Međunarodna trgovina je najdinamičnija aktivnost u svetskoj privredi.
Tokom vekova ljudske istorije došlo je do značajnih promena u obimu i strukturi
međunarodne trgovine. Ali najznačajnije promene u odvijanju međunarodne
trgovine desile su se u drugoj polovini 20. veka i početkom 21. veka usled
procesa globalizacije svetske privrede.
Obim međunarodne trgovine se drastično povećao i na početku 21. veka
iznosi preko 15 biliona USD. Iako je međunarodna trgovina bila značajno
pogođena svetskom ekonomskom krizom iz 2008. godine njena vitalnost je
dokazana brzim oporavkom svetskog izvoza tokom 2010. godine. U pogledu
predmetne strukture međunarodne trgovine roba je i dalje dominantan
proizvod u međunarodnoj razmeni. Njen udeo je oko 80% u ukupnoj
međunarodnoj trgovini krajem prve decenije 20. veka.
Ali sve značajniji segment međunarodnog poslovanja čini međunarodna
razmena usluga. Zbog svoje prirode usluge su ograničene u učešću u
međunarodnoj trgovini, u prvom redu zbog njihove nestalnosti i vezanosti za
osobu izvršioca usluga, iako su dominantne u stvaranju društvenog proizvoda
u većini država sveta. Usluge se često pripisuju i međunarodnoj robnoj trgovini jer su potporna aktivnost izvozu robe. Ali usled sve značajnijih procesa globalizacije i porasta tehnološke intenzivnosti savremene međunarodne trgovine
za očekivati je povećanje udela usluga u svetskom izvozu u budućem periodu.
Najnoviji proizvodi sa kojima se susrećemo u međunarodnoj trgovini su
proizvodi intelektualne svojine. Iako je njihovo učešće sada negde oko 1% u
svetskom izvozu oni postaju značajan segment međunarodnog transfera znanja
i tehnologije. Na međunarodnu trgovinu proizvodima ljudskog duha značajno
utiče režim zaštite ovih proizvoda, koji je u većini država sveta slab ili nepostojeći.
Važna savremena tendencija je i promena strukture robnog izvoza budući
da sada dominiraju industrijski proizvodi, a ne primarni proizvodi koji su bili
dominantni do šezdesetih godina 20. veka. Industrijski proizvodi učestvuju sa
oko 56% u svetskom izvozu, prema podacima iz 2007. godine. Primarni
proizvodi predstavljaju proizvode sa niskom novododatom vrednošću, ulaže
se onoliko rada koliko je potrebno da se ovi proizvodi pribave iz prirode i u bitno
nepromenjenom obliku plasiraju na svetsko tržište. Primarni proizvodi su dugo bili dominantni proizvodi u međunarodnoj trgovini. Primarni proizvodi se dele u
dve značajne grupe: poljoprivredne proizvode i proizvode rudarstva.
Poljoprivredni proizvodi su veoma značajan segment savremene
međunarodne trgovine. Oni zauzimaju posebno mesto u proizvodnoj i trgovinskoj strukturi svake zemlje. Razlog tome nalazi se u dalekoj istoriji, u periodima nastanka država kao institucija, pa i ranije, u vreme postojanja gradovadržava, koji su međusobno trgovali upravo poljoprivrednim proizvodima, tako
da su poljoprivredni proizvodi obeležili početke međunarodne trgovine. Razvoj
međunarodne trgovine može se paralelno posmatrati sa razvojem
međunarodne trgovine poljoprivrednim proizvodima. Vekovima se trgovalo
žitaricama, začinima, šećerom, duvanom, kafom, čajem. Organizovane su
prve aukcije i osnivane prve berze, a na njima su prodavani upravo
poljoprivredni proizvodi. U dvadesetom veku došlo je do promene u strukturi
spoljne trgovine u korist industrijskih proizvoda, što je posebno izraženo u drugoj polovini dvadesetog veka, kada je došlo do značajnog pada učešća svih
primarnih proizvoda. U izvoznoj strukturi mnogih zemalja našli su se
poljoprivredni proizvodi i njihova ponuda na međunarodnom tržištu koja je prevazilazila potrebe, uslovila je još polovinom prošlog veka izražen pad cena, a
većina zemalja izvoznica poljoprivrednih proizvoda zaostajala je u daljem
privrednom razvoju. Do početka novog veka i učešće poljoprivrednih proizvoda u strukturi svetskog izvoza značajno je smanjeno. Od početka novog veka,
uočava se porast cena poljoprivrednih proizvoda, odnosno raste vrednost
izvoza, ali učešće izvoza poljoprivrednih proizvoda u strukturi svetskog robnog
izvoza karakteriše stalno opadanje. Najvažniji učesnici u međunarodnoj trgovini poljoprivrednim proizvodima su: SAD, EU, Kanada, Brazil, Kina, Argentina.
O regulisanju međunarodne trgovine poljoprivrednim proizvodima bilo je reči
i za vreme gotovo pedesetogodišnje primene Opšteg sporazuma o
međunarodnoj trgovini i carinama, ali je najznačajniji momenat donošenje
Sporazuma o poljoprivredi, kao rezultata Urugvajske runde pregovora i stvaranje Svetske trgovinske organizacije. Sporazumom o poljoprivredi određen je
dugoročan cilj, a to je uspostavljanje tržišno orijentisanog sistema trgovine
poljoprivrednim proizvodima. Od posebnog interesa su i dalje aktuelni pregovori
koji se vode upravo pod okriljem Svetske trgovinske organizacije. Neizvesnost
ovih pregovora svakako da je uslovljena posebnim karakterom poljoprivrede,
odnosno njenim strateškim značajem za sve zemlje sveta, koje su, da bi zaštitile
domaću poljoprivrednu proizvodnju, u proteklim decenijama koristile veliki broj
mera, koje su samo prilagođavale zahtevima i novousvojenim pravilima na
međunarodnom nivou, pa je zato veoma teško okončati ovaj proces.
Proizvodi rudarstva uključuju sve proizvode pribavljene iz prirode i koji služe
kao sirovine za dalju preradu. Ove proizvode delimo u dve velike grupe proizvoda: rude i metale i goriva (energente). Rude i metali predstavljaju mineralne sirovine koji se ekonomski i tehnološki mogu dobijati iz zemnih ležišta i koristiti u
industrijskoj preradi. Njihov udeo u međunarodnoj trgovini se kreće oko 3% ali je
značajno porastao na 6%, sa porastom cena ovih proizvoda na svetskom tržištu
na početku 21. veka. Glavni proizvod ruda su metali koji su osnova razvoja
savremene industrije. Od metala su najznačajniji gvožđe, odnosno čelik, i šest
najvažnijih obojenih metala – bakar, nikl, aluminijum, olovo, cink i kalaj. Čelik i
gvožđe se uvek posmatraju odvojeno, u sklopu industrijskih proizvoda.
Ako posmatramo kontinentalnu strukturu svetskog izvoza ruda i obojenih
metala možemo zapaziti da je najznačajniji izvoznik obe grupe proizvoda,
prema podacima iz 2007. godine, Evropa koja je daleko ispred svih ostalih
regiona sveta. Značajni izvoznici ruda su i Azija i Latinska Amerika, dok su
značajni izvoznici obojenih metala Azija i Severna Amerika. U uvozu ruda u
svetu se ističu Azija pa zatim Evropa. U uvozu obojenih metala u svetu
značajni subjekti su bili Evropa, Azija pa Severna Amerika, tri najznačajnija
industrijska regiona sveta.
Važno je napomenuti da je proizvodnja najznačajnijih metala danas koncentrisana u malom broju zemalja. Za većinu metala prve tri zemlje u njihovom
izvozu ostvaruju kumulativno učešće od preko 50%. Ali značajni nosioci ove
trgovine su transnacionalne kompanije koje u punoj meri kontrolišu
međunarodna tržišta ruda i obojenih metala. Cene ovih proizvoda tokom celog
19 i 20. veka su imale opadajući trend, ali je došlo do značajnog porasta
njihovih cena početkom 21. veka, kao rezultat uspona mnogih velikih privreda.
Goriva obuhvataju sve sirovine koje služe kao energenti, kao što su ugalj,
nafta i gas. Najvažnija osobina goriva koje je korisno za proizvodnju i posebno za trgovinu je da se ono može uskladištiti za buduću upotrebu. Goriva su
osnova energetskog sektora privrede bez koga se ne može zamisliti razvoj bilo
koje grane industrije. Osim toga, energenti su, pored hrane i čelika, uvek
spadali u kategoriju strateških proizvoda.
Učešće energenata u međunarodnoj robnoj trgovini tokom druge polovine
dvadesetog veka je variralo, ali su bili jedini proizvodi iz grupe primarnih
proizvoda koji su beležili rast svog učešća. To dokazuje njihov veliki značaj i
ukazuje na neophodnost njihovog učešća u industrijskoj proizvodnji. Učešće
goriva u međunarodnoj robnoj trgovini se sa 10,3% u 1955. godini popelo na
čak 17,2%, prema podacima iz 1978. godine, da bi njihovo učešće prema
podacima iz 2005. godine iznosilo 13,8% od ukupne svetske robne trgovine.
Ovaj skok u učešću se može objasniti ne samo povećanom potrošnjom energenata u posmatranom periodu, posebno nafte, već i značajnim porastom
cena ovog energenta, posebno tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka
što je vrednosno posmatrano povećalo njihovo ukupno učešće.
Trgovina gorivima u svetu čini više od polovine ukupne trgovine primarnim
proizvodima. U tome se može sagledati veliki značaj i uticaj koji imaju promene
na tržištu goriva na celokupnu svetsku trgovinu, kao i podatak da udeo goriva
u ukupnoj robnoj trgovini u svetu u 2007. godini iznosi 15%. Ovo je veoma
visoka stopa udela za samo jednu grupu proizvoda u robnoj trgovini.
Prema predviđanjima Međunarodne agencije za energiju, tražnja za
primarnom energijom će se povećati za skoro 60% od 2002. do 2030. godine,
po prosečnoj stopi rasta od 1,7% godišnje. Fosilna goriva će da nastave sa
dominacijom u ukupnom korišćenju energije, a nafta će ostati i dalje najtraženiji
izvor energije, iako će njen udeo u ukupnoj tražnji opasti. Tražnja za gorivom će
biti najveća u transportnom sektoru, gde će iznositi dve trećine ukupne tražnje
za naftom. Do 2030. godine predviđa se da će gas konačno da prestigne ugalj
kao drugi po redu svetski izvor energije. Tražnja u sektoru energije će najviše
zavisiti od tempa kojim će energetska efikasnost nastaviti da se poboljšava,
posebno u sektoru transporta. Aktivnija zaštita životne sredine mogla bi da
ubrza tempo u kome će alternativni izvori energije postati ekonomski isplativi i
na taj način smanji očekivani rast tražnje za fosilnim gorivima.
Industrijski proizvodi su proizvodi sa većim sadržajem novododate vrednosti i predstavljaju proizvode koji su značajnije finalizovani, u odnosu na
primarne proizvode. Značajni izvoznici ovih proizvoda su bile razvijene zemlje,
ali usled procesa globalizacije i transnacionalizacije, koji su doveli do pojave
deindustrijalizacije razvijenih zemalja, kao sve značajniji izvoznici industrijskih
proizvoda nameću se zemlje u razvoju. Pojedinačno posmatrano najznačajniji
izvoznici industrijskih proizvoda su Evropska unija, NR Kina i SAD.
Industrijski proizvodi se uglavnom klasifikuju prema sektoru industrije iz
koga vode poreklo. Kao najznačajniji segment industrijskih proizvoda u
međunarodnoj trgovini izdvojili bi mašine i transportna sredstva. U ovoj grupi
pojedinačno najznačajnije grupe proizvoda su kancelarijska i telekomunikaciona oprema i automobili. Osim mašina i transportnih sredstava značajno
učešće u međunarodnoj trgovini ostvaruju i hemijski proizvodi.
U strukturi svetske trgovine sve veći udeo imaju industrijski proizvodi koji su
visoko-tehnološki intenzivni. To su proizvodi koji u svojoj vrednosti sadrže visok
nivo troškova istraživanja i razvoja. Ali tekovina savremene svetske trgovine je i
rastući značaj transnacionalnih kompanija, koje prema procenama UNCTAD-a,
utiču na 2/3 svetske trgovine. Veliki deo međunarodne trgovine se danas odvija
kao intrafirmska trgovina, što značajno utiče na strukturu međunarodne trgovine
jer se sve više izvoze delovi i poluproizvodi a manje finalni proizvodi.
Gvožđe i čelik su osnovni inputi velikog broja industrijskih grana, pa dobro
organizovana proizvodnja ovih osnovnih metala ima značajan uticaj na
celokupni privredni razvoj zemalja. Gvožđe je metal koji je najjeftiniji i koji se najviše koristi u svetu i ono je nezamenljiv konstrukcioni materijal. Čelik je
legura gvožđa i ugljenika.
Kada posmatramo period od 1980. godine do danas izvoz gvožđa i čelika
je varirao. Međutim, izvoz gvožđa i čelika doživeo je najveći rast u periodu od
2000-2007. godine, kada je rastao godišnje u proseku za 22%. Na taj način se
vrednost izvoza gvožđa i čelika popela na 474 milijarde USD u 2007. godini,
što čini 3,5% udela u svetskoj robnoj trgovini, što nije zanemarljiv procenat
naročito kada imamo u vidu da se radi o sirovinama. Ukoliko umesto ukupne
robne trgovine posmatramo udeo u trgovini industrijskim proizvodima na
gvožđe i čelik otpada 5% udela od ukupne trgovine industrijskim proizvodima.
Ako svet posmatramo po regijama najveći svetski izvoznik gvožđa i čelika
je Zajednica nezavisnih država, ali je ujedno i veliki uvoznik ovih materijala.
Region koji najviše uvozi gvožđe i čelik je Bliski Istok koji ujedno ima i ubedljivo najmanji udeo izvoza u ukupnoj robnoj trgovini. Od početka dvadeset prvog
veka pa do danas Evropa je zadržala skoro isti udeo u svetkom izvozu gvožđa
i čelika i to skoro polovinu posmatrano u odnosu na sve druge regije u svetu.
Slična je situacija i u Aziji gde je došlo do manjeg rasta udela izvoza gvožđa i
čelika u svetskom izvozu od početka dvadeset prvog veka.
Vodeći izvoznik, a ujedno i uvoznik gvožđa i čelika poslednjih godina je
Evropska unija. Posle EU najveći izvoz ostvaruje Kina, koja je ujedno i neto
izvoznik gvožđa i čelika, dok je približno istu vrednost neto izvoza ostvario
Japan, što svrstava ove dve zemlje u vodeće neto izvoznike gvožđa i čelika.
Sa druge strane Sjedinjene Američke Države su zauzele prvo mesto među
neto uvoznicama gvožđa i čelika.
Najveći rast u izvozu gvožđa i čelika tokom perioda 2000-2007 imala je
Kina sa prosečnom godišnjom procentualnom promenom od 42%. Na strani
uvoza u istom periodu najveći rast u svom uvozu su ostvarile Indija, Ujedinjeni
Arapski Emirati i Saudijska Arabija.
Međunarodna trgovina hemijskim proizvodima, je novijeg datuma u
odnosu na međunarodnu trgovinu poljoprivrednim i tekstilnim proizvodima. Do
perioda tehničkog progresa i industrijske revolucije, ovom grupom proizvoda
gotovo da se samo sporadično trgovalo. U pogledu obima trgovine, tokom
proteklih vekova, učešće hemijskih proizvoda gotovo da je zanemarljivo.
Hemijski proizvodi tokom dvadesetog veka, dele sudbinu svih ostalih industrijskih proizvoda, bar kad je u pitanju porast učešća u međunarodnoj trgovini,
što je evidentno za industrijske proizvode u odnosu na primarne u datom periodu. Od završetka Drugog svetskog rata, pa sve do osamdesetih godina
prošlog veka, učešće hemijskih proizvoda u strukturi svetskog izvoza kontinuirano raste, sa periodom stagnacije tokom devedesetih.
Razlika u odnosu na većinu drugih industrijskih proizvoda jeste činjenica da
je do procvata međunarodne trgovine hemijskim proizvodima došlo tek u
dvadesetom veku. Ova grupa proizvoda već decenijama beleži stope
uravnoteženog rasta, gotovo bez oscilacija. I dok je učešće hemijskih proizvoda
u strukturi međunarodne trgovine gotovo jednako iz godine u godinu, vrednost
izvoza hemijskih proizvoda je više nego duplirana, u kratkom periodu, od
početka do kraja prve decenije dvadesetprvog veka. Čak i tokom godina kada
je izvoz ostalih industrijskih proizvoda bio u padu, izvoz hemijskih proizvoda je
beležio stope rasta. To se dešavalo najviše zahvaljujući samo jednoj grupi hemijskih proizvoda, odnosno, farmaceutskim proizvodima. U pogledu regionalne
strukture izvoza i hemijskih proizvoda nema većih odstupanja, odnosno, najveći
izvoznici su i u ovom slučaju: EU, SAD, Japan, Kina i Švajcarska.
U protekloj deceniji, značajan je porast udela farmaceutskih proizvoda u
međunarodnoj trgovini hemijskim proizvodima. Ovaj rast je toliko izražen da je
u istom periodu doprineo održanju udela hemijskih proizvoda u strukturi svetskog izvoza, koji bi opao, da nije bilo farmaceutskih proizvoda. Podaci koji se
odnose na prvu deceniju 21. veka mogu samo da ohrabre očekivanja daljeg
porasta učešća farmaceutskih proizvoda u svetskoj trgovini.
Mašina je svaki uređaj koji koristi energiju da bi izvršio određenu aktivnost,
dok se oprema definiše kao oruđe ili sredstvo koje je neophodno za poduhvat
ili za obavljanje neke usluge. Transportna oprema se sastoji od opreme za
pomeranje ljudi i objekata sa jednog mesta na drugo, izuzimajući sličnu
opremu koja se koristi u domaćinstvima za finalnu potrošnju. Ovi pojmovi
obuhvataju veoma raznovrsne grupe aparata i proizvoda i najbolje ih je
sagledati kroz Standardnu međunarodnu trgovinsku klasifikaciju.
Mašine i transportna oprema su proizvodi koji imaju najveće učešće u svetskoj robnoj trgovini od svih industrijskih proizvoda, kako 1955. godine (21%)
tako i 2005. godine (oko 38% svetske robne trgovine). Kod posmatranja
trgovine ovim proizvodima ističe se da je najviša godišnja procentualna promena ostvarena (1985-90. god) u izvozu kancelarijske i telekomunikacione
opreme, a slede je po uspehu automobilski proizvodi. Tom procentu doprinela
je Azija kao region koji je ostvario najviši i izvoz i uvoz kancelarijske i telekomunikacione opreme, dok je slede Severna Amerika i Evropa. Sa druge strane
udeo automobilske industrije u trgovini industrijskih proizvoda je čak 12,5%.
Kada vidimo kako se odvijala međunarodna trgovina posmatrano po regijama
ističe se regija Australije, Japana i Novog Zelanda sa visokim udelom proizvoda automobilske industrije u ukupnom izvozu robe te regije. Ovako visokim
procentima je najviše doprineo izvoz Japana kao vodeće države te regije.
Tokom dvadeset prvog veka uopšte dolazi do uzlaznog trenda trgovine mašinama i transportnom opremom u svetu.
Od istorijskog značaja za razvoj međunarodne trgovine, odmah iza
poljoprivrednih proizvoda, nalaze se tekstilni proizvodi, kojima se takođe
veoma mnogo trgovalo u prethodnim vekovima. Najznačajniji momenti tokom
industrijske revolucije vezuju se upravo za tekstilne proizvode. Prve industrijske sile formirane su upravo na osnovu povećanja proizvodnje tekstilnih
proizvoda, što je dalje uslovilo veliki porast međunarodne trgovine početkom
dvadesetog veka. Slično kao i u slučaju poljoprivrednih proizvoda, dvadeseti
vek donosi smanjenje proizvodnje i izvoza tekstilnih proizvoda. To je naročito
očigledno u drugoj polovini dvadesetog veka, kada dolazi do primene
spoljnotrgovinskih ograničenja upravo u trgovini tekstilnim proizvodima, a
najviše ih primenjuju Razvijene zemlje, kako bi usporile i onemogućile izvoz
tekstilnih proizvoda iz ZUR. Međunarodno tržište tekstila svakako da je nedostupno za ZUR, ali i za RZ, upravo zbog postojanja visokih carinskih stopa i
usled primene različitih spoljnotrgovinskih ograničenja.
Početkom 21. veka tekstilni proizvodi i odeća beleže kontinuiran pad
učešća u strukturi međunarodne trgovine, iako je primećen porast vrednosti
međunarodne trgovine ovim proizvodima. S obzirom da je pad učešće tekstila
u strukturi svetskog izvoza kontinuiran u proteklih desetak godina, očekuje se
dalji nastavak ovakve tendencije. Odeća se nalazi u nešto povoljnijem položaju u odnosu na tekstilne proizvode, odnosno ostvarena je veća vrednost izvoza
odeće od vrednosti izvoza tekstila. Najveći izvoznici tekstila su: EU, Kina,
Hong Kong, SAD, Koreja. Slična je i regionalna struktura kada je izvoz odeće
u pitanju: Kina, EU, Hong Kong, Turska. Početak dvadesetprvog veka
obeležen je prestankom važenja Sporazuma STO o tekstilu, kao i prestankom
primene kvantitativnih ograničenja, mada su uvedena nova ograničenja, koja
se primenjuju samo u slučaju Kine. Kina je nakon učlanjenja u STO, u pogledu tekstila ugrozila mnoge druge zemlje izvoznice i značajno doprinela porastu vrednosti svetskog izvoza odeće.
Međunarodna trgovina uslugama je praćena statistički izdvojeno od robe
tek u poslednjih tridesetak godina. Pored toga što se može reći da je u
celokupnom posleratnom periodu svetska trgovina rasla brže od svetske
proizvodnje, trgovina uslugama je rasla još brže. Statistika Svetske trgovinske
organizacije, sektor usluga posmatra kao sektor komercijalnih usluga koji se
sastoji od usluga transporta, putovanja i ostalih usluga. Sve tri vrste komercijalnih usluga u poslednjih desetak godina su ostvarile porast vrednosti izvoza,
koja se u tom periodu čak i udvostručila.
Najvažniji izvoznici komercijalnih usluga su: Evropska unija, SAD, Japan i
Kina. I grupa ZUR je upravo u sektoru usluga pronašla svoju priliku za brži
razvoj. Na multilateralnom nivou, trgovina uslugama je regulisana Opštim sporazumom o trgovini uslugama, koji sadrži opšte i specifične mere. Za sektor
usluga i nastavak pregovora o liberalizaciji međunarodne trgovine uslugama, nakon završetka Urugvajske runde pregovora, od najvećeg značaja je četvrta
Ministarska konferencija održana u Dohi, u čijem Razvojnom planu se nalaze
i Uputstva i procedure za pregovore o uslugama. Nakon Dohe, umesto zahtevane konkretizacije planiranih aktivnosti, došlo je do usporavanja pregovora. I
sama Doha runda nije okončana, ni posle devet godina od započinjanja, a u
isto vreme zemljama kandidatima za članstvo u STO postavljaju se sve oštriji
zahtevi koje moraju da ispune kako bi postale članice.
Intelektualna svojina je proizvod intelekta koji je vlasništvo pojedinca ili
organizacije, i koji prema tome može da odabere da ga slobodno koristi ili da
ga ustupi drugom licu, sa tim da kontroliše njegovu dalju upotrebu. Pošto
intelektualna svojina nema svoj materijalni oblik pojave i odnosi u privredi i
društvu u vezi sa njom regulišu se putem prava intelektualne svojine. Sistem
pravne zaštite intelektualne svojine, kako u nacionalnim tako i u
međunarodnim okvirima, je projektovan da od njega imaju koristi i njegov tvorac i društvo u celini. Zauzvrat pruženoj zaštiti, društvo ima višestruke koristi
od takvih prava, kao što su stimulacija inovacija i kreativnosti, održavanje
lojalne konkurencije i ohrabrivanje proizvodnje najraznovrsnijih roba i usluga,
unapređenje tehnološkog i kulturnog razvoja i slično.
Intelektualna svojina je prožimajući faktor ubrzanog ekonomskog napretka
pa su zemlje koje su znale da naplate intelektualnu svojinu doživele razvoj
sopstvene privrede i ostvarile snažan, nekad i monopolski, položaj na
međunarodnom tržištu. U industrijskim sektorima, gde značajan faktor rasta
predstavljaju ulaganja u intelektualnu svojinu
