Da li je Zajednička spoljna i bezbednosna politika zaista zajednička?
Može li se EU posmatrati kao jedinstveni racionalni akter
međunarodnih odnosa, ili su nacionalni interesi njenih članova i dalje
primarna snaga? Ako jesu, koji članovi su dominantni? To su pitanja
kojima se bavi autor ovog rada. Cilj je da se analizira položaj Srbije u
odnosu na pravu prirodu evropske spoljne i bezbednosne politike. Ako
će Srbija da prilagodi sopstvenu politiku istoj, kako bi se kvalifikovala
da postane član EU, pitanje je: kome se prilagoditi ako EU nije
jedinstveni međunarodni akter? Kako bi ponudio odgovor, autor
pokušava da identifikuje glavne centre moći i blokove predvođene
njima u okviru EU, kao i značaj nekoliko velikih i regionalnih sila za
evropske odnose izvan EU. U ovom kontekstu, biće razmotreni neki od
teških izbora u spoljnoj politici Srbije, kao što su: kako rešiti kosovski
problem; da li se pridružiti NATO, ili ne; kako izgraditi odnose sa
susedima; koju vrstu odnosa imati sa silama izvan EU (pre svega SAD,
Rusijom i Turskom)? Politiku kojih država (unutar ili izvan EU) će
Srbija najverovatnije pratiti, ili je najpoželjnije da prati, prilikom činjenja
ovih izbora, te da li će oni biti kompatibilni sa onim što nazivamo ZSBP
