U ovom radu se analiziraju bitna pitanja koja se postavljaju u vezi sa
zahtevom za izvršenje ugovora u naknadnom roku kod ugovora o
međunarodnoj prodaji robe. Cilj koji se postiže upotrebom ovog zahteva
jeste da se ugovorne obaveze ispune upravo onako kako glase i time se
podržava načelo ugovornog prava pacta sunt servanda. Pravni sistemi koji
zahtev za izvršenje ugovora u naknadnom roku uređuju kao posebno pravno
sredstvo poverioca za njega vezuju određene pravne posledice, od kojih je
najvažnija ta što poverilac, kome dužnik ne pruži ispunjenje ni u naknadnom
roku, njegovim protekom stiče pravo da ugovor raskine u situacijama kada
on to ne bi mogao zato što povreda ugovora nije tako ozbiljna i teška da bi
se zbog nje dopustio raskid ugovora. Drugim rečima, zahtev za izvršenje
ugovora u naknadom roku predstavlja stepenicu na putu realizacije prava
da se ugovor raskine, što omogućava da se komplikovani međunarodni
trgovinski sporovi reše na jedan fleksibilan i jednostavan način, uz
izbegavanje vođenja skupih, dugotrajnih i često neizvesnih postupaka pred
sudovima i arbitražama. Ove koristi prepoznala su brojna prava, kao i
najznačajniji međunarodni izvori prava za ugovor o međunarodnoj prodaji
robe i u radu se predstavljaju rešenja koja o tom pravnom sredstvu
poverioca predviđaju Bečka konvencija, UNIDROIT Načela za ugovore u
međunarodnoj trgovini, Načela evropskog ugovornog prava i Zakon o
obligacionim odnosima Republike Srbije
