Zabrana reformatio in peius u krivičnom postupku

Abstract

In the paper, we tried to comprehensively define the field of application of the prohibition of reformatio in peius, and to present theoretical, divergent, interpretations of this provision, as well as to try to illustrate all this with the practice of both regular and constitutional courts. We have seen that the provision of Article 400 of the Montenegrin Code of Criminal Procedure is not enough to be interpreted only linguistically. This provision hides much more. First of all, the phrase "appeal filed only in favor of the defendant" should be interpreted in the same way when the prosecutor filed an appeal that was rejected. In addition, we have seen that this prohibition binds both the second-instance court when deciding on the appeal and the first-instance court in the retrial, if the decision is revoked. The practice of international courts, more specifically the European Court of Human Rights and the Court of Justice of the European Union, represented an unavoidable sequence in the presentation. We have seen that the ECtHR did not affirm this prohibition in its practice. Moreover, it could be said that if the national courts respect the ECHR standards inaugurated so far, a stricter legal qualification and (or) a stricter criminal sanction against the defendant in the new proceedings would be allowed. It only remains for us to see whether the ECtHR, over time, will change this practice, or whether we, under the undoubted authority of this court, will marginalize this provision.Законска конструкција забране преиначења на штету окривљеног (reformatio in peius) је врло јасно и лапидарно изложена. Међутим, као што ће се показати у редовима који слиједе, ова одредба има (далеко) већи домен, него што се то може закључити језичким тумачењем, па се, у њеној анализи морају примијенити систематско и циљно тумачење. С тим у вези, у раду ћемо анализирати да ли је примјена ове забране могућа једино и само ако окривљени изјави жалбу, или је апликабилна и онда када тужилац, уз окривљеног, изјави жалбу на штету окривљеног, те да ли њена примјена, и поред законодавчевог неизјашњавања о томе, подразумијева и немогућност евентуалне интервенције у чињеничном супстрату. У раду ћемо представити и релевантне стандарде како Европског суда за људска права, тако и Суда правде Европске уније. Такође, вид‌јећемо да ли је ова забрана иманентна само кривичном поступку, или је њена примјена својствена и парничном и управном поступку. На крају, даћемо и своје мишљење о томе на који начин је потребно ревидирати актуелни законски текст како би се избјегло доношење некохерентних одлука.Zakonska konstrukcija zabrane preinačenja na štetu okrivljenog (reformatio in peius) je vrlo jasno i lapidarno izložena. Međutim, kao što će se pokazati u redovima koji slijede, ova odredba ima (daleko) veći domen, nego što se to može zaključiti jezičkim tumačenjem, pa se, u njenoj analizi moraju primijeniti sistematsko i ciljno tumačenje. S tim u vezi, u radu ćemo analizirati da li je primjena ove zabrane moguća jedino i samo ako okrivljeni izjavi žalbu, ili je aplikabilna i onda kada tužilac, uz okrivljenog, izjavi žalbu na štetu okrivljenog, te da li njena primjena, i pored zakonodavčevog neizjašnjavanja o tome, podrazumijeva i nemogućnost eventualne intervencije u činjeničnom supstratu. U radu ćemo predstaviti i relevantne standarde kako Evropskog suda za ljudska prava, tako i Suda pravde Evropske unije. Takođe, vidjećemo da li je ova zabrana imanentna samo krivičnom postupku, ili je njena primjena svojstvena i parničnom i upravnom postupku. Na kraju, daćemo i svoje mišljenje o tome na koji način je potrebno revidirati aktuelni zakonski tekst kako bi se izbjeglo donošenje nekoherentnih odluka