Ljubomir Tadić

Tadić, Ljubomir

Hrčak - Portal of scientific journals of Croatia

ASPEKTIO ORIJENTACIJAMA U SOCIOLOGIJILjubomir TadićBeogradRevija za sociologiju, Vol. IX, 1979 (1—2); 73—75Najpre bih podsetio — možda to nije ništa novo — da se sociologija u današnjem svetu, bez obzira na postojanje varijanata, kreće u okvirima dve bitne orijentacije. Prva i, verovatno, najmoćnija i najuticajnija orijentacija je empirijsko-analitička teorija društva koja analizira društvo onakvo kakvo se javlja pred našim očima po uzoru na prirodne nauke. Ta sociološka teori­ja razradila je izvanredne tehnike istraživanja, a njen analitički instrumen­tarij postao je snažan i uticajan i, kao takav, imao je odjeka i u našoj socio­logiji posle drugog svetskog rata. Druga snažna orijentacija, ili protivstruja, koja se također razvila u poratnom razdoblju, jeste marksistička teorija društva u svojim različitim varijantama. Međutiim, ova orjentacija u istra­živanju društva ne samo što nije jedinstvena, nego i ne teži na jedinstven način određenom istraživačkom cilju.Kada je reč o poreklu ove dve preovlađujuće orijentacije u savremenoj sociologiji, onda treba imati u vidu paralelizam njihovog nastanka u pro­šlom veku. Prva je povezana s imenom Augustea Comtea, a druga s ime- nom Karla Marxa. Sociologija u Comteovom smislu rođena je, da upotre- bim jedan izraz Roberta Spaemanna, »iz duha restauracija«, dok je teorija društva u Marxovom smislu — dodao bih — rođena iz duha revolucije. Restauracija i revolucija su dva istorijska fenomena koja nastaju, među­sobno protivreče i ukrštaju se posebnom snagom u prošlom stoleću. Me­đutim, njihov istorijski, socijalni i duhovni potencijal, bez obzira na mnoge promene istorijskih konstelacija, nije do danas iščezao niti prestao biti aktuelan. Iz te dve osnovne, primarne orijentacije nastale su i bitne diver­gencije u analizi društva, ali i pokušaji da se one prevaziđu. Osnovna ie intencija Comteove restaurativne sociologije u pomirenju poretka i na­pretka, odnosno u prevazilaženju, kako bi Comte rekao, teološkog i meta­fizičkog stadija u razvitku putem pozitivnog stadija. Od samog početka Comteov ideal sociologije bila je socijalna fizika, tj. takva nauka o društvu koja bi bila izgrađivana prema normama egzaktne prirodne nauke. Taj ideal i dalje živi u savremenoj empirijsko-analitičkoj teoriji društva. S druge strane, Marxova teorija društva ima osnovnu intenciju ka promeni, tj. revo-* Ovo jc autorizirana diskusija profesora Ljubomira Tadićn na okruglom stolu na simpoziju Sociologija i socijalizam koja zbog tehničke omaške nije objavljena u prošlom broju REVIJE ZA SOCIOLOGIJU. Ispričavamo se profesoru Ljubomiru Tadiću.UREDNIŠTVOrevija za sociologiju 73LJUBOMIR TADIĆlucionisanju postojećeg »izopačenog sveta« i njegovih struktura. I dok je za prvu orijentaciju karakteristično opisivanje društva u terminima i kate­gorijama saradnje, za drugu je karakteristično shvatanje društva kao anta­gonističke celine i njegovo opisivanje u kategorijama i terminima borbe. Iz ove bitne percepcije društva kao predmeta naučne analize nastaju, pri­rodno, različite konzekvencije i rezultati. Ovde se, normalno, nameće pita­nje: može li se u daljem razvitku očekivati određena konvergencija ovih teorija? Bilo je reči o tome da je iz teorijske konfrontacije marksizma s funkcionalizmom, kao modernizovanim izrazom one prve orijentacije u so­ciologiji, nastao rezultat konf I iktual izaći ja funkcionalizma i funkcionaliza- cija marksizma. To je, barem kao tendencija, postalo očigledno. Međutim, treba videti kakvi su i koliko su plodni rezultati ove konvergencije i kon­frontacije. Pokušaji Cosera i Dahrendorfa da od funkcionalizma kao jedne eminentno statičke teorije društva stvore, uvođenjem konflikta kao legi­timne sociološke kategorije, jednu dinamičku teoriju društva, teže osnov­nom cilju da se društveni konflikti regulišu i kanališu, odnosno zadrže u okvirima postojećeg društva čije osnovne strukture ostaju bitno neprome- njene. I ovde se, dakako u modernijem obliku, ispoljava pokušaj da se na­predak društva osigura kao kontinuirani razvitak poretka, tj. evolucija koja izbegava revolucionaran rasplet konflikta.S druge strane, postoji tendencija funkcionalizacije marksizma, osobito tamo gdje je marksizam postao službena teorija društva ili službena ideolo­gija. U takvim društvima prva briga upravljača je stabilizacija postojećeg, težnja beskonfliktnosti, osiguranje opšte saglasnosti po svaku cenu. U težnji za konzervacijom postojećih odnosa, moraju se i ključni problemi teorije podvrgnuti određenim modifikacijama i preoblikovanjima. Tako se dešava da se npr. socijalno-istorijski pojam revolucije tokom vremena za- menjuje i potiskuje pojmom naučno-tehničke revolucije iz koga je iščezla svaka izvorno marksistička supstancijalnost. U tom smislu i dolazi do re­cepcije funkcionalističke sociologije koja postaje plauzibilna za pomenute oblike društva. Tako, npr., dok se pojam klasa i klasne borbe upotrebljava gotovo isključivo u političkom rečniku, u istraživanju društva pojam sloja postaje središnji i istiskuje pojam klase ili ga tumači u duhu funkcionali­stičke sociologije i njene teorije stratifikacije.Zadržao bih se na pitanju koje je postavio moj prijatelj i kolega Eugen Pusić, tj. na pitanju: nije li sociologija, ipak, neka vrsta politike?Ovo pitanje se, prirodno, produžava u jedno drugo: da li je sociologija moguća kao »wertfreie Wissenschaft«, u smislu intencija k »socijalnoj fizici«, »socijalnoj tehnologiji«, »social engeneering« i slično? Ili, još odre­đenije, da Ii je uopšte društvena nauka moguća u onom smislu u kome je moguća egzaktna prirodna nauka?Pitanje o »politici« dotiče se pitanja o »objektivnosti« ili »nepristrano­sti« sociologa i uopšte istraživača društva. Drugim rečima od sociologa se u tom slučaju traži određen neutralan stav prema njegovom predmetu. No, da li je takav stav zbilja moguć i kako je moguć? Može li sociolog, uslovno upotrebiti Nietzscheov izraz, stajati »s one strane dobra i zla« ako imamo bitan uvid u prirodu savremenog društva kao antagonističkog totaliteta?74 revija za sociologijuO POLOŽAJU SOCIOLOGIJESociolog je samo deo toga društva koje raspinju antagonistički interesi i ne može se odnositi u svom saznajnom interesu na isti način kao što se, npr., geolog odnosi prema mineralima. Stoga u današnjem svetu jedna »vrednosno-neutralna« nauka nije moguća. Ni sam Max Weber, koji je naj- dosledniji formulisao načela jedne takve nauke, nije se ustručavao da za sebe kaže da je »klasno svestan bourgeois«, iako je svojoj vlastitoj klasi upućivao mnoge prekore i prigovore, priznajući i za nju i za sebe »neugod­ne činjenice«. Prema tome, sociolog može biti objektivan, a da samim tim ne stoji s one strane antagonističkog društva. Zato nema spora o tome da sociolog, u analizi društva, mora težiti maksimalnoj objektivnosti i »nepri- strasnosti« ako želi da postane ideolog koji prikriva, zataškava i opravdava postojeće antagonizme. Prema tome, valja odvajati pristrasnost subjektiv­nog karaktera od one »pristrasnosti« koja je istorijski uslovljena antago­nističkom strukturom društva u kojoj je subjekt saznanja nužno upleten.S tim u vezi zadržimo se još malo na onoj pojavi koju je Ernst Bloch jednom nazvao »topla i hladna struja u marksizmu«. Ono što bi se moglo de- finisati kao topla struja u marksizmu, jedni nazivaju »eshatologijom«, a drugi »ideologijom« itd. Takvi obično misle da bi marksizam bolje prolazio kada bi se odrekao takve struje i opredelio samo za onu hladnu, analitičku kom­ponentu svoje teorije. Tek tada bi, smatra se, marksizam bio nauka. Ali ako se marksizmu oduzme njegova topla struja, onda bi se oduzela sama duša marksizma, onda marksizma nebi više bilo. Ili, on bi nastavio da postoji kao marksističko-lenjinistička teorija naučno-tehničke revolucije, marksi­stičko-lenjinistička kibrnetika ili slične teorije i nauke kojima obiluje sa- vremeni ideologizovani marksizam-lenjinizam.Izlažuši da je za Marxovu teoriju društva karakteristično shvatanje dru­štva kao antagonističke celine i njegovo opisivanje u terminima i kategorija­ma borbe, nisam rekao da momenti saradnje nisu za njega interesantni, niti da je sva pažnja isključivo koncentrisana na probleme borbe. U Marxovom učenju, pored teorije klasne borbe i revolucije postoji i teorija socijalne evolucije. Istaknuvši odliku Marxove teorije društva, imao sam u vidu ono mesto gde on kaže da buržoaska nauka (misli na političku ekonomiju) ostaje na snazi sve dok borba klasa ostaje latentna ili dok se ispoljava samo u usamljenim pojavama.Druga napomena se, takođe, tiče razumevanja nekih ključnih pojmova Marxove teorije, odnosno njegovog materijalističkog shvatanja istorije. Mar­xova teorija je nastala i pod uticajem nemačke filosofije, osobito Hegelove, u kojoj središnje mesto zauzima pojam postanka (das Werden). Postanak, proces, geneza — to su pojmovi s kojima se izražava »kolebanje stvari« i saznanje društvenih »činjenica«. O tome je Lukäcs pisao u svojoj »Istoriji i klasnoj svesti«.Da zaključimo: — govoreći o karakterističnim svojstvima dve bitne ori­jentacije u savremenoj nauci o društvu, želeo sam da naglasim kako ie empirijsko-analitička teorija društva insuficijentna u terminima i pojmovima borbe, dok je, obrnuto, marksistička teorija donekle insuficijentna u termi­nima i pojmovima saradnje. Odavde i potiču nedostaci (odnosno prednosti) obe pomenute teorije u analizi savremenog društva.revija za sociologiju 75

O orijentacijama u sociologiji

Abstract

Similar works

Full text

Available Versions

Hrčak - Portal of scientific journals of Croatia