Pravo na slobodu i sigurnost ličnosti je jedno od najvažnijih ljudskih
prava, koje se u skladu sa tim, jamči kako na nacionalnom, tako i
na međunarodnom nivou. Kada je o pritvoru reč, formalno gledano, a u
skladu sa pretpostavkom nevinosti pritvara se uvek lice koje je formalnopravno
nevino. Stoga, neophodno je da se, na neki način, upute određene
smernice, kako da se pritvor primenjuje samo onda kada je neophodan, a
kako kasnije država ne bi bila dužna da nadoknađuje nastalu štetu. Srbija
je ratifikovala Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih
sloboda i ona je postala deo unutrašnjeg pravnog poretka naše zemlje.
Imajući to u vidu, takve smernice je najzgodnije pronaći u okviru bogate
prakse Evropskog suda za ljudska prava, gde se ovaploćuju sva načela
iz Konvencije. U ovom radu se ispituju uslovi koji se u okviru krivičnog
postupka moraju ispuniti, a kako bi pritvor bio nužan i kako ljudska prava
okrivljenog ne bi bila povređena. Zaključuje se da je neophodno da država
usvoji precizan, jasan zakon na osnovu koga se pritvor određuje, te da
državni organi koji određuju pritvor njega odrede samo onda kada je to
neophodno, detaljno obrazlažući svoju odluku, vodeći računa da ova mera
traje samo onoliko koliko je neophodno, odnosno što je to vremenski kraće
moguće, te da ona bude preispitivana od strane nadležnog suda
