U tekstu se analiziraju najopštiji uzroci zaduživanja zemlje i strategija ekonomskog
i društvenog razvoja u društvu u tranziciji. Na primeru Srbije ukazuje se na najvažnije domaće i međunarodne
institucije koje dominantno utiču na dinamiku i uslove zaduživanja zemlje tokom poslednje
dve decenije. Potom se istražuju priroda odnosa između domaćih ekonomskih i političkih elita i stranih
zajmodavaca. Polazi se od teze da mesto zemlje u svetskoj privredi, tj. da li je u centru ili na periferiji
kapitalističke privrede, najznačajnije utiče na finansijsku, ekonomsku i političku zavisnost od centra i
dominantnih svetskih kreditora. Zemlja na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, kakva je Srbija,
poslednje dve decenije se toliko zadužila da taj dug postaje limitirajući faktor razvoja. On je istovremeno
uzrok brojnih socijalnih nejednakosti, kao što su nizak stepen privrednog razvoja, masovna nezaposlenost
i siromaštvo građana. Ovo dodatno podgreva društvene napetosti i sukobe, ali to je „cena“ o
kojoj ne brinu strani kreditori. Pozajmljena sredstva, zbog dominacije neoliberalne politike razvoja, više
se ulažu u potrošnju nego proizvodnju roba, znanja i usluga. To odgovara delovima kapitalističke klase,
a stvarno ometa ekonomski i društveni razvoj. Socijalne posledice najviše pogađaju donje klase i slojeve,
nemoćne da bitnije utiču na karakter i politiku zaduživanja zemlje
