Ekonomska politika u Srbiji u poslednjih petnaest godina koncipirana je i
sprovođena dominantno na doktrinarnim postulatima neoliberalističke ekonomske
doktrine. Državni intervecionizam koji se s vremena na vreme pojavljivao temeljio
se i danas temelji ne na Kenzijanizmu nego na neolibealnoj koncepciji ublažavanja
negativnih efekata ekonomskih kriza kroz intervencije u fiskalnoj i monetarnoj
ravni. Strategija ekonomske politike se zasnivala, a i dalje zasniva na sprovođenju
modela potpune privatizacije, deregulacije i liberalizacije. Povlačenje države iz
neposredne ekonomske aktivnosti kroz vlasništvo nad preduzećima opravdava se a
priori njenom ekonomskom neefikasnošću. Istovremeno polazi se od pretpostavke
da će privatna svojina po automatizmu sa uspostavljanjem liberalnog
samoregulišićeg tržišta faktora proizvodnje, dovesti do ekonomskog rasta, razvoja
a samim tim i do optimalnog nivoa zaposlenosti. Ekonomska teorija, naročito njen
kritički deo, nema preciznu i jasniju koncepciju u vezi sa potrebama, uslovima i
pretpostavkama održavanja državne svojine u realnom sektoru. Povlačenje države
iz realnog sektora opravdava se negativnim efektima uplitanja političkog faktora u
upravljanju raspoloživim resursima. Istovremeno polazi se od hipoteze da privatni
sektor i privlačenje stranih investitora može rešiti ekonomske i socijalne probleme
Srbije.
Samoregulišuće tržište uz pogrešno koncipiranu ulogu države u sprovođenju
ekonomske politike u Srbiji, beleži negativne rezultate.
Rezultati do sada vođene ekonomske politike temeljene na doktrini neliberalizma
su neodrživi: industrijska proizvodnja je zanemarena, rast domaćeg bruto
proizvoda je nedovoljan, nezaposlenost i spoljna zaduženost su visoki, a rast
siromaštva permanentan
