biljaka u vidu guste sadnje, korišćenja osetljivih podloga i novih, osetljivih sorti, doprinose
češćoj i jačoj pojavi bolesti biljaka. U tom pogledu bakteriozna obolenja ne predstavljaju
izuzetak. U uslovima pogodnim za razvoj i širenje bolesti, fitopatogene bakterije za kratko
vreme mogu pričiniti ogromne štete.
Ukrupnjavanje poseda i velike površine pod jednom biljnom vrstom, osim što stvaraju
uslove za brzo širenje patogena, često smanjuju mogućnost i efekte primene preventivnih
agrotehničkih, mehaničkih, fizičkih i bioloških mera zaštite. U takvoj situaciji proizvođači se
uglavnom odlučuju za mere intervencije odnosno zaštitu hemijskim sredstvima. Jedan od
načina kontrole bakterioznih oboljenja je primena preparata na bazi bakra. Međutim,
ograničena primena tokom mirovanja ili do određene fenofaze razvoja biljaka, fitotoksičnost
jona bakra usled niskih temperatura i pojava rezistentnosti fitopatogenih bakterija dovode u
pitanje efikasnost bakarnih preparata. Stoga se u pojedinim državama za suzbijanje
fitopatogenih bakterija koriste i antibiotici. To su proizvodi biološke sinteze aktinomiceta,
bakterija i gljiva, ili hemijski sintetisane materije koji deluju inhibitorno na mikroorganizme.
Ipak, upotrebu antibiotika u zaštiti bilja prate mnoge kontroverze, ali i zablude.
Neke od osnovanih bojazni vezane za upotrebu antibiotika u zaštiti bilja su: razvoj
rezistentnih sojeva bakterija, rizik od transfera gena rezistentnosti iz poljoprivredne sredine u
humanu populaciju, uticaj na neciljane mikroorganizme i smanjenje genetičkog diverziteta,
kao i pitanje ostataka antibiotika u biljnim proizvodima i posledice koje mogu nastati zbog
toga.
S druge strane, jedna od najvećih zabluda je da se antibiotici široko primenjuju u zaštiti
bilja od bakterioznih obolenja. Iskustva iz SAD zapravo pokazuju da se antibiotici u zaštit bilja
u najvećoj meri koriste u kontroli jednog obolenja: bakteriozne plamenjače jabučastih voćaka.
Količina upotrebljenih antibiotika u zaštiti bilja u SAD su zanemarljivo male, svega 0,26%, dok
se preostali deo upotrebi u uzgoju životinja. U našoj zemlji nije dozvoljena upotreba
antibiotika u zaštiti bilja. Ipak, situacija na terenu ukazuje na njihovo nedozvoljeno korišćenje
u pojedinim slučajevima. Dodatnu opasnost predstavlja aktivna materija koja se tom prilikom
koristi, a to je streptomicin sulfat koji je zapravo registrovan za primenu u veterinarskoj
medicini, a ne kao formulacija prilagođena zaštiti bilja. Takva praksa stvara uslove za
ostvarenje navedenih bojazni, a takođe može ugroziti poverenje domaćih potrošača kao i
plasman poljoprivrednih proizvoda na inostrano tržište. Pojedine evropske zemlje poput Austrije, Švajcarske i Nemačke regulisale su upotrebu antibiotika u zaštiti od bakteriozne
plamenjače izdavanjem specijalnih dozvola od strane nadležnih institucija u godinama kada se
proceni da postoji jak infekcioni pritisak i povoljni uslovi za razvoj bolesti. Možda je model
strogo kontrolisane upotrebe onaj koji bi zadovoljio sve strane: proizvođače, potrošače i
zakonodavca, a sve u cilju smanjenja neodgovorne upotrebe antibiotika u zaštiti bilja
