Pod uticajem međunarodne finansijske i ekonomske krize i od ranije ukorenjenog evropskog sistema vrednosti, (ne)zaposlenost postaje sve više centralno političko pitanje u savremenoj Evropi. Uprkos uvreženoj priči o 4 ostvarene slobode na evropskom Zajedničkom tržištu, ali i nezavisno od migracionih moratorijuma kojima je de facto prošarana istorija Evropske integracije, u EU zapravo ne postoji jedinstveno tržište radne snage, već je svaka od nacionalnih berzi rada relativno samostalna. Može se, međutim, uočiti pet različitih modela institucionalne organizacije i socijalnih osobenosti evropskih tržišta rada: Nordijski, Anglosaksonski, Kontinentalni, Mediteranski i Balkanski model. Analiza efektivnosti aktivnih mera tržišta rada i drugih programa usmerenih na tretiranje problema nezaposlenosti diljem EU i njene periferije ukazuje na drastično različite ishode i stepen uspešnosti ne samo na relaciji bogate/razvijene zemlje nasuprot manje razvijenim i zemljama u tranziciji, već je moguće uočiti prilično divergentne performanse i u zavisnosti od institucionalne strukture odnosno tipa tržišta u koju, tj. u koji se svako od konkretnih nacionalnih tržišta rada uklapa. U ovom radu upoređuju se krucijalna svojstva različitih institucionalnih modela tržišta rada i komentariše njihova u dosadašnjim podacima vidljiva i potencijalno očekivana efektivnost u borbi protiv nezaposlenosti rasplamsane prelivanjem i metastaziranjem globalne ekonomske krize na evropskom kontinentu
