Право на самоопредељење, као истовремено индивидуално
и колективно право, током последња два века је постало придружени део
људских права, а чак може да се поима и као нека врста њиховог темеља.
У свим својим досадашњим формама: од права на независност (доба ко-
лонија), преко права на аутономију (касне империје), до права на државу
(савременост), право на самоопредељење је функционисало више као иде-
олошки мотив и политичка алатка, а мање као стварно правно оператив-
но и политички несумњиво легитимно начело. Међутим, као и сва друга
стечена права у савременој политици оно је данас идеолошки и практички
постало непоништиво. Основни проблем је у томе што његова реализа-
ција подразумева сецесију, која опет готово нужно води у грађански рат и
борбу за границе. Како ће оне на крају изгледати делом зависи од наслеђе-
ног стања ствари, тј. административне територијалне поделе у претходећој
држави (принцип uti possidetis промовисан током 18. века у време антико-
лонијалних побуна у Новом свету), а делом од историјских околности, геополитичких
интереса и тренутног односа снага на међународној сцени.
Зато ће и убудуће свака сецесија међународноправно и реалполитички
бити третирана као „јединствен“ или „уникатни случај” чија реализација и
последице неће бити толико у рукама непосредних актера колико у домену
„одговорности“ заинтересованих великих сила.The right to self-determination, being both an individual and a collective
right, has become an associated part of human rights over the last two centuries,
and can even be construed as a kind of their foundation. In all its previous
forms, from the right to independence (colonial era), through the right to
autonomy (late empires), to the right to the state (modern age), the right to selfdetermination
has been functioning more as an ideological motive and political
tool, and less as a real legal, undoubtedly legitimate principle, operationally
and politically. However, like all other acquired rights in modern politics,
contemporarily it has become ideologically and practically irrevocable. The
basic problem is that its realization implies secession, which by itself necessarily
leads to civil war and the fight for borders. How the borders will look in the end
depends in part on the inherited state of affairs, ie. administrative-territorial
division in the previous state (the principle of “uti possidetis“ promoted during
the 18th century during the anti-colonial rebellions in the New World), and
partly on historical circumstances, geopolitical interests and the current balance
of power on the international stage. Therefore, in the future, every secession will
be treated by international law and real politics as a “singularity“ or “unique
case“ whose realization and consequences are not so much in the hands of the
directly involved actors as they are in the domain of “responsibility“ of the
interested great powers.Научни скупови ; књ. 191. Председништво ; књ. 15. Српска академија наука и уметности, Академијски одбор за српско питање
