Zakoni odumiranja i obnove sela u svijetu su ozbiljna istraživačka tema, a u nas je preporod sela programski dokument HSS-

Lončarek, Karmen

Croatian

HRČAK - Portal of Croatian Scientific and Professional Journals

Vol 4, Broj 14, 7. travanj 2008. Ruralno zdravljePravo sela na život i smrt (2)Karmen LončarekFeral TribuneZakoni  odumiranja  i  obnove  sela  u  svijetu  su  ozbiljna  istraživačka  tema,  a  u  nas  jepreporod sela programski dokument HSS­aNe laje HSS radi selaOsnovne pretpostavke uobičajene u politikama sela svode se na povećanje mogućnosti zapošljavanjai odgovarajuće školovanje na selu za odvraćanje mladih ljudi od iseljavanja, ili ­ kad se ljudi jednomisele, oni su za svoju staru zajednicu sasvim izgubljeni. Međutim, otvaranje novih radnih mjesta ururalnim područjima ne uspijeva zadržati mlade ljude pa se, prema jednom kanadskom istraživanju,čak 40 posto mladih na selu želi iseliti u grad čak i kad im je u njihovom selu posao osiguranOsnovna  zamjerka  programatskom  tekstu  "Preporod  hrvatskog  sela"  jest  netočna  percepcijaproblema propadanja sela, a time posljedično i nesvrsishodan plan rješavanja tog problema. Kako jeproblem propadanja i iseljavanja sela prisutan u mnogim zemljama, i to već desetljećima, privukao jemnogo  pažnje,  ali  i  potaknuo  nastajanje  obilne  stručne  i  znanstvene  literature.  Jedan  od  važnihradova  o  depopulaciji  sela  je  "Preispitivanje  spoznajnih  prepreka  revitalizacije  sela  u  internetskojekonomiji"  troje  kanadskih  autora(http://ifama.org/conferences/2001Conference/Papers/Area%20III/Amanor­Boadu_Vincent.PDF),koji zavređuje malo širi prikaz.Mladi i prirodaKanađani  primjećuju  kako  politike  sprečavanja  odljeva  stanovništva  iz  sela  u  grad  kao  rješenjevećinom smatraju da se odljev može zaustaviti poticanjem ruralnog stanovništva da ostane u svojimruralnim zajednicama. Tako  se  šezdesetih godina pokušalo privući  poduzetništvo  iz  gradova u  selakoristeći  fiskalne  poticaje  kao  što  su  porezne  olakšice  i  neposredna  pomoć  oblikovana  upravo  zaodređeno  područje.  Očekivalo  se  da  će  takvo  poduzetništvo  zaustaviti  odlazak  sa  sela.  Međutim,pokazalo  se  da  su  se  ti  poduzetnički  pothvati  gasili  po  iscrpljivanju  potpora,  ili  pak  preseljavali  napodručja s boljim potporama. Stoga se u sedamdesetima politika prema selu promijenila  i okrenulaprema poticanju unutrašnjih rezervi ruralnih područja. Potom se u zemljama članicama Organizacijeza ekonomsku suradnju i razvoj (OECD) pokušalo poticati tzv. teritorijalni razvoj, ne bi li se ujedinilidotad raspršeni programi lokalnog i seoskog razvoja, te regionalnih politika.Osnovne  pretpostavke  uobičajene  u  politikama  sela  mogu  se  sažeti  u  ove  tvrdnje:  povećanjemogućnosti zapošljavanja i odgovarajuće školovanje na selu odvratit će mlade ljude od iseljavanja;kad se ljudi jednom isele, oni su za svoju staru zajednicu sasvim izgubljeni.Međutim, otvaranje novih radnih mjesta u ruralnim područjima ne uspijeva zadržati mlade ljude pase, prema jednom drugom kanadskom istraživanju, čak 40 posto mladih na selu želi iseliti u grad čaki kad im je u njihovom selu posao osiguran. Iako se čini da je to veoma neobično, razlog je sasvimljudski. Naime, i gradski mladi ljudi u dobi od dvadesete do trideset četvrte godine također iseljavajuiz svog mjesta stanovanja.Slična istraživanja učinjena su i kod nas. Tako je Antun Šundalić s Ekonomskog fakulteta u Osijekujoš 2000. godine anketirao studente osječkog sveučilišta kako ocjenjuju život na selu. Tri četvrtineispitanika  ocijenilo  je  život  na  selu  negativno,  poistovjećujući  ga  s  besperspektivnošću,besadržajnošću  i  izoliranošću.  Samo  šestina  njih  prepoznala  je  tvrdnju  "život  je  u  selu  prirodniji  imirniji nego u gradu" kao glavno obilježje sela. I ovi rezultati su neobični samo na prvi pogled. Jer,što ima neobičnoga u tome da mladi ljudi ne žele miran život blizak prirodi?Pretpostavka  da  će  odgovarajuće  školovanje  zadržati mlade  ljude  na  selu  pokazala  se  pogrešnomtakođer  i  kod  nas.  Ista  Šundalićeva  anketa  otkrila  je  da  je  među  studentima  agronomije  iekonomije manje od petine onih koji se žele baviti poljoprivredom, dok tri petine želi uredski posao. Iovaj se rezultat može učiniti čudnim; zaista, zašto studenti agronomije ne žele ostati na selu i tamoprakticirati ono za što su se školovali? Pa, najvjerojatnije iz sasvim ljudskog razloga da im studiranjenije bilo razlog, već sredstvo odlaska sa sela.Kod djeda i bakeUostalom, iskustva drugih zemalja pokazala su da je novac uložen u programe čiji je cilj zadržavanjemladih  ljudi na selu većinom bačen. Zato, umjesto  fizičkog zadržavanja mladih na selu, mnogo  jesmislenije  i  djelotvornije  nastojati  očuvati  njihovu  povezanost  s  matičnom  seoskom  zajednicom.Danas, u doba interneta, to je lakše nego ikad.Naime, ostajanje mladih na selu nije nikakvo jamstvo rasta i napretka sela. Za mlade ljude je korisnoda odu sa sela ne samo zbog njihovog osobnog, profesionalnog  i ekonomskog napretka, već  i zbogspoznavanja vrijednosti života na selu. Tu pada i treća pogrešna pretpostavka, to jest, da su mladiljudi, kad se jednom isele, izgubljeni za svoju staru zajednicu.Jedno  drugo  kanadsko  istraživanje  iz  2000.  godine  pokazalo  je  da  se  četvrtina mladih  vrati  desetgodina nakon odlaska. Iako se taj broj čini malim, valja razmišljati o kvaliteti, a ne o kvantiteti, tojest, ne o broju povratnika, već čime sve oni mogu doprinijeti svojoj zajednici.Razlog zašto se ljudi vraćaju na selo jest to što znaju na što se vraćaju, i to čine po svom vlastitomizboru.  Nesumnjivo,  to  je  znak  privrženosti  njihovom  selu.  No,  tu  je  i  mnogo  drugih  koji  se  nevraćaju fizički, ali ostaju osjećajno povezani. Ti ljudi također čine društveni i ekonomski kapital selakoji može pridonijeti njegovu razvoju i napretku.Prema uvidima kanadskih autora, ozbiljnu prepreku razvoju sela stvaraju upravo spoznajne prepreke.Upravo  takve  prepreke  mogu  se  otkriti,  rekli  su  sjeverovački  heretici,  i  u  programu  "Preporodhrvatskog sela".Prije svega, selo kakvo se sanja u tom programu (a to je selo kakvo pamtimo s ljetovanja kod bakezabrađene maramom koja je kuruzom hranila piščance u dvorišču, i djeda dugih brkova, "u širokihgačah",  s  drvenim  grabljama  preko  ramena)  naprosto  više  nije  moguće,  osim  sjedanjem  uvremeplov.  Ne  samo  zato  što  se  selo  nepovratno  promijenilo  pa,  na  primjer,  na  selu  nije  ostalodovoljno kritične mase koja može osigurati osnovu preporoda sela (kao što uostalom ni u gradovimanije bilo dovoljno građana da urbaniziraju doseljeno ruralno stanovništvo), već što se promijenio cijelisvijet.  Opoziciju  selo  –  grad  zamijenila  je  opozicija  lokalno  –  globalno.  Još  prije  više  od  četrdesetgodina taj uvid je kanadski umjetnik Wyndham Lewis uobličio u izraz "globalno selo".Pojmom globalnog sela naročito se bavio kanadski teoretičar medija Marshall McLuhan,  opisujućikako  elektronički  masovni  mediji  ruše  vremenske  i  prostorne  granice  u  ljudskoj  komunikaciji,omogućavajući ljudima da međusobno djeluju i žive u globalnim razmjerima.Ovdje definiciju sela valja dopuniti uvidom Milana Kangrge da je upravo selo mjesto otvorenosti, agrad mjesto zatvorenosti; selo  je nejasno odijeljeno od okolne prirode,  raštrkano, bez prostorne, akamoli duhovno­vremenske mogućnosti za sabiranje oko jednog "zajedničkog predmeta", kao što sedešava u središtu grada, na  trgu pored crkve, gdje se pojedinačni  interesi sučeljuju postajući  takoopćim interesima zajednice.Druga bitna zamjerka "Preporodu hrvatskog sela" jest izostanak definicije sela. Zakonski, selo je sveono što nije grad, no  ta urbanistička definicija  sela  je veoma manjkava. U mnogim selima postojiinfrastruktura kao u gradu (vodovod, kanalizacija, prometne veze), dok u mnogim naseljima koje jegrad "usisao", pa zakonski jesu grad, toga nema. Primjer su Rujevica u Rijeci ili Kozari bok u Zagrebu.U  vezi  s  tim  valja  primijetiti  da  je  uvjerenje  kako  je  infrastruktura  onaj  presudni  činilac  koji  ćezadržati stare i privući nove stanovnike sela, u osnovi mehanicističko, a time i pogrešno, jer ljudi nisustrojevi,  već  ih  pogone  osjećaji.  Krupna  životna  odluka  kao  što  je  preseljenje  na  selo  nije  samorazumska, već i duboko emotivna, i u svakom slučaju neusporedivo složenija od dileme "kanalizacijaili septička jama".U poglavlju  "Filozofija, misija,  ciljevi"  spomenutog programatskog  teksta stoji:  "…Ne manje važno,napuštenu  hrvatsku  zemlju  kupit  će  krupni  kapital,  većinom  tuđinci."  Zaista  dirljivo  i  romantičnorazmišljanje,  no  već  odavno  pregaženo  vremenom,  to  jest,  otkad  su,  primjerice,  našetelekomunikacijske i novinske kuće, banke, farmaceutska industrija, velik dio energetike i trgovačkihlanaca, u posjedu tuđinaca.U poglavlju "Polazište" iskazuje se uvjerenje da će se preporodom sela spriječiti gubitak tradicionalnihvrijednosti  i  identiteta.  Nažalost,  već  navedene  suhe  brojke  pokazuju  da  na  današnjem  selu  živimalobrojno, k tome starije  i  izrazito slabo obrazovano stanovništvo od kojega je teško očekivati dabude nosiocem duhovnog preporoda sela. Uopće, od odraslih  ljudi kadrih da sami odluče živjeti naselu i kadrih da tu odluku ostvare, prije možemo očekivati da će donijeti vlastite vrijednosti i navike, ane prihvatiti one koje će zateći u starosjedilaca seoske arkadije.Krajinski pračovjekUostalom, što su tradicijske vrijednosti? Po definiciji, to su vjerovanja, moralni kod i običaji koji se sgeneracije  na  generaciju  prenose  unutar  neke  kulture,  subkulture  ili  zajednice.  Budimo  iskreni:većinu stanovnika ove zemlje ne čini četvrta generacija koja  ima kupaonicu (ili bar zahod) unutarkuće. Većina nas  iz prve ruke,  ili  iz razgovora s bakom i djedom, zna što je osim domaće kuhinje,narodne  nošnje,  tradicionalne  gradnje,  starih  zanata  i  žetvenih  svečanosti  činilo  tradicijskevrijednosti.  Tko ne  zna,  neka pita  svoje  stare,  pa  će  čuti,  na  primjer,  kako  je  nekad muževa bilazadnja, ženi je bilo mjesto u kući, djeca su od malena morala raditi u polju, a batina je iz raja izašla.Neki od najstarijih još pamte pripovijesti o zadružnom životu, koji nije bio osobito idiličan. Danas, udoba interneta, zar ćemo ići po savjet seoskom starosti ili vijeću mudraca? Tko će nositi domaći lan ivunu kad danas postoje svila, likra, skinet, mikrovlakna…?Koliko  god  se  naših  stanovnika  protivilo  priključenju  Evropskoj  Uniji,  ili  pak  žalilo  što  još  nismočlanicom, činjenica jest da već jesmo dijelom Evrope u gotovo svakom smislu, osim tom formalnom.Većina  naših  građana  svakodnevno  koristi  dezodorans  i  četkicu  za  zube,  povremeno  jede  uMcDonald'su, zna poslati SMS poruku, u hipermarketu kupuje rajčice iz holandskih staklenika, i štediu banci čije je sjedište u nekoj zemlji Evropske Unije. Zato je bolje pomiriti se sa činjenicom da, kadumru posljednje seoske starice koje još nose maramu na glavi, više nitko neće nositi maramu. Prednaletom  globalizacije  i  moderniteta  pokleknuli  su  čak  i  pensilvanijski  Amiši:  sve  više  prihvaćajutelefone, a poneki sudjeluju i u sitnom poduzetništvu.Preporod  sela  kao  obnova  romantične utopije  temeljene na  tradicionalnim vrijednostima,  eto,  nijemoguć, čak ni po cijenu od 5,8 milijardi kuna godišnje koliko se programom "Preporoda hrvatskogsela"  traži  da  se  upumpa  u  selo.  Kanađani,  Amerikanci  i  mnogi  drugi  već  su  prošli  kroz  tajmehanicistički eksperiment, i pametnije bi bilo učiti na njihovim greškama nego na vlastitim.Pa što kažu iskustva onih koji su se već opekli? "Opečeni" kažu da je selo kao koncept života ­ to jest,"živjeti na selu i od sela" ­ prevaziđeno, već da življenje na selu treba razlučiti od sela kao ekonomskeosnove, što znači da će jedan dio stanovnika živjeti na selu, ali će mu izvor prihoda biti izvan sela. Štose tiče življenja na selu, glavni način ponovnog naseljavanja ruralnih područja nije zaustavljanje iliobrtanje procesa iseljavanja (to jest, da se vrate oni koji su ranije odselili; kako je već rečeno, vraćase samo četvrtina), već proces dekoncentracije gradova. Selo pruža život u sporijem ritmu i manjimmjerilima, i zato mu se rado vraćaju oni razočarani ili zagušeni gradskim životom, kao što su roditeljis  malom  djecom,  parovi  s  "praznim  gnijezdom"  i  umirovljenici.  Također,  skloni  su  mu  i  izrazitiindividualci  kojima  treba  samoće  i  praznog  prostora  (doslovce  i  u  socijalnom  smislu):  umjetnici,dizajneri,  informatičari,  i  uopće  kreativci  svih  vrsta,  koji  će  svoj  posao  fizički  obavljati  u  ruralnomprostoru, no zapravo negdje sasvim drugdje.Tko  je  jednom  iskusio  ugodu  četrdesetodnevnog  radnog  tjedna  i  slobodnog  vikenda,  teško  će  sepolakomiti za radnim danom na selu koji prosječno traje desetak sati; zimi, naravno, kraće, a  ljetičesto doslovce od zore do mraka.Živjeti od poljoprivrede je mukotrpno i ne baš jako romantično; svaka rasprava o neradnoj nedjeljipada u vodu upravo na selu, i to zbog nezgodne navike stoke da jede svakog dana u godini, ne hajućiza vikende, državne niti crkvene praznike. Uz konkurentnost i profitabilnost, to je također jedan odrazloga zašto se poljoprivredna proizvodnja industrijalizirala, a radnici u njoj rade slično kao u tvornici,osam sati dnevno i pet dana tjedno.Tradicionalno selo kao način života ("na selu i od sela") podrazumijeva ekonomsku samodostatnost izatvorenost, i gotovo je nemoguće pomiriti ih sa zahtjevima tržišnog poslovanja. No, to ne znači daseoski život ne treba očuvati i zaštititi. Mnogi elementi seoskog života zaslužuju da ih se sačuva, aline  kao  ekonomsku  paradigmu,  već  kao  kulturno  dobro.  Kao  takvo,  vrijedna  je  osnova  seoskogturizma. Uspješne modele očuvanja sela kao kulturnog dobra imaju, primjerice, Austrija i Slovenija.Mirisi i redariVeć su poznata i iskustva suživota onih koji žive od sela s onima koji na selu samo žive. U Sjeverovcuse  o  tome moglo  čuti  iz  prve  ruke,  od mještana. Na primjer,  "došljacima"  (to  jest,  vikendašima  ionima koji žive na selu zarađujući izvan sela) smeta balega, kokoši, pčele, pa nastoje kupiti što višezemlje ne bi li se odvojili od pravih seljaka. Neki su "došljaci" pak bili tako osjetljivi na seoske miriseda su pozvali komunalne redare. Mnogo nevolja stvaraju i vikend­lovci zbog kojih seljaci ne mogu dosvojih  obližnjih  njiva. Na  primjer,  lovište  u Knezovljanima na Baniji  zakupilo  je  lovačko  društvo  izŠestina. Ti se  lovci slabo poznaju s mještanima, pa nema ni dogovora o sustezanju od lova kad tosmeta  poljoprivrednim  poslovima,  dok  su  takvi  dogovori  s  lokalnim  lovcima  bili  uobičajena,tradicionalna stvar.Eto, tako su sjeverovački heretici razgovarali o umiranju starog sela i stvaranju uvjeta za nastavaknovoga, ne kao antiteze gradu, već kao ravnoteže u odnosu na globalizaciju. Za vrijeme razgovoraodnekud se pojavila još jedna knjiga: "Ovčarski priručnik" Rodoljuba Džakule. Radi se o uzornompriručniku  potpuno  okrenutom  budućem  ovčaru.  Sve  je  tu:  pošten  popis  razloga  za  (skromniprohtjevi) i protiv (skromna zarada) bavljenja ovčarstvom, izračuni isplativosti, tajne zanata, izvrsneilustracije; nema prenemaganja niti pametovanja, nema sentimenta. Ali ima mnogo prosvjetiteljskogerosa, znanja i ljubavi prema struci.Eto,  takve knjige daju nadu u budućnost sela,  i  selo budućnosti: selo koje ne nastanjuju hrvatskis(ent)imentalci  i Amiši, ovisnici navučeni na sredstva za poticanje agrara, niti oni koji  su ostali nagruntu samo zato što nisu uspjeli otići, već  ljudi nalik onima u ruralnim područjima najrazvijenijihzemalja. To jest: stanovnici globalnog sela. Članak je preuzet sa www.feral.hr 27. veljače, 2008.

Pravo sela na život i smrt (2)

Abstract

Similar works

Full text

Available Versions

HRČAK - Portal of Croatian Scientific and Professional Journals