Činjenica da se na ugovor o osiguranju može primeniti više, među sobom, različitih nacionalnih pravnih propisa značajno otežava funkcionisanje unutrašnjeg tržišta osiguranja: osiguravajuća društva ne stupaju u prekogranične transakcije, jer moraju svoju politiku i poslovanje da prilagode nacionalnim propisima, dok druga ugovorna strana pred sobom ima ograničenu ponudu usluga i proizvoda.
Značaj koje tržište osiguranja ima za unutrašnje tržište inspirisalo je Evropsku uniju još sedamdesetih godina da krene sa izradom ujednačenog zakonodavstva ugovornog prava osiguranja na nivou EU. Ideja dobija konkretnije obrise 2009. godine, kada su predstavljena Načela evropskog ugovornog prava osiguranja, zamišljena kao opcioni element, koji će se primenjivati uvek kada ugovorne strane izričito ugovore njegovu primenu na svoj ugovor. Pravni režim koji se uspostavlja ugovaranjem ovih Načela predstavlja alternativni pravni režim, koji postoji paralelno sa nacionalnim pravnim propisima, ne dirajući u njihovu primenu i postojanje
