Povodom jedne odluke Ustavnog suda Republike Srbije

Abstract

Osvrt Ustavnog suda da je za ocenu osnovanosti ustavne žalbe od prvenstvenog značaja da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti, sud završava konstatacijom "da je postupak relativno složen, pre svega zbog kompleksnih i činjeničnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku"27. Svodeći pravo na pravično suđenje garantovano članom 6 EKLJP, Ustavom RS, osnovnim načelima krivičnog procesnog prava, na puku proklamaciju, bez razmatranja konkretnih okolnosti koje mogu biti od značaja pri oceni da li postupak dugo traje, slabi funkciju Ustavnog suda kao zaštitnika ljudskih prava. Pretežnost dužine trajanja pritvora u ovom slučaju, postojanje relevenatnog zakonskog osnova za određivanje pritvora odnosno obrazloženja za produženje pritvora, prividno baca senku na značaj dužine trajanja postupka. Međutim, pitanje dugog trajanja postupka u bliskoj vezi je sa pitanjem trajanja pritvora. Davanjem odgovora na pitanje da li je sud zaista postupao sa naročitom hitnošću, bliže, zbog čega je bio onemogućen da krivični postupak ranije okonča, koji su to objektivni procesni razlozi zbog kojih sud nije bio u mogućnosti da privede kraju krivični postupak u toku koga su okrivljeni bili dostupni sudu punih šest godina, daje se i odgovor na pitanje opravdanosti trajanja pritvora dugih šest godina. Izdvojenim mišljenjem, sudija Ustavnog suda ukazuje na suštinu zbog koje se čini da je odluka problematična: "Počev od toga da je u pitanju teško krivično delo, dužina trajanja pritvora od šest godina i dva meseca, šest meseci bez uručenog obrazloženog rešenja odnosno šest meseci nemogućnosti ulaganja pravnog leka, činjenica da je jedan od dva optužena posle toliko godina trajanja postupka provedenog u pritvoru oslobođen, do toga da je postupak pred Ustavnim sudom trajao pune četiri godine i to u odnosu na ljudska prava koja se moraju razmatrati hitno."28 Ustavni sud nije našao za shodno da meritorno razmotri razloge o povredi prava iz člana 27 Ustava. Jednostavnije je bilo ustavnu žalbu odbaciti kao neblagovremenu, nego se meritorno upuštati u rešavanje situacije u kojoj suprotno svim opštim pravilima o zaštiti ljudskih prava, okrivljeni borave u pritvoru šest meseci bez formalne odluke i prava da zakonitost lišenja slobode bude ispitano u skladu sa odredbama zakona. Činjenica je da je Ustavni sud o povredama ustavnih prava odlučivao u postupku koji je trajao četiri godine. Osnovano se postavlja pitanje svrsishodnosti postupka koji tek posle četiri godine ispituje zakonitost pritvora kao hitne mere i povrede prava na slobodu i pravično suđenje. Dužnost svih organa je da o pritvoru odlučuju sa naročitom hitnošću upravo imajući u vidu značaj povrede osnovnog ljudskog prava na slobodu. Tendencija svih savremenih država jeste da u hitnim, kratkim rokovima odlučuje o povredama zagarantovanih osnovnih ljudskih prava. Suprotno postupanje sudova i državnih organa negira vladavinu prava kao vrhovni postulat državnog uređenja.Осврт Уставног суда да је за оцену основаности уставне жалбе од првенственог значаја да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности, суд завршава констатацијом "да је поступак релативно сложен, пре свега због комплексних и чињеничних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку"27. Сводећи право на правично суђење гарантовано чланом 6 ЕКЉП, Уставом РС, основним начелима кривичног процесног права, на пуку прокламацију, без разматрања конкретних околности које могу бити од значаја при оцени да ли поступак дуго траје, слаби функцију Уставног суда као заштитника људских права. Претежност дужине трајања притвора у овом случају, постојање релевенатног законског основа за одређивање притвора односно образложења за продужење притвора, привидно баца сенку на значај дужине трајања поступка. Међутим, питање дугог трајања поступка у блиској вези је са питањем трајања притвора. Давањем одговора на питање да ли је суд заиста поступао са нарочитом хитношћу, ближе, због чега је био онемогућен да кривични поступак раније оконча, који су то објективни процесни разлози због којих суд није био у могућности да приведе крају кривични поступак у току кога су окривљени били доступни суду пуних шест година, даје се и одговор на питање оправданости трајања притвора дугих шест година. Издвојеним мишљењем, судија Уставног суда указује на суштину због које се чини да је одлука проблематична: "Почев од тога да је у питању тешко кривично дело, дужина трајања притвора од шест година и два месеца, шест месеци без урученог образложеног решења односно шест месеци немогућности улагања правног лека, чињеница да је један од два оптужена после толико година трајања поступка проведеног у притвору ослобођен, до тога да је поступак пред Уставним судом трајао пуне четири године и то у односу на људска права која се морају разматрати хитно."28 Уставни суд није нашао за сходно да мериторно размотри разлоге о повреди права из члана 27 Устава. Једноставније је било уставну жалбу одбацити као неблаговремену, него се мериторно упуштати у решавање ситуације у којој супротно свим општим правилима о заштити људских права, окривљени бораве у притвору шест месеци без формалне одлуке и права да законитост лишења слободе буде испитано у складу са одредбама закона. Чињеница је да је Уставни суд о повредама уставних права одлучивао у поступку који је трајао четири године. Основано се поставља питање сврсисходности поступка који тек после четири године испитује законитост притвора као хитне мере и повреде права на слободу и правично суђење. Дужност свих органа је да о притвору одлучују са нарочитом хитношћу управо имајући у виду значај повреде основног људског права на слободу. Тенденција свих савремених држава јесте да у хитним, кратким роковима одлучује о повредама загарантованих основних људских права. Супротно поступање судова и државних органа негира владавину права као врховни постулат државног уређења.Osvrt Ustavnog suda da je za ocenu osnovanosti ustavne žalbe od prvenstvenog značaja da li je krivični postupak vođen u skladu sa zahtevom hitnosti, sud završava konstatacijom "da je postupak relativno složen, pre svega zbog kompleksnih i činjeničnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da potom donese odluku"27. Svodeći pravo na pravično suđenje garantovano članom 6 EKLJP, Ustavom RS, osnovnim načelima krivičnog procesnog prava, na puku proklamaciju, bez razmatranja konkretnih okolnosti koje mogu biti od značaja pri oceni da li postupak dugo traje, slabi funkciju Ustavnog suda kao zaštitnika ljudskih prava. Pretežnost dužine trajanja pritvora u ovom slučaju, postojanje relevenatnog zakonskog osnova za određivanje pritvora odnosno obrazloženja za produženje pritvora, prividno baca senku na značaj dužine trajanja postupka. Međutim, pitanje dugog trajanja postupka u bliskoj vezi je sa pitanjem trajanja pritvora. Davanjem odgovora na pitanje da li je sud zaista postupao sa naročitom hitnošću, bliže, zbog čega je bio onemogućen da krivični postupak ranije okonča, koji su to objektivni procesni razlozi zbog kojih sud nije bio u mogućnosti da privede kraju krivični postupak u toku koga su okrivljeni bili dostupni sudu punih šest godina, daje se i odgovor na pitanje opravdanosti trajanja pritvora dugih šest godina. Izdvojenim mišljenjem, sudija Ustavnog suda ukazuje na suštinu zbog koje se čini da je odluka problematična: "Počev od toga da je u pitanju teško krivično delo, dužina trajanja pritvora od šest godina i dva meseca, šest meseci bez uručenog obrazloženog rešenja odnosno šest meseci nemogućnosti ulaganja pravnog leka, činjenica da je jedan od dva optužena posle toliko godina trajanja postupka provedenog u pritvoru oslobođen, do toga da je postupak pred Ustavnim sudom trajao pune četiri godine i to u odnosu na ljudska prava koja se moraju razmatrati hitno."28 Ustavni sud nije našao za shodno da meritorno razmotri razloge o povredi prava iz člana 27 Ustava. Jednostavnije je bilo ustavnu žalbu odbaciti kao neblagovremenu, nego se meritorno upuštati u rešavanje situacije u kojoj suprotno svim opštim pravilima o zaštiti ljudskih prava, okrivljeni borave u pritvoru šest meseci bez formalne odluke i prava da zakonitost lišenja slobode bude ispitano u skladu sa odredbama zakona. Činjenica je da je Ustavni sud o povredama ustavnih prava odlučivao u postupku koji je trajao četiri godine. Osnovano se postavlja pitanje svrsishodnosti postupka koji tek posle četiri godine ispituje zakonitost pritvora kao hitne mere i povrede prava na slobodu i pravično suđenje. Dužnost svih organa je da o pritvoru odlučuju sa naročitom hitnošću upravo imajući u vidu značaj povrede osnovnog ljudskog prava na slobodu. Tendencija svih savremenih država jeste da u hitnim, kratkim rokovima odlučuje o povredama zagarantovanih osnovnih ljudskih prava. Suprotno postupanje sudova i državnih organa negira vladavinu prava kao vrhovni postulat državnog uređenja