On Shestov’s depiction of Dostoevsky’s and Nietzsche’s situations

Abstract

У овом раду настојимо да артикулишемо одређене моменте у мисли Лава Шестова усредсређујући се пре свега на његово дело Достојевски и Ниче – философија трагедије. На ово дело се посебно осврћемо будући да желимо да концептуализујемо оно што именујемо као Шестовљево „сликање ситуација” Достојевског и Ничеа. Ова концептуализација нам је важна да бисмо испитали улогу таквог Шестовљевог „сликања њихових ситуација” у његовом трагању за потпунијим поимањем постојања. Прекретнице у животу и делу Достојевског и Ничеа показују се као значајне за Шестова будући да у њима налази потпору за oсликавање драме која се тиче проширивања опсега искуства постојања и проширивања опсега поимања постојања. Имајући у виду ове прекретнице Шестов ће говорити о подземним аспектима мисли ова два аутора, о неуобичајеној области људског духа – „у којој, није било добровољаца”. Питаћемо се како проширивање опсега искуства постојања (које jе повезано са трагичним догађајима у њиховим животима) намеће нове захтеве спознаји и у каквој су вези ти нови захтеви са Шестовљевим фундаменталнијим схватањем улоге философије, са неким видом „иницијације” у истинско бивање и философирање. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Шестов; Достојевски; Ниче; сликање ситуације; подземно; живот; трагичноIn this paper, the aim is to articulate certain moments in the thought of Lev Shestov, focusing primarily on his work Dostoevsky and Nietzsche - The Philosophy of Tragedy. Special attention is paid to this work while seeking to conceptualize what is termed Shestov’s “depiction of situations” of Dostoevsky and Nietzsche. This conceptualization is important for examining the role of such “depictions” in Shestov’s pursuit of a fuller understanding of existence. The turning points in the lives and works of Dostoevsky and Nietzsche emerge as significant for Shestov, as he finds in them the basis for illustrating a drama concerning the expansion of the range of existential experience and the broadening of the understanding of existence. In light of these turning points, Shestov speaks of the underground aspects of the thought of these two authors, especially of an unusual realm of the human spirit “in which there were no volunteers.” An inquiry is made into how the expansion of existential experience (linked to the tragic events in their lives) imposes new demands on cognition and how these new demands relate to Shestov’s more fundamental understanding of the role of philosophy itself, that is, to a certain form of “initiation” into true being and philosophizing