Radović-Tešić, Milica

Serbian

Serbian Academy of Science and Arts Digital Archive (DAIS)

YU. ISSN 0350-185xUDK 808ИНСТИТУТ ЗА СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИКЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ФИЛОЛОГXLIVУ ређ и в а ч к и од б о р:др Татјана Батистић, др Даринка Гортан-Премк, др Прена Грицкат, др МилкаИвић, др Павле IIвић, др Радослав Катнчић, Блаже Конески, др Тине Лотар,др Александар Младеновић, др Асим Пецо, др Митар Ненинкан, др ЖивојинСтанојчић, др Драго ЋупићГл а в н и у р е д п и к :МИЛКА ИВАНЂ.БЕ О ГР А Д1 9 8 8MILORAD RADOVANOVIĆ, Sociolingvistika, drugo izdanje, izd.Književna zajednica Novog Sada, Dnevnik, Novi Sad 1986, str. 304.U trećem (dopunjenom i prerađenom) izdanju Pravaca u lingvistici(1975) Milke Ivić, po prvi put se pominje, kao nova grana jezičke nauke (poreddrugih lingvističkih škola, pokreta, pravaca), i sociolingvistika. Četiri godinekasnije (1979), u izdanju BIGZ-a, izlazi knjiga koja nosi naslov upravo ovognovog lingvističkog pravca — Sociolingvistika (str. 160), čiji je autor profesorFilozofskog fakulteta u Novom Sadu Milorad Radovanović". Time se jugoslovenska lingvistička produkcija relativno rano, u svakom slučaju, bez većegzakašnjenja, pridružila onim zemljama u kojima su jezička proučavanja usmerena u interdisciplinarnom pravcu. Počeci sociolingvističkih ispitivanja vezujuse inače najpre za američku lingvistiku još početkom šezdesetih godina, a i uSSSR-u, opet šezdesetih godina, nezavisno od ovog, pojavljuje se takođeinteresovanje za sociolingvistiku, rasprostranjeno u širem krugu naučnika“.Меđutim, knjiga o kojoj ćemo ovde govoriti pojavila se tek nedavno, ipredstavlja drugo izdanje — dopunjeno i prerađeno — pa se u tom smislumože govoriti ipak o drukčijoj knjizi, bar kad je reč o pomerenosti koncepcijei težišta ispitivanja. Dodajmo ovde da je u pitanju i drugi izdavač, novi format, različite korice, znatna uvećanost teksta, što sve stvara utisak (koji nijeproizvod autorove namere) da se istodobno radi, u krajnjoj liniji, i o novoja ne samo ponovljenoj studiji.Predstavićemo knjigu u celini, a posebno njene nove delove.Ona sadrži Predgovor prvom izdanju (5—7), Predgovor drugom izdanju(8—11), a zatim niz ovih dvanaest poglavlja: I. Lingvistika kao sociolingvistika(13—39); II. Jezik (40—52); III. Komunikacija i funkcije jezika (53—77);IV. Jezik i druga komunikacijska sredstva (78—117); V. Jezik — kultura —društvo (118—131); VI. „Gramatika” društvenog statusa (132—143); VII.Osnovni sociolingvistički pojmovi (144—164); VIII. Raslojavanje jezika (165—185); IX. Planiranje jezika— normiranje jezika— standardni jezik (186—197);Х. Glavne sociolingvističke teme u Jugoslaviji (198—218); XI. Sociolingvistika:* U međuvremenu je o sociološkim ispitivanjima jezika objavljeno više pojedinačnih radova, studija, prevoda. Tu se najviše ističu radovi R. Bugarskoga (Jezik i lingvistika,Веоgrаd 1984; Jezik u društvu, Beograd 1986) i D. Skiljana (Perspektive sociolingvistike,Naše teme, Zagreb 1980; Pogled u lingvistiku, Zagreb 1985).* U Pravcima u lingvistici (1975) М. Ivić, u odeljku Sociolingvistika, Bibliografskeнаронете nema lingvističkih radova iz Jugoslavije koji bi u to vreme obrađivali ove teme102 Јужнословенски филологpreteče – zameci — počeci — razvoj — perspektive (219—257); XII. Sociolingvistika i susedne discipline — budućnost lingvistike (258—280). Na krajudolaze Odabrana bibliografija (281—301) i rezime na engleskom pod naslovomSociolinguistics (302—304).Pet poglavlja je posve novo (I-IV i X), a ostala su data delimice izmenjena ili dopunjena. Sasvim je novih, znači, oko 137 strana, što je više odjedne trećine teksta; drugim rečima, u odnosu na prvo izdanje, sa dopunamai preradama — tekst je dvostruko uvećan.Prvo poglavlje Lingvistika kao sociolingvistika je u neku ruku uvodniogled, programski intoniran. Posvećeno je problemu definisanja lingvistikekao nauke. Učinjen je u njemu napor da se što tačnije i eksplicitnije saopštiono najbitnije o jeziku i nauci o jeziku „kao nauci o čoveku i njegovom jeziku”.Promatrajući i pretresajući dosad u svetu vodeće teorijske stavove sa pažnjom,sa uočljivim smislom za sistematičnost u izlaganju, uz to i sa kompetencijomdobrog poznavaoca ne samo američke nego i evropske, posebno sovjetskeliterature, autor u svojim promišljanjima očito pokušava da ode korak daljeodmerenim stavljanjem u kritičku žižu dosega tih dosadašnjih rezultata ispitivanja. U nastojanju da dođe do jedne zadovoljavajuće definicije o lingvisticikao nauci o čoveku i njegovom jeziku, autor utvrđuje, i o njima analitički,raspravlja, sedam minimalnih činilaca kao odlučujućih za uspešno definisanjesvake nauke; to su: naziv, predmet, metod, pojmovni sistem — terminologija isimbolizacija, teorija i hipoteze, cilj i status. Pri tom on donosi sud o svrsishodnosti mnogih termina iz ove oblasti, koji se javljaju u kontekstu teorijskihgledanja na lingvistiku kao sociolingvistiku, onakvu kakvu zastupa i Radovanović. Dosta prostora Radovanović je posvetio (s razlogom, mislimo) odnosima lingvistike i sociolingvistike, pri čemu bi, kako on želi sugerisati,svaka lingvistika zapravo trebalo da bude i sociolingvistika. Pored toga,on se bavi i drugim terminološko-pojmovnim razgraničenjima vezanim zaovu međudisciplinu. Pokušavajući da odredi na šta bi se moglo upućivatipojedinim od tih termina, Radovanović, između ostalog, konstatuje (na osnovupregleda teorijsko-metodoloških opredeljenja lingvista koji upotrebljavajuove termine) da se, na primer, nazivom sociologija jezika podstiče pomisaona to kako u relaciji „jezičko — društveno” treba težište tražiti na onom što jedruštveno, te i odgovarajuća ispitivanja tretirati kao prvenstveno podređenasociologiji, „pri čemu je jezik samo trenutno odabrani osnovni predmetanalize”; termin sociolingvistika, naprotiv, upućuje upravo na jezik kao osnovni predmetanalize. Čini nam se, ipak, da se sviti termini u praksi upotrebljavaju kao sinonimi, bez svesnog vođenja računa o principu njihove semantizacije, a kad šta preovlađuje u istraživanjima, to zavisi od disciplinarne opredeljenosti istraživača, tj. od onoga čemu on po svojoj stručnoj formaciji dajeprimat. Slična interdisciplinarna istraživanja i slične probleme s interpretacijom termina imaju, uostalom, i takve lingvističke grane kao što su antropolingvistika, psiholingvistika, pragmalingvistika, etnolingvistika i dr. Poslednjideo poglavlja o kojem je reč posvećen je pragmatici (koja se naziva jošu nauci i pragmalingvistika, lingvistička pragmatika). Iako autor korektno dajena uvid dosadašnja teorijska stanovišta o pragmatičkim istraživanjima jezikakrećući se najviše u sferi valjanosti definicije — ima se utisak da čitalac ostajeSociolingvistika 103delimično uskraćen za jednu kompletno datu definiciju koja bi se odnosilana pragmatiku kao novu disciplinu; možda ipak autor nije uspeo da interpretaciju izvede do kraja (ili to na ovom stupnju razvoja same discipline nije nimogao učiniti).Drugo (takođe novo) poglavlje Jezik posvećeno je upravo jeziku kaopredmetu lingvistike, čiji se naziv ovde daje „kao opšte, neutralno rešenjeu odnosu na sva moguća druga”. Autor polazi od definicije prirodnog ljudskog jezika, koji je za njega „sistemski organizovani skup jedinica, i pravilaza njihov prikladan izbor, kombinovanje i upotrebu, prvenstveno sa funkcijom sporazumevanja, tj. kao komunikacioni znakovni sistem, sa njegovimstrukturnim i funkcionalnim univerzalijama i varijacijama”. Dalje se dostapažnje posvećuje uopšte problemu sagledavanja nekih ključnih predmetapreokupacije mnogih nauka, koje ne uspevaju da im daju potpune, zadovoljavajuće definicije. No, čini nam se da i najbolje definisana naučna disciplinane garantuje automatski i velike domete istraživanja; ali je neosporno i obrnuto – ukoliko nije tačno razmeđila svoje oblasti, ona se ne može ni razvijati na najcelishodniji način.Autor posebno raspravlja o takvim pojmovno-terminološkim i teorijskimpitanjima kao što su jezička sposobnost i jezičko znanje. Urođena je samo jezičkasposobnost, dok se jezičko znanje (jezička kompetencija, jezički kod, jezičkisistem) stiču učenjem. Autor se opredeljuje za termin jezičko znanje kao najprihvatljiviji, a odbacuje kao neprikladne tradicionalne termine za isti pojamtipa lingvistička (jezička) intuicija, jezičko (lingvističko) osećanje i sl., zbognjihove psihološke orijentisanosti. Sledi potom zaključak da jezičko znanjene bi moglo funkcionisati da ne uključuje u sebe pravila odabiranja i pravilaupotrebe jezičkih sredstava, te se jezičko znanje, prema tome, svodi na dvavida ispoljavanja jezičke sposobnosti — na odabiranje jezičkih sredstava i naupotrebu jezika (tj. jezičkog znanja).Treće (opet novo) poglavlje, naslovljeno kao Komunikacija i funkcijejezika, govori o tome da se jezičke stvari mogu posmatrati i iz perspektive,nekih drugih disciplina, npr. semiologije, komunikologije, antropologije,socijalne psihologije i sl. Primarna funkcija jezika je funkcija sporazumevanja.Sam proces komunikacije, u svim njegovim segmentima, autor opisuje kaosložen proces, koji počinje od izvora poruke s težnjom da se dosegne ciljporuke. (Svoje izlaganje o složenosti komunikativnog procesa Radovanovićje upotpunio odgovarajućim šematskim prikazom.)“ Pošiljalac i primalacporuke— koji se u knjizi nazivaju komunikatorima — jesu učesnici u procesusporazumevanja. Ostale komponente komunikacije su poruke, emitor i receptor (koji nisu obavezni), kanal i kontekst (nejezički i jezički). Komponentakonteksta je najsloženija komponenta procesa sporazumevanja i „okosnicateorijskih i metodoloških rasprava najvećeg dela tzv. moderne lingvistike unašem vremenu”. Stoga se ustrojstvo te komponente u ovom poglavlju detaljnije izlaže.Osim funkcije sporazumevanja, koja je osnova, postoje i druge jezičkefunkcije. Autor daje nužne informacije o njima, interpretirajući dosadašnje“ Сеla knjiga inače sadrži 18 šematskih prikaza, prikladno priključenih izlaganju.104 Јужнословенски филологklasifikacije odabranih naučnika — К. Bühlera, J. Lyonsa, B. Malinowskog,М. А. К. Наllidaya i R. Jakobsona. Tako, na primer, R. Jakobson ima u vidusledeće funkcije: referencijalnu, emotivnu, fatičku, metajezičku i poetsku.Svaka od ovih funkcija, međutim, ima u nauci i po više drugih naziva, na štoRadovanović umesno upozorava.Četvrto (novo) poglavlje Jezik i druga komunikacijska sredstva odnosi sena onu sociolingvistički bitnu tematiku „koja zahvata humane komunikacije uokrilju međuljudskih interakcija: diskusiju o prirodi, karakteru, strukturi ivrstama jezičke znakovnosti i znakovnosti uopšte” (78. str.). Daju se i novaterminološka određenja pojma znaka, strukture znaka i znakovnosti kao fundamentalnih pojmova za nauku o čoveku i njegovom jeziku. Osvetljavaju se,pri tom, teorijski stavovi pojedinih naučnika koji o ovome nemaju uvek saobrazna mišljenja. Uz to se analizira i semiološko istraživanje jezika i disciplinarni status semiologije (s osvrtom na teorijske postavke Morisa i Sosira).Posebno se daju rezultati diskusije u nauci o tome šta čini strukturu jezičkogznaka. Raspravljajući o vrstama jezičkih znakova, autor se opredeljuje zarazvrstavanje koje daje američki fizolof pragmatizma Čarls Sanders Pers.Velika pažnja se posvećuje opisu ponašanja jezika kao složenog sistema.Ukazuje se na njegove podsisteme, koji se izdvajaju u posebne jezičke nivoе:fonološki, morfološki, leksički, sintaksičko-semantički, tekstuelni (nivodiskursa), žanrovski (stilistički) i „pragmatički” („kontekstuelni”). Pominjuse, uostalom, i druga, veštačka sredstva komunikacije (npr. gest, esperanto).U tom kontekstu razmatranja autor se osvrće i na neka pitanja vezana za semiologiju, koja se bavi raznim vrstama znakovnih sistema te se stoga može razvrstati na niz interdisciplinarnih oblasti.Sledeća poglavlja, od V—IX, dorađena su i prerađena, u odnosu na Iizdanje knjige. Promena i dorada je negde manje a negde više, ali u poređenjunovog teksta sa tekstom prvog izdanja, često nailazimo na dodatna pojašnjenja, preciznije formulacije, znatna proširenja, gdegde sažimanja. Ima,doduše, i sadržinskih izmena,pojmovno-terminoloških poboljšanja, što svegovori o autorovom velikom angažovanju da da što konzistentnije utemeljenusintetičku studiju, koja je rezultat njegovog sadašnjeg uvida u nauku o čoveku,posmatranu, ovoga puta, kroz fokus društvenih i kulturnih fakata. U ovomdelu knjige neki teorijski sociolingvistički stavovi ilustrovani su konkretnimprimerima, najviše iz srpskohrvatskog jezika. Tako se deo koji nosi priličnoapstraktan naslov „Gramatika” društvenog statusa potvrđuje primerimaupotrebe ličnih zamenica u srpskohrvatskom jeziku, gde se kao bitno ispoljavaju ne samo „jezičko znanje” u celini nego i posebno „pravila upotrebe“,odnosno i „pravila odabiranja”. Osim toga, izlažu se i osnovni sociolingvistički pojmovi koji do sada nisu razmatrani (govorni predstavnik, govornazajednica, višejezičnost, diglosija, repertoar, govorne varijacije, govorni događaj (tekst), govorni čin, govorna situacija itd.). Poglavlje Raslojavanje jezikaodnosi se na različite realizacije jezičkih slojeva. Procesi realizacije svode se nanekoliko osnovnih tipova: 1) funkcionalno, 2) socijalno, 3) individualno,4) teritorijalno raslojavanje jezika. Detaljnije se razmatraju (IX poglavlje)pitanja vezana za problematiku jezičke norme i standardnog jezika, za što se uknjizi upotrebljava termin planiranje jezika. Vredi, mislimo, zainteresovaneSociolingvistika 105čitaoce posebno uputiti na ovo poglavlje, koje nudi zrela i odmerena teorijskagledanja vezana za pitanja normiranja standardnog jezika, budući da se unas o ovim pitanjima često i nenaučno raspravlja.Konkretne sociolingvističke problematike tiče se i još jedno novo, uz tovrlo zanimljivo poglavlje u ovom II izdanju Radovanovićeve knjige: Glavnesociolingvističke teme u Jugoslaviji. Nudeći vlastite predloge u kom smeru bi semogla kretati eventualna jugoslovenska interdisciplinarna lingvistička istraživanja, autor vrlo kompetentno i odmereno obrazlaže stanje jugoslavistikedanas, posebno, opet, serbokroatistike. Radovanović polazi od specifičnostijezičke situacije u Jugoslaviji i Ustavom garantovanih prava svim narodima inarodnostima na upotrebu vlastitog jezika i pisma. Mnogo šta je zapravo uvezi sa srpskohrvatskim jezikom specifično (i komplikovano), počev od policentrične standardizacije pa sve do više zvaničnih i nezvaničnih naziva zaisti jezik u okviru iste države. (Sociolingvistička istraživanja inače zastupajumišljenje da je varijantnost, a ne jedinstvenost, osnovna odlika jezičkog sistema.)" Osim tema vezanih za standardne varijante srpskohrvatskog jezikai njegove dijalekte, Radovanović formuliše i moguće specifične jezičke temevezane za jugoslovensko tlo, koje se javljaju iz oblasti tematike jezika u kontaktu, pojave bilingvizma, multilingvizma i diglosije. Pored toga, ističe se uknjizi — „jugoslovensku sociolingvistiku očekuje deskripcija i sistematizacijajezičkih (govornih) interakcija odnosno komunikacija svih vrsta” (216. str.).Sledeća dva poglavlja (XI i XII) vraćaju čitaoca opet opštim temamavezanim za sociolingvistiku kao naučnu disciplinu pa se, u neku ruku inverznimredosledom, govori pri kraju knjige o pretečama, zamecima, počecima, razvoju, perspektivama sociolingvistike. Na taj se način teorijskim uopštavanjemrekonstruišu prvi koreni sociolingvistički usmerenih proučavanja koja će sekasnije, u poslednjim decenijama ovog veka izdvojiti u interdisciplinarnulingvistiku. Informativnost ovog poglavlja je posebno dragocena za čitaocejer pruža preglednu sliku sociolingvističkih istraživanja, počevši od SAD-a,SSSR-a (kao vodećih najproduktivnijih sociolingvistički orijentisanih istraživačkih sredina), pa sa posebnim osvrtom na one evropske centre u kojimapostoji organizovano sociološki usmereno jezičko istraživanje.Radovanović čini korak dalje u odnosu na prethodna istraživanja kada(na kraju XI. poglavlja) predviđajući budućnost lingvistike pokušava da naznači ključne tačke njenog razvoja. Koliko će te naznake biti tako ostvarene —ostaje da se vidi.Poslednje poglavlje Sociolingvistika i susedne discipline — budućnost lingvistike koncipirano je tako da određuje mesto sociolingvistike kao interdisciplinarnog proučavanja jezika, prema drugim disciplinama kao što su filozofijajezika, pragmalingvistika, tekstlingvistika i psiholingvistika — a posebno,opet, utvrđuju se odnosi između sociolingvistike, strukturalne lingvistike itransformaciono-generativne gramatike. Kad je reč o budućnosti lingvističkenauke, autor rizikuje da pretpostavi — (naravno, na osnovu sadašnjih tendencija razvoja jezičke nauke u svetu) da sledi verovatno „reintegrisana lingvi* V. o tome M. Ivić, nav. delo, str. 264.106 Јужнословенски филологstička nauka” kao rezultat uklanjanja disciplinarnih pregrada, koja bi se moglanazvati npr. kontekstuelna lingvistika. Zadatak te i takve lingvistike, smatraRadovanović, bio bi da izradi „teoriju o ustrojstvu jezika i funkcionisanjujezika u ustrojstvu konteksta, svođenjem računa ne samo o jezičkim, već i odruštvenim, psihičkim, pragmatičkim, kulturnim, znakovnim, komunikacij—skim i drugim činjenicama i njihovoj povezanosti”.Na kraju priključena Оdabrana bibliografija sadrži probrane najrelevantnije jedinice (oko 307) kojima se zastupa nekoliko tematskih područja, idruge bibliografske jedinice bitne za nastanak ove knjige, van toga tematskogkrugа.Вilo bi vrlo korisno za čitaoca da je dat registar imena ili bar registar(socio)lingvističkih pojmova.Кnjigom koju smo ovde predstavili jugoslovenska (socio)lingvistika jedobila značajnu teorijsko-metodološku osnovu za dalja istraživanja i poticaju kom pravcu bi ta istraživanja mogla da krenu. Preglednom i sistematizovanoizloženom jezičkom problematikom, gledanom iz ugla društvenih kretanja,uz obilje preciznih i pouzdanih informacija o svetskim dosezima sociolingvistike kao međudiscipline (ponekad, doduše, datih s prenapregnutim stilomizražavanja) — ova Radovanovićeva studija najavljuje bolje dane sociolingvističkih istraživanja, koja će biti zasnovana na egzaktnosti naučnih podataka,kakva su nam, posebno u ovo vreme — besumnje neophodna. Ako, pak, dotih istraživanja zaista dođe — biće to zasluga i ove knjige.Вeograd Мilica Radović-Теšić

Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Književna zajednica Novog Sada, Dnevnik, Novi Sad, 1986, str. 304.

http://dais.sanu.ac.rs/bitstream/id/12036/radovic.tesic.milorad.radovanovic.pdf

Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Književna zajednica Novog Sada, Dnevnik, Novi Sad, 1986, str. 304.

Abstract

Similar works

Full text

Available Versions

Serbian Academy of Science and Arts Digital Archive (DAIS)