Kodifikacija pravila o sukcesiji država u odnosu na ugovore

Abstract

Međunarodni ugovori predstavljaju najefikasnije instrumente u stvaranju i obnavljanju međunarodnih odnosa, a time i izuzetne faktore u izgradnji i očuvanju međunarodnog pravnog poretka. Zaključenjem međunarodnih ugovora, država postaje strana u ugovoru, a između ugovora i teritorije stvara se posebna pravna veza (causal nexus). Promenom suvereniteta nad teritorijom postavlja se pitanje održanja pravne veze između međunarodnih ugovora i teritorije. Problem je kontemplativno obuhvaćen pojmom „sukcesije” koja predstavlja proces zamene država u pogledu odgovornosti za međunarodne pravne odnose teritorije na koju se sukcesija odnosi. U tom smislu, u okviru međunarodnog prava, pravo sukcesije država reguliše inter alia, kao i probleme vezane za prelaz ugovornih prava i obaveza sa države prethodnice na državu sukcesora. Sve do završetka Drugog svetskog rata, u međunarodnoj praksi primenjivana su partikularna pravila o sukcesiji međunarodnih ugovora. Izgradnjom novog međunarodnog poretka formalno ustanovljenog na Povelji Ujedinjenih nacija, pravila o sukcesiji međunarodnih ugovora dobila su sasvim novi oblik i sadržaj. Konvencijom o sukcesiji država u oblasti ugovora donetom 1978. godine, s jedne strane generisana su već postojeća običajna pravila, a sa druge strane, uobličeni su sasvim novi principi koji su postali legitimno sredstvo u konsolidaciji ugovornog stanja nastalog mnogobrojnim državnim promenama izazvanim, pre svega, procesom dekolonizacije i sticanja nezavisnosti. Iako Konvencija nije stupila na snagu sve do 6. novembra 1996. godine, to nije sprečavalo primenu njenih pravila i principa u savremenoj međunarodnoj praksi. Prihvatanje konvencionalnih rešenja obezbedilo je širu mogućnost regulisanja otvorenih pitanja sukcesije međunarodnih ugovora, čime je bio trasiran put daljem progresivnom razvoju međunarodnog prava