Guide Through the Archive of the Serbian Learned Society : 1864-1892

Abstract

Кад је кнез Михаило 27. јануара 1864. суспендовао Друштво српске сло- весности, већ 29. јула исте године највишим књажеским указом обновио је ње- гов рад под називом Српско учено друштво. Сви чланови разних категорија укинутог друштва у истом статусу који су имали постали су чланови Српског ученог друштва. Само редовни чланови укинутог друштва, по књажеском указу, имали су правo да се у року од месец дана писаним путем изјасне Министарству просвете и црквених дела у који одсек новог друштва желе да ступе. Они који се у том року не буду изјаснили, наглашено је у указу, биће преведени у статус почасних чланова Српског ученог друштва. Међутим, поменуто министарство имало је право да се не сложи и да учини „изузеће“ од нових изабраних и старих редовних чланова који би се писаним путем изјаснили у који одсек желе да сту- пе. Кад је завршена процедура изјашњавања старих редовних чланова у који одсек Српског ученог друштва желе да ступе, Друштво је имало укупно 34 ре- довна члана, за половину мање него што их је било у Друштву српске словесно- сти. Одсек наука морални, језикословни и литерарни и Одеск наука природо- словни и математички имали су по осам чланова. Одсек наука историјски и државни имао је 17 чланова а Одсек вештина само једног члана.1 Током 1865. написан је подробан и свеобухватан пословни ред Друштва. Чланови новог друштва нису били јединствени у одређивању смера и садржаја његовог рада. Они су и политички били подвојени. Једни су припадали конзервативној групацији, која је касније организовала Напредну странку, а дру- ги будућој Уједињеној омладини, из које ће настати Либерална странка. Већину су имали људи који су водили Друштво српске словесности и који су осмислили његов научни програм. Они су намеравали да наставе раније започети посао на ширењу просвете у народу и на популарисању научних знања. Том смеру опи- рала се конзервативна групација и Правитељство, које је хтело да спречи Дру-штво у поновном покретању културно-социјалног и политичког рада. Због тога је у одредбама о Устројству Друштва изричито наглашено да је оно „научно тело“ које стоји „под надзором министраства просвете и црквених дела“, а бави се „наукама и вештинама“, али само оним које се „понајближе тичу србства“. Бављење наукама које се нису тицале српства било је искључено, што није био случај с Друштвом српске словесности. Упркос томе, СУД наставило је с радом претходног друштва и то, безмало, с истим људима који су у неколико послед- њих година играли најзначајнију улогу у друштву које је укинуто. На челу сваког од четири Одсека био је председник, кога је постављао министар просвете од тројице предложених кандидата. Заједно с председнком Друштва, Јованом Гавриловићем, чланом Државног савета, кога је на годину дана именовао кнез, четири председника Одсека чинили су Одбор (тј. Председ- ништво), који је имао и свог секретара. Број редовних чланова у Одсеку није могао бити мањи од пет, нити већи од двадесет. Дописни чланови могли су да буду само они који су живели изван Србије, а дописни и почасни нису имали право гласа, али су могли да присуствују седницама. Управа СУД за свој рад добијало је током шездесетих година у просеку око 500 дуката годишње из др- жавног буџета. Та сума била је више него скромна и њоме се, по писању Дру- штва, није могло ништа озбиљно урадити, па је молило да се сума повећа бар на 800 дуката.2 На предлог министра К. Цукића, Државни савет уз сагласност кне- за Михаила, суму од 2.800 гроша је од 1. марта 1867. „умножио још са 250 ду- ката цесарских, или 7.000 гроша пореских“.3 Кнез Михаило је исте године по- могао Друштво поклоном од 250 цесарских дуката. Ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер је 1868. поклонио Друштву 100 дуката цесарских и тим пово- дом је написао да је оно „радом својим пуним правом стекло велико признање у народу нашем, тако да нам је, вели, овдје мило звати га старијим братом посе- стриме Академије, коју у Загребу отворисмо“.4 У то време Друштво се налазило под надзором Министарства просвете, али министар просвете није био председник Друштва, као у време Друштва српске словесности. Српско учено друштво, посебно избор његових чланова, било је под већим надзором власти него што је било Друштво српске словесно- сти. Према новом устројству, оно је имало задатак да се бави искључиво наци- оналним наукама и уметношћу, а не да буде „ауторитативно место“ с којег се могу критиковати државни послови. Кад је ново друштво конституисано, наставило је с радом укинутог дру- штва. Продужило је сарадњу с многим иностраним научним и стручним уста-новама, удружењима и друштвима, као и с многим истакнутим научницима из разних земаља Европе и Америке с којима је вршило размену сопствених изда- ња. Велику пажњу, која заслужује све похвале, поклањало је прикупљању и спасавању писаних споменика (повеља, рукописних књига, преписке, мемоар- ских списа значајнијих личности) предмета уметничке вредности, сабирању различитих остатака материјалне културе, преписима докумената значајних за српску историју, а који се нису налазили само у Србији већ и ван њене терито- тије, у Млецима, Риму, Букурешту и Хиландару. У намери да све вредне руко- писе које има Србија и који доспеју у Друштво спасу од могућег пропадања, чланови Друштва су 1865. године покренули питање изградње посебне зграде Архива. Председник Друштва Јован Гавриловић о томе је, између осталог, на- писао Државном савету да је „крајње време настало да се подигне и установи један главни архив у који да се сместе сва старија акта свију надлежателства. Греота је да стара акта потруну и да иј мољци изеду. Тако акта Књажеске канце- ларије и Попечитељства инострани дела у којима се налазе важне артије јошт од 1807. и 1808. године леже на тавану праом5 покривена, а пре су била у подру- му. Акта бившег Народног суда који је пре 40 година радити почео, не могу ни да се нађу где су. Акта Главне контроле смештена су у ходнику. Чини ми се да има јошт и у Крагујевцу ак/а/та и тевтера које би требало све прикупити и ујед- но сместити“.6 Исто тако Друштво се бринуло и за књиге. Трудило се да уреди сопствену библиотеку и да је што више умножи. Због тога је молило министра просвете да нареди Државној штампарији да му бесплатно доставља сва своја издања.7 Током 1866/7. године Друштво је учинило велике напоре да што боље представи Србију и Србе на Етнографској изложби у Москви. Од првих дана свог настанка и све време касније Друштво је уживало поштовање знатног пи- сменијег дела Срба не само у Србији већ и изван њених граница. Издавачка продукција Друштва, посебно његов Гласник, наишли су на веома добар пријем код читалаца. Са свих страна од појединица, школа, различитих удружења, чи- таоница, библиотека и разноликих организација учестало су Друштву стизале молбе да им се доставе књиге које је оно објавило.8 И само Друштво је путем пренумерације, али и посредством бројних сакупљача претплате, на све стране распростирало књиге. Поред Гласника, читаоци су највеће интересовање пока-зали за књиге српских народних песама и приповетки из Босне и Херцеговине a које су сакупили Вук Врчевић и Теофил Петрановић. Највише радова које је Друштво објављивало у првим годинама свог рада било је из области историо- графије, политичке и црквене историје, образовања, али и географије и филозо- фије код Срба. У намери да унапреди научна истраживања из области национал- не историје, Одсек наука историјски и државни расписивао је конкурсе за поједине значајније теме, као што су, на пример, историја Срба и историја богу- мила. Уочавајући да је Друштво сведено највише на историографију а спремно да проширује области свог рада, 1868. констатовано је да би већу пажњу треба- ло посветити примењеној математици и логици. Занимљив је податак из 1868, да је Друштво, с намером да шири културу, замолило владу да изда налог по којем ће све механе бити обавезне да држе бар једне новине. Министарство просвете материјално је помогло СУД у издавању нардоних песама Теофила Петрановића. Охрабрен том помоћи, Одбор Друштва обавестио је министра просвете Димитрија Црнобарца да „међу књижевнике који неуморно, вешто и с довољном љубављу раде да упознају нашу земљу са страним светом“ спада и Феликс Каниц, па да би било добро ако би наша влада исказала захвалност пре- ма њему тако што „би му учинила какав новчани поклон“.9 Кад је Министарство просвете 1868. укинуло сваку забрану правописа, задовољно том одлуком Дру- штво је захвалило министру Димитрију Црнобарцу и, између осталог, написало му је: „Важност научне ствари ове по развитак народног образовања и народне књижевности у нас довољно је позната. Тиме што сте јој ви, господоине, учи- нили приступ у државне српске канцеларије и у народну школу, завршили сте борбу за победу те ствари и уједно борбу за пуну самосталност, живот и чисто- ту нашега народнога језика у књижевности.“10 Кад је Природно-математички одсек СУД 1868. године покренуо питање практичног испитивања наше земље одлучено је да се за те сврхе од владе за- тражи 5.000 гроша чаршијских. Један део тог новца био би искоришћен за изра- ду и издавање карте Србије, коју дотле нисмо имали, а она је, по цени поменутог одсека, „једна од наших најпречих потреба, јер без добре карте нема ни једна струка природних наука потребнога наслона“. Други део новца био би искори- шћен „на то да се пошље неколицина стручних људи у Подунавље, да старине што се ту на много места налазе, промотри, важније да испита и ако је могуће нацрта или фотографише и опише и да све оно, што од времена или људи стра- да, спасе“. Као област за испитивање узето је Подунавље зато „што се отуд наше старине највише на страну носе те тако за нашу земљу пропадају“.11 Захтев Природно-математичког одсека у свему је подржало и у многочему тематски проширило читаво Друштво, које се обратило Влади за помоћ уверено да је њој „врло добро позната научна неиспитаност наше земље, нарочито с гледишта природних наука“. Природно- математички одсек био је спреман да се упусти у испитивање „услова наше климе, облика земље или расположаја вода његових, или блага унутрашњости његове, или услова здравствених“, па је у допису Ми- нистарству просвете нагласило да је „читава пучина оно што има да дође као одговор на ова питања“. У закључку је речено: „Јестаственичка струка наша веома је заостала, а благостање наше земље и јавна брига о њему веома ће на лабавим темељима стајати без научног познања физичког облика, геолошког строја, климата, хемијске особине земље и последака отуда као год и свих меди- цинских и културно-философских истраживања које све ваља да се унапреди и ако не у полет доведе, оно бар из досадашњег мртвила извуче.“ За све наведене послове Друштво је молило додатну суму новца од 300 дуката цесарских за го- дину дана.12 За истраживања Природно-математичког одсека држава је за 1870. годину издвојилa 5.000 гроша пореских.13 Значајна одлука донета је 3. јануара 1869. кад су намесници одлучили да одобре Уређење Српског ученог друштва у којем је речено да је задатак Дру- штву да „обрађује и унапређује науке и уметности, а особито оне које се тичу српства и у опште јужнога словенства“.14 Тим проширењем делатности Друштву је омогућено да се бави и научним проблемима који се нису тицали само Срба и српства. Главни посао Друштва, како су јула 1869. министру просвете Дими- трију Матићу написали Јанко Шафарик и Стојан Новаковић, био је да „подиже темеље и уклања сметње науци и образованости“, што би морало да „води све- страном научном испитивању земље и народа“. Ради тога Друштво је, по ми- шљењу Шафарика и Новаковића, имало задатак да се што пре почне озбиљно „старати за највеће сведочанство разума и свести народне, за домаћу научну истраживачку књижевност“. Да би се ослободило велике зависности од Министарства просвете, Дру- штво је настојало да му се дозволи да сȃмо бира своје чланове, а да изабране не потврђује Министарство. Из истих разлога затражено је да председнике Одсека бира сȃмо Друштво, а не да од три предложена кандидата једног одабере Мини- страство. Да би били успешнији у својим пословима, чланови СУД радили су на томе да се повећа њихов број тако што ће се у његове редове вратити ранији чланови Друштва српске слoвесности. Циљ свих ових захтева био је да се Дру- штво ослободи постојећих стега и да му се омогући рад без ограничења. Сви ти захтеви усвојени су почетком 1869. године. Тада су поново постали редовни чланови СУД: Алимпије Васиљевић, Јован Драгашевић, Владимир Јовановић, Димитрије Матић, Ђура Даничић, Стојан Новаковић, Јован Ђорђевић, Владан Ђорђевић, архимандрит Нићифор Дучић, Иларион Руварац и многи други. По- сле тих промена у сва четири одсека Друштва могло је да буде 120 редовних чланова. Број дописних и почасних није био ограничен, али су сви они, без об-зира на статус, имали пуно право одлучивања о најважнијим питањима. Односи Друштва с владом Србије били су тада у главним линијама усаглашени, утолико пре што је Д. Матић био министар просвете. Тим пријемом бивших чланова Друштва српске словесности у редове Српског ученог друштва и правно и стварно окончан спор до који је избио 1864. године. Међутим, тек 13. јуна 1876. одлучено је да председника Друштва на годину дана бирају његови редовни чланови на годишњем скупу. Том одлуком Друштво се коначно ослободило ме- шања државе у његове послове. Либерална група чланова Друштва тиме је сте- кла превагу над мањинском напредњачком групацијом. Без обзира на то да ли су у потоњим годинама на чело државе били напредњаци или либерали, поме- нутом одлуком либерали су све до 1892, докле је постојало Српско учено дру- штво, за председника бирали онога кога су желели. Бројчано ојачано, а незадовољно радом који се сводио на уско научне оквире, Српско учено друштво, на предлог Историчког одсека, 1870. покренуло је питање проширивања своје делатности на области које би користиле народу и доприносиле његовом образовању. Због тога је за „ширење науке у масу и обавештавање народа популарним специјалним књижицама“ од Министарства просвете и црквених дела тражило да „одреди посебни доходак од три стотине дуката ћес/арских/ на годину“ дана. Друштво би тада „бринуло како ће између својих чланова одредити посебит комитет који би се око овога бринуо и како ће поред своје досадашње радње овој радњи особиту бригу и старање посветити“.15 Уз то, тражило је „да бар строго научна дела“ буду ослобођена цензуре. Руково- диоци Друштва, посебно Јанко Шафарик, били су рационални у трошењу сред- става и упозоравли су одсеке да не буду сувише издашни у исплаћивању аутор- ских хонорара. Иако је занимљиво и значајно, до сада нигде није речено како се Српско учено друштво односило према југословенској идеји. То питање од посебног значаја је зато што је Србима и Србији непрестано, систематски и смишљено порицано југословенско опредељење а увек је приписивано само Хрватској и Хрватима. Кад је Огњеслав Утјешеновић Острожински 1869. свој рукопис под насловом Мисли о важности, правцу и средствима унапређивања књижевности српско-хрватске понудио Српском ученом друштву да га објави, о том есеју, написаном у духу југословенства, своје мишљење поднели су минстру Дими- трију Матићу Јанко Шафарик и Стојан Новаковић. О рукопису су имали повољ- но мишљење. Написали су да у њему има „многих тако знатних ствари и толико добрих страна, да је на сваки начин знаменит и сваке пажње вредан. У њему има веома практичних предлога и врло корисних мисли за које би било што већма желети да се шире и хватају корена по народу нашем“. Посебно су похвалили начин којим је текст написан зато „што је то жив, прост,16 готово рекав досите- јевски језик и стил“. Оцену су завршили закључком да је Друштво препознало интересантност текста, па је одлучило да га препоручи министру Матићу нагла- сивши да би било добро „и по наш народни глас и симпатије у југословенству (којему би ова књижица нарочито доста донела) и по унапређење нашега зане- мареног обрта књижевног да се та књижица овде наштампа“.17 Министар Матић уважио је оцене Шафарика и Новаковића па је одлучио да Утјешеновићев текст штама Друштво средствима правитељства, што је оно 1869. године и учинило.18 Да је СУД било југословенски опредељено потврђује и чињеница да је оно 1871. године покренуло иницијативу „да се заједничким силама и са зајед- ничким договором свију југословенских учених друштава изда један ‹Општи научни речник на српско-хрватском и бугарском језику›“. У позиву за израду таквог речника наглашено је да се на том „научном раду могу први пут уједини- ти свеколике југословенске научне силе“. Позив на сарадњу упућен је Југосла- венској академији знаности и умјетности у Загребу, Матици српској, Матици словеначкој у Љубљани, Матици далматинској у Задру и Бугарском књижевном друштву у Браили.19 Крунски доказ да је СУД било југословенски опредељено налазимо у представци председника и секретара Друштва упућеној министру просвете 26. септембра 1872. године с молбом да се Друштву повећају средстава због разгра- натих послова. Ако та средства не буду повећана, наглашено је да Друштво неће бити у стању да испуњава своје задатке. Затим је речено: „Ми упућујемо наро- чито на политичку потребу наше конкуренције с Академијом југославенском /.../ која има на расположењу седам пута више /средстава - В. К./ него ми, па није чудо, што нас може претећи.“ А због чега не би смела да их претекне, образло- жено је на следећи начин: „Ако дакле висока влада /.../ може још штогод по овој ствари учинити, ако није доцкан, или ако не буде, по чему год немогућно, пот- писани у име одбора Српског ученог друштва, моле да би се штогд по тој ствари учинило. Тога ради прилажемо уз ово писмо 40 ком/ада/ штампане представке за Скупштину, с тим, да је у њима, ради политичких разлога, изостављен део, у ком се говори о томе да Хрвате не смемо пустити преда се у културном раду око образовања централне тачке југословенске.“20 На основу цитираних делова представке никакве сумње нема да је СУД било југословенске оријентације и да се залагало за то да средишна тачка југословенске политике буду Срби и Срби- ја, а не Хрвати и Хрватска. Да је СУД било прожето идејом југословенства доказује и чињеница да је оно 1883. једногласно прихватило позив Југославенске академије21 „да се поје- дина научна и књижевна друштва на словенском југу (преко својих изасланика) а тако исто и поједини књижевници и стручни људи састају повремено на ра- зличитим мjестима наизмjенце“. СУД је похвалило ту иницијативу и одговорило је да увиђа да ће такви састанци моћи да буду веома корисни, „ако се њима буде управљало као што треба“.22 Кад је хрватски бан Куен Хедервари марта 1885. забранио одржавање таквог састанка у Загребу, СУД је одлучило да га одржи у Београду августа 1886. године. Циљ тог састанка био је „да се личним познан- ством и заједничким договором утре пут сложноме напреднијем развитку оних грана науке и књижевности, којима се сада баве учена и поједина стручна књи- жевна друштва у Срба, Хрвата, Бугара и Словенаца.“23 Због српско-бугарског рата, који је избио 1885, тај састанак није одржан. Велики број хрватских науч- ника, који су изабрани за дописне чланове Друштва (Ф. Рачки, В. Јагић, Љ. Гај, Ф. Курелац, И. И. Ткалац, Б. Шулек, И. Кукуљевић, Ф. Кухач и други) потврђу- је да је оно било спремно на сарадњу, да се залагало за слогу и јединство са Хрватима. Од самог оснивања и много година касније, подељено на либералну и конзервативну групацију, Друштво је било обузето питањем: да ли му је ду- жност да се бави само науком или треба да ради и на њеном популарисању. Либерална групација, коју су предводили Владимир Јовановић, Алимпије Васи- љевић и Стојан Бошковић, залагалa сe за то да Друштво треба да ради и на популарисању научних резултата. Конзервативна групација, чији су најистакну- тији представници били Стојан Новаковић и Милан Кујунџић Абердар, били су против популаризације. Кад су октобра 1875. на управу државе, уместо напред- њака, дошли либерали и у СУД су они имали превагу, утолико пре што је Бошко- вић постао министар просвете. У том својству он је одбио да поднесе предлог о постављењу новог председника Друштва кад се због болести с тог места пову- као Шафарик. Написао је 22. децембра 1875. да не само председника већ и пот- председника Друштва треба да бирају његови чланови на главном годишњем скупу. На том скупу чланови Друштва су баш њега изабрали за новог председ- ника, али су и сви каснији председници (Ђура Даничић, Јосиф Панчић, Влади- мир Јовановић и Нићифор Дучић), све док је постојало Друштво, били они које су на том положају желели да имају либерали. У поменутом писму од 22. децембра министар Бошковић изнео је мишље- ње да не треба држава да буде тутор Друштва и да га само она издржава. Пре- дложио је да Друштво у својим редовима, осим научника и књижевника, треба да има и људе који „би материјалном жртвом и прилозима хтели стећи себи име оснивача и помагача /.../ Тако би се можда дала лепа прилика да се у свеснијем делу народа обрати већа пажња према Друштву, да се пробуди у публици жеља и воља за учешћем у друштвеном раду, да се добију већа материјалма средства услед тога прикупи јача умна снага за унапређење великих друштвених задата- ка“.25 Бошковић је предложио да се „сваке године обзнањује по једно или према могућности и потреби и више награда за угледнија научна и књижевна дела, било да су израђена по нарочитом позиву Друштва или личним предузећем по- јединих писаца“. Осим тога, Бошковић је сугерисао да Друштво треба да разми- сли и о томе како да ступи у тешње везе с осталим српским и јужнословенским друштвима и „да се озбиљније и сложном снагом поради на књижевној заједни- ци и просветном напретку свега нашег народа“. Покушај да се избором дародаваца за поча