It's like an episode of Black Mirror: cyborg bodies, dystopian capitalist business plans and changing human-internet relationships in the Anthropocene

Abstract

У августу 1999. The Sunday Times је објавио чланак великог Дагласа Адамса под називом „Како да престанете да бринете и научите да волите интернет“. У њему, Адамс тврди да интернет није само пролазна мода и предвиђа да ће постајати све важнији и важнији и све интерактивнији и интерактивнији како технологија буде појефтињавала и више људи се укључивало у онлине комуникацију. Скок на октобар 2021., када је Марк Цукерберг, милијардер и извршни директор Facebook корпорације објавио настанак „Мета“ – новог бренда компаније, који обједињује све апликације и производе које Фацебоок прави, али укључује и будуће „друштвене технологије“ попут виртуелне и аугментоване стварности и уређаја који чине приступ овим новим врстама реалности могућим. Оно што је заједничко Адамсовом есеју и Цукерберговом оснивачком писму компаније „Мета“ је идеја да ће интернет постати друштвненији, имерзивнији и колаборативнији у будућности. Ипак, између 1999. и 2021. се догодило много историје – или много будућности – интернет и начини на које се са њим повезујемо су се трансформисали и постали мобилнији, а ове промене су поставиле темеље за наивне капиталистичке техно-сањарије које Цукерберг пропагира у свом писму. Постоји подмукла сличност између ова два виђења теме: иако и један и други аутор инсистирају на комуникацији и повезивању међу људима, Адамсов есеј је био сатиричан, грасрутс одговор на нелагоду коју људи генерално имају када прихватају нове технологије (нпр. телевизију, телефон, штампарију, а вероватно и точак). Био је то миг и моздрав младости, иновативности и моћи људске имагинације. С друге стране, Цукербергов урадак звучи као пословни план (што, на крају крајева, и јесте) какав би написала Skynet вештачка интелигенција из Филмова о Терминатору, и прилично подсећа на дистопијску стварност филмова из Матрикс франшизе. Реч је о једном тоталитарном, капиталистичком апсолутном негирању потребе за физичком повезаношћу; текст представља застрашујућу визију људи који стагнирају у својим домовима, утопљени у виртуелне стварности, који се констатнто повезују и константно деле, али заправо не иду нигде – ово је наводно добро зато што смањује њихов угљенични отисак – а свеједно све време купују и троше. Док Адамс пореди употребу комуникацијских технологија са пиџин и креолским језицима, Цукерберг све своди на конзумацију корпоративних производа. Како смо стигли довде? У чланку из 2012. сковала сам термин хиперреалност 2.0 како бих означила свет у којем онлине и оффлине више нису одвојени, већ чине саставне делове стварности у којој су људима потребне направе које имају приступ интернету како би могли у потпуности да учествују у друштву. Такође сам прилагодила концепт који користи Харавеј како бих устврдила да су многи од нас већ постали киборзи, без да су морали да гурну технологију под кожу. У овој презентацији намеравам да проширим ову идеју и истражим социо- техно-економске процесе који су се одигравали од како сам се последњи пут бавила овом темом, како бих мапирала еволуцију нашег односа према друштвеним мрежама и променљиву улогу тела у дискурсима о технологији. Такође се надам да ћу успети да предложим неке егалитарније техно- будућности.In August 1999 The Sunday Times published an article by the late, great Douglas Adams entitled “How to stop worrying and learn to love the Internet”. In it, Adams argues that the Internet is not just a passing fad and predicts that it will become more and more important and more and more interactive as tech becomes cheaper and more people join in the online chatter. Cut to October 2021, when Mark Zuckerberg, tech billionaire and CEO of the Facebook Corporation announces “Meta” – a new company brand that encapsulates all the apps and products FB makes, as well as future “social technologies” including virtual reality and augmented reality and devices that make access to these new kinds of realities possible. What Adams’ essay and Zuckerberg’s founder’s letter for “Meta” have in common is the idea that the internet will become more social, more immersive and more collaborative in the future. However, in the time between 1999 and 2021, a lot of history – or a lot of future – took place, the Internet and our ways of connecting to it transformed, became more mobile, and these changes laid the groundwork for the kind of rose colored, capitalist techno-dreaming Zuckerberg purports in his letter. There is a sinister similarity between the two takes on the topic: while both insist on communication and connection between people, Adams’ essay was a sort of grass roots, satirical poke at the unease with which humans generally take to new technologies (e.g. television, the telephone, the printing press and, probably, the wheel), a wink and a nod to youth and innovation and the power of human imagination. Meanwhile, Zuckerberg’s take reads like a business plan (which it ultimately is) written by Skynet (from the Terminator movies), and is more than a little evocative of the dystopian reality of the Matrix films. It’s a kind of totalitarian capitalist rejection of the need for physical connection, a frightening vision of people stagnant in their homes, immersed in virtual realities, always sharing always connecting, but not really going anywhere – this is supposedly good because it reduces their carbon footprints – and yet always buying and consuming. While Adams compares the use of communication technologies to pidgin and creole languages, Zuckerberg reduces it to consuming corporate products. How did we get here? In a paper in 2012 I coined the term hyperreality 2.0 to designate a world in which the online and the offline are no longer separate, but integral parts of a reality in which humans need devices that allow access to the Internet in order to fully participate in society. I also adapted Haraway’s concept to argue that most of us have become cyborgs, without even breaking the skin. In this presentation I intend to expand on this notion and explore the socio-techno-economic processes that took place since I last dealt with the topic, in order to map out the evolution of our relationship to social networking and the changing role of the body in discourses on technology. I also hope to suggest some more egalitarian techno-futures