Православан светац у Италији пред Велики раскол: контекст византијског и православног идентитета на примеру Св. Нила Росанског

Abstract

This paper seeks to identify and emphasise the sections of the vita of St Nilus of Rossano that most clearly exemplify its Byzantine context and ideology. Although distinctive due to its historical context, Byzantine and Orthodox terminology is consistently used, sometimes in alignment with other Byzantine texts and sometimes in unique ways. Consequently, the narrative is compared not only with other South Italian vitae and similar writings but also with hagiographies from Byzantium itself. This comparison aims to shed light on a work produced in a specific place and time, close to papal Rome just decades before the Great Schism of 1054. The techniques employed in Nilus’s vita, albeit differently, would later be adopted by South Italian Byzantine hagiographers under Norman rule, which brought significant political changes to Southern Italy after the time of Nilus of Rossano.Велики раскол из 1054. године је незаобилазна тачка при сваком бављењу хришћанском историјом и схизмом која је настала између римокатолика и православаца. Иако је наука одавно утврдила да су разлике у два обреда настале још пре XI века и да је њихово удаљавање трајало много дуже, како пре тако и после 1054, сврсисходно је осврнути се на оне примере који су били део и једног другог света. Јужна Италија, која је до XI века била у византијским рукама, а од VIII потчињена Цариградској патријаршији, пружа нам увид у односе између наведена два света с обзиром на своју богату православну хагиографску традицију и делатност. Преподобни Нил Росански (909–1004), познат и као Преподобни Нил Нови, био је византијски монах из Калабрије, који се дуги низ година подвизавао у северној Калабрији да би крајем X столећа отишао са својим ученицима на север, у латинску средњу Италију. Боравио је у Монтекасину и управљао манастирима у околини Монтекасина и Гаете, да би на крају умро у својој последњој задужбини, Богородичином манастиру у Гротаферати (недалеко од Рима). Нил је преводио латинске црквене спице, састављао исте на грчком свецима који су се много више поштовали на Западу него у Византији, учествовао у сукобу између папе Григорија V и антипапе Јована XVI и још много тога. Манастир Гротаферата је вековима након свечеве смрти био центар православног монаштва, који је био блиско повезан са римским папством. Стога је Нилово житије, које је написао његов ученик из Гротаферате, посебно занимљиво у тражењу византијских и православних елемената пошто је настало недалеко од Св. Столице нешто пре Велике раскола. Од посебне важности су делови како је Нилов хагиограф говорио о византијским царевима, Василију II и Константину VIII, на који начин је то Св. Нил полемисао са бенедиктинцима о разликама двају обреда (као што је питање поста суботом), као и како је после описан Рим када је Нил боравио код папе и немачког цара Отона III. Нил увек остаје доследан византијским светоназорима и православној теологији, иако је тон његовог житија често врло помирљив и толерантан. Папа и цар док су у контакту са Св. Нилом су представљени као византијски цар и цариградски патријарх, иако зависно од контекста и њиховог односа према свецу могу бити једноставно немачки краљ и папа. Језик Ниловог житија и његова сврха нам се откривају ако с једне стране наратив упоредимо са житијима других византијских светаца из XI и XII века, као што су рецимо Св. Симеона Новог Богослова и Св. Христодула Патмоског. С друге стране, читајући житија осталих јужноиталијанских светаца, од Св. Илије Енског до оних под норманском влашћу у Италији, као што су били Св. Лука Асилонски и Св. Вартоломеј Симеријски, добија се јаснија слика о византијском и православном идентитету, не само у Ниловом већ генерално у јужноиталијанским грчким житијима, а с обзиром на то да су визуелне представе Св. Нила сачуване ван Италије једино у српским манастирима краља Милутина, добијамо једну ширу слику о значају овог росанског свеца у византијском и православном свецу