Zahtev za naknadu štete je pravno sredstvo koje je poveriocu gotovo
uvek dostupno u situaciji kada dužnik ne ispuni ugovor o međunarodnoj prodaji robe,
ili ga neuredno izvrši. To pravno sredstvo, strani vernoj ugovoru, daje pravo da od
druge strane zahteva isplatu odgovarajuće sume novca na ime kompenzacije. Dva su
ključna pitanja koja se s tim u vezi postavljaju: prvo, koje štete nastale usled povrede
ugovora poverilac može da nadoknadi zahtevom za naknadu štete i drugo, kako se
odmerava iznos obeštećenja. U uporednom pravu se u odnosu na prvo pitanje gotovo
univerzalno prihvata princip integralne naknade štete, dok se odmeravanje visine
štete, u načelu, vrši na osnovu stvarnih troškova i gubitaka koje je oštećeni pretrpeo,
ili na osnovu pretpostavljene štete kada su za to ispunjeni predviđeni uslovi. Ipak,
tako dobijen iznos ne predstavlja nužno i konačni iznos obeštećenja, jer sva prava
predviđaju ograničenja dužnikove ugovorne odgovornosti. U radu se ukazuje na
karakteristična rešenja ovih pitanja u uporednom pravu, uz poseban osvrt na pravila
koja o tome predviđaju Zakoni o obligacionim odnosima Republike Srbije i Republike
Srpske, kao i Bečke konvencije. U zaključku se konstatuje da između pomenuta
tri izvora prava nema suštinskih razlika i da na osnovu toga proizilazi da Zakoni o
obligacionim odnosima ne odstupaju od međunarodnih standarda u ovoj oblasti
