Pravo na zaštitu prava iz radnog odnosa zaposlenom
jemči Ustav Republike Srbije1 (Ustav). Takođe, članom 22 Ustava svakom je zajemčeno pravo na žalbu
ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu. U Republici Srbiji su nekoj vrsti žalbene kontrole podvrgnute odluke svih državnih ili nedržavnih
organa ili organizacija koje odlučuju o pravu pojedinca.
Sve, osim rešenja arbitra u radnopravnom sporu pred
Agencijom za mirno rešavanje radnih sporova (Agencija). Izvor problema je činjenica da ni teorija ni praksa (a zakon je nejasan), nisu dale odgovor na pi-
tanje šta je arbitar u radnom sporu u pravu Republike
Srbije i u kakvom je odnosu prema Agenciji — da li je
u pitanju državni službenik zaposlen u institucionalnoj
arbitraži čiji je osnivač Republika Srbija, ili je arbitar
u radnopravnoj arbitraži samostalan i nezavisan organ.
U prvom slučaju govorili bismo o svojevrsnom specijalizovanom državnom sudu, dok bi u drugom slučaju
bila reč o pravoj arbitraži, dakle — samostalnoj i nezavisnoj nedržavnoj instituciji koja vrši funkciju presuđivanja na osnovu sporazuma stranaka. Od odgovora
na pitanje šta je arbitar i kakav je njegov odnos prema
državnoj organizaciji — Agenciji — zavisiće odgovori
na mnoga značajna pitanja
