Srbija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora, Federacija BiH i Republika Srpska
su države regiona čija su arbitražna prava predmet razmatranja u ovom radu. Iako
su u pitanju prava čiji je prvi arbitražni zakon bio Zakon o parničnom postupku koji
se primenjivao na teritoriji SFRJ, ona se među sobom danas razlikuju ne samo
koncepcijski, već i sadržinski: jedna prihvataju koncept celovitog formalno-pravnog
uređenja ove materije posebnim propisom, dok druga pravila o arbitraži i
arbitražnom postupku zadržavaju u okviru zakona koji uređuje građanski sudski
postupak; jedna su svoje nacionalno zakonodavstvo uredila na osnovama i
principima UNCITRAL Model zakona o arbitraži dok su, druga, uz minimalne
korekcije, zadržala rešenja bivšeg saveznog propisa.
Na početku rada daje se pregled nacionalnih izvora arbitržnog prava a središte
rada posvećeno je analizi rešenja koja ta izvori predviđaju za sledeća bitna pitanja
arbitražnog postupka: arbitrabilnost predmeta spora, kad je arbitraža međunarodna,
arbitražni sporazum, arbitri i arbitražni sud, nadležnost arbitraže, pravila postupka,
arbitražna odluka i sudska kontrola arbitražnih odluka
