Rezime
U radu se na nivou konkretnih urbanih prostora različitog koncepta (otvoren/zatvoren tip urbanog bloka) i položaja (centralan/periferan) u Novom Sadu, ali i globalnih trendova, prikazuje odnos gradskog prostora i detinjstva, sa ciljem sagledavanja prostornih mogućnosti za realizaciju dečijih svakodnevnih praksi i načina na koji deca odgovaraju na makrostrukture ugrađene u urbani prostor.
Lefevrov koncept proizvodnje prostora usvojen je kao adekvatan konceptualni okvir razumevanja oblikovanja prostorne dimenzije grada kao strukturnog konteksta dečjih svakodnevnih aktivnosti i urbanog iskustva. Razumevanje svakodnevnih praksi detinjstva u skladu sa kojima se prostor oblikuje omogućeno je konceptualizacijom detinjstva kao društvene tvorevine. Usvajanjem ova dva koncepta, prostorni resursi za dečje svakodnevne prakse razmatraju se u kontekstu širih društvenih procesa oblikovanja prostorno-funkcionalne strukture savremenih gradova, operacionalizovanim u praksama urbane politike i strukturnih procesa oblikovanja savremenog detinjstva, pre svega institucionalizacije i familizacije.
Rad se bazira na pristupu višestrukog metoda, koji obuhvata analizu postojećih istraživanja, zakonodavne, urbanističke, i druge relevantne dokumentacije, kao i analizu porodičnih karakteristika dece kao značajnog strukturnog konteksta formiranja dečijeg urbanog iskustva. Međutim, orijentacija da se odnos grada i detinjstva sagleda iz perspektive dece odredila je da se centralni deo analize bazira na podacima prikupljenim specifičnom vizuelnom metodom – tehnikom korišćenja fotografija za podsticanje razgovora (Photo-elicitation Interview), pri čemu su za izvođenje razgovora korišćene dečje fotografije urbanog prostora.
Rezultati istraživanja upućuju na zaključak da je dečje urbano iskustvo, operacionalizovano kao prostorna pokretljivost, institucionalizacija slobodnog vremena (odnos mesta za decu i dečjih mesta) i prostorna autonomija, ograničeno delovanjem strukturnih činilaca – prostornog i porodičnog konteksta. Ograničenja prostornog konteksta rezultat su praksi urbane politike koja planiranu dečiju upotrebu grada svodi na nivo stambenog naselja i na namenske prostore igre i obrazovanja. Izvan ovih praksi i prostornih resursa za njihovo zadovoljavanje, deca se ne prepoznaju kao značajni i legitimni korisnici grada. Kontekstualne specifičnosti gradova u Srbiji, pa i u Novom Sadu, ispoljavaju se kao tipološka svedenost, malobrojnost i neadekvatnost prostora za decu. Ograničenja porodičnog konteksta deluju preko društvenog sloja porodice deteta koji dobija
dodatni značaj u kontekstu proizvodnje društveno segregiranih (homogenih) prostora i privatizacije i komercijalizacije gradskih sadržaja, pa i onih namenjenih deci. Strukturna ograničenja dečjih prostornih praksi dovode do urbanog iskustva svedenog na nivo susedstva, te do smanjene prostorne i socijalne kompetentnosti dece, čime se odlaže proces sazrevanja i odrastanja, ali i ograničava mogućnost društvene integracije. Moć dece da deluju izvan datih struktura, da formiraju svoje prostore reperezentacije – dečja mesta, ograničena je i obuhvata marginalne prostore, prostore koji se nalaze izvan interesovanja odraslih i/ili starije dece, odnosno čije ih korišćenje ne dovodi u konflikt sa njima. Tako, urbani prostor i po pitanju mogućnosti koje pruža deci predstavlja mesto reprodukcije društvenih nejednakosti, a ne inkluzivnu sredinu
