Subotić, Irina

Croatian

Hrčak - Portal of scientific journals of Croatia

stojan ćelić tužal jka za n iko lu ercega i arsena karanovića 1962./66. 188 189 irina subotić Čini se da Ćelićeva poslednja izložba slika u Beogradu može da odgovori na pitanje koje je formu I išao Ješa Denegri 1962. godine*: »Da li je ovde jedna likovna ideja iscrpljena, dovedena do kraja, da li je jedan metod (metod redukcije) došao do svojih posIednjih konsekvenci?« Posle šest i više godina vraćamo se na ovu dilemu da bismo konstato-vali da Ćelić svoju likovnu ideju nije iscrpeo niti metod redukcije doveo do poslednjih konsekvenci. Protekli period je posvedočio da je u ovom delu jedna određena plastička ideja našla svoje dosledno, nikada forma-listički shvaćeno rešenje koje pri tome ne dopušta zatvaranje u uske, sopstvene vrednosti, ne gubi kon­tinuitet razvoja, niti se prepušta trenutnim interesovanjima. Ćelić nas je uverio — još jednom — u svoju sposobnost da u okviru inače dosta sužene i već duže vremena ispitivane problematike iznađe bez-* J. Denegr i , »Pred jedn im s l ikars tvom reda i mudros t i « , IZRAZ, Sarajevo, br . 6, jun i 1962., str . 620 . broj mogućnosti izraza i da istovre­meno ostane veran svojoj osnovnoj zamisli koja bi se najkraće mogla definisati kao preokupacija prostor­nim odnosima. Posle perioda u kome je bio za­okupljen ljudskim likom na koji se nikada više nije isključivo vraćao, Ćelić se posvetio mogućnostima transpozicije imaginarnih, ili doživ­ljenih, relacija u prirodi iz kojih nije izvlačio samo strukturalne i kolorističke veze, već pre svega pro­blematiku prostora, shvaćenog uni­verzalno, uopšteno, neomeđeno — ili u sekvencama, u detaljima, sa jednom posebnom vremenskom di­menzijom. Slike sa izložbe u Salonu Muzeja sa­vremene umetnosti nastale su u pe­riodu između 1962. i 1968. godine i među njima je nekoiiko kompozi­cija koje — mada deo čvrste celine Ćelićevog dela — pokazuju izvesne nove osobenosti. To su kompozicije rođene kao rezultat umetnikovih pu­tovanja po zemljama juga, Grčkoj i Španiji — S u n i o n, M i k e n a , Š p a n s k a t e m a , I. — III.; one eksplicitno pokazuju do kog je ste­pena umetnik bio impresioniran jednim novim podnebljem, čiju sna­gu terete i evokacija prošlog i jedna moćna i storija koja se p rep I i će sa neposredno doživljenom realnošću. Š p a n s k e t e m e (I. — III., sve iz 1967.) donose jednu novu dinamiku, pomeraju statičnost i zaustavljeni pokret ranijih Ćelićevih slika, uno­seći istovremeno jedan snažan kolo­ristički akord koji sebi podređuje sve ostade tonove. Pa ipak, čak ni jedna tako nova i sveza impresija nije izbacila iz postavljene ravnoteže Ćelićevo delo koje se, logikom raz­voj nosti, potvrđuje, obnavlja i učvr­šćuje upravo kroz takve nove im­pulse. Od T u ž a l j k e za N i k o l u Er­c e g a i A r s e n a K a r a n o v i -ć a (i l i V e t a r ) , 1962./66., i D r u ­g o g p o d n e b l j a , 1964., do K r a j a j u l a , 1967. i S e v e r a, 1968., Ćelić je izmenjao gotovo čitav dijapazon svojih Likovnih intereso-vanja: grafizme, geometrizaciju, sta­tičnost i tenziju trenutno zaustavlje­ne situacije, ujednačenu skalu boja — plošnost tihe ili plastičnost jarke, zvonke; poniranje u prostor i per­spektivu, izlazak u prvi plan, ome­đen ost bočnim površinama ili »otvo­renost«, širenje van granica platna. Dosta dugo Ćelića zaokuplja pro­blem neke vrste kadri ran ja slike: u kompozicijama S l i k a za 1968. , 1967., S u t o n , 1965., M i k e n a II., 1965., Z a b e I eš k a, 1964., i dr., on postavlja sa strane, ili oko čita­vog jezgra slike, tamne površine is­ključivo pravilnih oblika koj ima omeđuje unutrašnji rasplet. Po svo­joj mirnoći i snazi, ove površine predstavljaju očit kontrast dinamič­nim središnjim sekvencama i u ve­likoj meri pomažu intenzifikaciju odnosa među tim delovima. Među­t im, bilo kakva da je njihova pla­stička uloga, meni se čini da u ve­ćem broju slučajeva one nisu do­voljno funkcionalne, pošto je cen­tralni problem slike moguće resiti i bez njihovog prisustva. Zato se po­nekad dobi ja utisak šematskog po­navljanja opšte organizacione struk­ture kompozicije i umetnikovo in­sistiranje na ovakvim površinama ne izgleda dovoljno opravdano. Izložba u Salonu — neka vrsta ma­le, dobro komponovane retrospek­tive, predstavljala je na početku beogradske likovne sezone prvoraz­redni događaj: jer Ćelić nije umet­nik koji svoje rezultate odmah iz­nosi na videlo; on se sa svojim sli­kama ne pojavljuje često pred na­šom publikom. Serija grafika, izlo­ženih pre godinu dana, nagovestila je neka nova traženja, posebno u radu sa pločama i sve slobodnijem, otvorenijem korišćenju boje. Izložba slika, međutim, pokazala je konti­nuitet njegovog razvojnog puta koji ide paralelno ali se ne poklapa sa svim preokupacijama koje se uoča­vaju na njegovoj grafici. Tako su ovom poslednjom izložbom potvr­đene— još jednom —one konstan­te Ćelićevog opusa koje ga nesum­njivo uvršćuju među najprisutnije, najvitalnije, najuticajnije saučesni-ke našeg vremena i ambijenta. izložba stojana ćelića salon muzeja savremene umetnosti beograd 3—27. oktobar 1968. 

Izložba Stojana Ćelića. Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, 3. – 27. 10. 1968.

Abstract

Similar works

Full text

Available Versions

Hrčak - Portal of scientific journals of Croatia