu pregleda i analize literature ukaže na značaj primene nedirektivne terapije igrom kod dece s intelektualnom ometenošću koja pokazuju agresivno ponašanje. Pretraga literature realizovana je kroz Google Scholar i servis Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku – KOBSON. Analiza malobrojnih istraživačih radova pokazuje da je nedirektivna terapija igrom značajan metod za umerenu redukciju agresivnog ponašanja kod dece s intelektualnom ometenoću. Autori navode da su deca tokom terapije u prijatnom i bezbednom okruženju ispoljavala agresivno ponašanje na koje je terapeut davao empatičan odgovor. Kroz izražavanje agresivnog ponašanja u sobi za igru u prisustvu terapeuta koji verbalizuje sva dečija osećanja i radnje deca su naučila kako da zadovolje sopstvene potrebe na društveno prihvatljiv način. Istraživači ukazuju na potrebu za opsežnijim istraživanjima koja bi procenjivala uticaj nedirektivne terapije igrom na smanjenje agresivnog ponašanja kod dece s intelektualom ometenošću

Nedirektivna terapija igrom i agresivno ponašanje kod dece s intelektualnom ometenošću

Deca s intelektualnom ometenošću neretko pokazuju nedovoljno kontrolisano ponašanje koje se ispoljava u vidu agresije uzrokovane promenom emocionalnog stanja. Često pokazuju zbunjenost sopstvenom agresivnom energijom stoga je od izuzetne važnosti da im se omoguće različite prilike za izražavanje, doživljavanje, prihvatanje i ekspresiju emocija. Najbolji način proživljavanja sopstvenih emocija je kroz nedirektivnu terapiju igrom budući da ona omogućava detetu da kontroliše i balansira emocije, posebno negativne kao što su bes, strah, bol i uznemirenost. Pištolji, vreće za udaranje, superheroji i slične „agresivne“ igračke oslobađaju decu napetosti i stresa. Dete tokom nedirektivne igre uz podršku terapeuta obrađuje, objašnjava, shvata i integriše svoja neprijatna ranija iskustva. Cilj rada je da se na osnovu pregleda i analize literature ukaže na značaj primene nedirektivne terapije igrom kod dece s intelektualnom ometenošću koja pokazuju agresivno ponašanje. Pretraga literature realizovana je kroz Google Scholar i servis Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku – KOBSON. Analiza malobrojnih istraživačih radova pokazuje da je nedirektivna terapija igrom značajan metod za umerenu redukciju agresivnog ponašanja kod dece s intelektualnom ometenoću. Autori navode da su deca tokom terapije u prijatnom i bezbednom okruženju ispoljavala agresivno ponašanje na koje je terapeut davao empatičan odgovor. Kroz izražavanje agresivnog ponašanja u sobi za igru u prisustvu terapeuta koji verbalizuje sva dečija osećanja i radnje deca su naučila kako da zadovolje sopstvene potrebe na društveno prihvatljiv način. Istraživači ukazuju na potrebu za opsežnijim istraživanjima koja bi procenjivala uticaj nedirektivne terapije igrom na smanjenje agresivnog ponašanja kod dece s intelektualom ometenošću

Primena tehnike odgovora uslovljenih stimulusima (response contingent stimuli) u tretmanu mucanja.

Mucanje se, prema petoj reviziji Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5), definiše kao poremećaj tečnosti govora koji se uglavnom javlja u detinjstvu. To je multifaktorijalan poremećaj koji se najčešće ispoljava produžavanjem, ponavljanjem ili blokadama tokom produkcije glasova, slogova i reči. Povezuje se sa atipičnim govornim obrascem, ali uključuje i druge razvojne oblasti kao što su emocije, kognicija i socijalni aspekt. Kritičan period za pojavu mucanja je između druge i pete godine kada se usled nesklada između nedovoljno zrelih govorno-jezičkih sposobnosti i povećanih komunikacionih potreba deteta javljaju repeticije glasova, slogova i reči, ali i drugi znakovi govorne disfluentnosti. Logopedski tretman je najznačajniji deo kompleksne terapije mucanja, a naročito je izazovan kod dece predškolskog uzrasta, jer zahteva pažljiv odabir tehnika u skladu sa njihovim individualnim karakteristikama i potrebama. Cilj ovog rada je prikaz tehnike odgovora uslovljenih stimulusima kao jedne od strategija za korekciju mucanja, kod dece predškolskog uzrasta. Tehnika odgovora uslovljenih stimulusima zasniva se na principu prilagođavanja terapeutovih reakcija detetovom govoru. Kada ono formuliše fluentan govorni iskaz, terapeut ga nagrađuje pohvalom dok na disfluentne sekvence reaguje adekvatnom mimikom i suptilnim imenovanjem greške dajući mu do znanja da govor nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na početku terapije, logoped podstiče izgovor najkraće govorne jedinice koju dete može fluentno da produkuje, kako bi pohvalom uticao na učvršćivanje poželjnih odgovora. Kraća trajanja stimulusa nad kojima može češće da se vrši kontrola biće efikasnija od dugotrajnijih stimulusa, a čak se sugeriše da bi stimulans u produženom trajanju mogao da bude frustrirajući. Krajnji cilj predstavlja produžavanje fluentnog izgovora do optimalnog nivoa, neophodnog za ostvarivanje efikasne komunikacije. Primena ove tehnike pomaže deci da razumeju prirodu mucanja, steknu uvid u kvalitet svog govora i pozitivnim potkrepljenjem prevaziđu disfluentne sekvence. Ovo je indirektna tehnika i kao takva je prihvatljiva za mlađu decu sa kojom se realizuje terapija kroz igru

Primena tehnike odgovora uslovljenih stimulusima (response contingent stimuli) u tretmanu mucanja.

Mucanje se, prema petoj reviziji Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje Američkog psihijatrijskog udruženja (DSM-5), definiše kao poremećaj tečnosti govora koji se uglavnom javlja u detinjstvu. To je multifaktorijalan poremećaj koji se najčešće ispoljava produžavanjem, ponavljanjem ili blokadama tokom produkcije glasova, slogova i reči. Povezuje se sa atipičnim govornim obrascem, ali uključuje i druge razvojne oblasti kao što su emocije, kognicija i socijalni aspekt. Kritičan period za pojavu mucanja je između druge i pete godine kada se usled nesklada između nedovoljno zrelih govorno-jezičkih sposobnosti i povećanih komunikacionih potreba deteta javljaju repeticije glasova, slogova i reči, ali i drugi znakovi govorne disfluentnosti. Logopedski tretman je najznačajniji deo kompleksne terapije mucanja, a naročito je izazovan kod dece predškolskog uzrasta, jer zahteva pažljiv odabir tehnika u skladu sa njihovim individualnim karakteristikama i potrebama. Cilj ovog rada je prikaz tehnike odgovora uslovljenih stimulusima kao jedne od strategija za korekciju mucanja, kod dece predškolskog uzrasta. Tehnika odgovora uslovljenih stimulusima zasniva se na principu prilagođavanja terapeutovih reakcija detetovom govoru. Kada ono formuliše fluentan govorni iskaz, terapeut ga nagrađuje pohvalom dok na disfluentne sekvence reaguje adekvatnom mimikom i suptilnim imenovanjem greške dajući mu do znanja da govor nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na početku terapije, logoped podstiče izgovor najkraće govorne jedinice koju dete može fluentno da produkuje, kako bi pohvalom uticao na učvršćivanje poželjnih odgovora. Kraća trajanja stimulusa nad kojima može češće da se vrši kontrola biće efikasnija od dugotrajnijih stimulusa, a čak se sugeriše da bi stimulans u produženom trajanju mogao da bude frustrirajući. Krajnji cilj predstavlja produžavanje fluentnog izgovora do optimalnog nivoa, neophodnog za ostvarivanje efikasne komunikacije. Primena ove tehnike pomaže deci da razumeju prirodu mucanja, steknu uvid u kvalitet svog govora i pozitivnim potkrepljenjem prevaziđu disfluentne sekvence. Ovo je indirektna tehnika i kao takva je prihvatljiva za mlađu decu sa kojom se realizuje terapija kroz igru