In this paper I explore the challenges of the “affective turn” and map new avenues
of music research in this direction. I discuss four paths of enquiry, in deviation
from the semiotic models: the discovery of the non-signified materiality and its
potentiality to generate affects, the potentiality of affect to de-signify, the ability
of sign machines to catalyse the production of intensities and, finally, the power
of social machines to overcode the produced affect through non-discursive
mechanisms. I argue that the affective turn in musicology can provide a different
structuring of a view from without and a view from within, calling both for finely
tuned “close reading” and for the ability of the researcher to grasp the performative
contextУ овом раду истражујем изазове које такозвани „заокрет ка афекту” у
културалним студијама поставља пред постојеће моделе истраживања музичких
пракси и мапирам могућности његове примене у музикологији. При томе
полазим од становишта да се „заокрет ка афекту” може тумачити у опозицији
према ономе што се може означити као стандардни (или трансцендентални)
„семиотички модел”, а који је, отворено или прећутно, прихваћен као
опште мњење у сфери студија музике и културалних студија уопште и који се
преобразио у својеврсну „зону комфора” савремених истраживача. Како бих
формулисао критику семиотичких модела истраживања, позивам се на списе
теоретичара који су били активни током седамдесетих година XX века – Анрија
Лефевра (Henri Lefebvre), Жилa Делеза (Gilles Deleuze) и Феликса Гатарија
(Félix Guattari) а који су били изражено критични према семиотици већ
у њеној конститутивној фази. Сагледавајући поље студија афекта указујем на
предности оне гране ових студија које афект виде као неозначени интензитет,
постављен у координатама онтолошког система Жила Делеза. Ово нас води
к разумевању процеса произвођења значења као процесу који се одваја на
разини иманенције, у којој оперишу како материјалности означитеља, тако и
токови афекта. Како потенцијалне последице теорије афекта често остају неразјашњене,
верујем да би било посебно плодно размотрити четири усмерења
истраживања која се њоме отварају, а која одступају од стандардног модела
семиотичких анализа: откриће неозначене материјалности и њеног потенцијала
да генерише афекте, потенцијал прекомерног афеката да разозначава,
способност знаковних друштвених машина да у својој пуној материјалности
делују као катализатор у производњи интензитета, и, коначно, потенцијал
друштвених машина да наткодирају произведене афекте кроз механизме који нису ни лингвистички ни репрезентациони. На основу овога изводим тврдњу
да заокрет ка афекту у студијама музике може пружити другачије моделирање
како погледа изнутра, тако и погледа споља. Наиме, да би се спровела наведена
истраживачка питања, с једне стране су неопходни специфично разрађени
модели „блиског читања” музичког и звучног догађаја, а с друге разумевање
ширег перформативног и друштвеног контекста.The paper was written as a part of the project Serbian Musical Identities within Local and Global Frameworks: Traditions, Changes, Challenges (no. 177004 /2011–2014/)funded by the Ministry of Education and Science of the Republic of Serbia
