Крај XX и почетак XXI века обележиле су драматичне промене на глобалном плану. Процеси демократизације, демократске трансформације и консолидације демократије, захватили су до тада тоталитарне комунистичке поретке Централне и Источне Европе, да би потом узели маха и у другим деловима света. Нови облици друштвених интеракција уз рушење дотадашњих баријера и пратећи „демократски дефицит“, отворили су простор за редизајнирање постојећих и увођење нових демократских установа. На почетку XXI века народне иницијативе и референдуми добијају на пуном значају, а грађани добијају све шире могућности да активно партиципирају у доношењу политичких одлука. Јачањем њихових когнитивних капацитета и одлуке које се доносе овим путем имају све већу политичку тежину. Институционални механизми директне демократије се уграђују у све већи број политичких система широм света. Кључни разлог овога тренда лежи у настојању да се између грађана и политичких агената како би се повратило пољуљано поверење у демократски облик владавине. Директна демократија неизбежно доприноси и јача међуграђанске везе, асоцијативну демократију, социјални капитал: најзначаjније компоненте за успешно функционисање демократског поретка. Директна демократија и учешће грађана у законодавним и контролним процедурама, као и активна грађанска партиципација у јавним пословима неизбежно воде демократској социјализацији. Из тог разлога, централне представничке институције, попут парламента, нису довољан гарант опстанка демократских вредности у једном друштву. Партиципативни и директно-демократски инструменти од посебног су значаја за грађанску социјализацију и изградњу демократске политичке културе. У савременим демократијама се углавном институционализује хибридни модел који с једне стране обухвата представничку демократију, док с друге стране она бива допуњена различитим облицима директне демократије, попут референдума и народних, грађанских иницијативаThe turn of the 21st century was marked by dramatic changes on a global scale. The processes of democratisation, democratic transformations and consolidations of democracy swept through the hitherto totalitarian communist regimes in Central and Eastern Europe, gaining additional momentum in other parts of the world. New forms of social interactions, combined with the breakdown of previous barriers and the accompanying “democratic deficit“ opened a space for re-designing of the existing and introduction of new democratic institutions. At the beginning of the 21st century, people's initiatives and referenda reach their full significance, while citizens enjoy increasing opportunities to actively participate in political decision-making. Along with the increase of their cognitive capacities, decisions made in this manner gain political weight. The institutional mechanisms of direct democracy are incorporated in a growing number of political systems around the world. The key reason behind this trend lies in the attempt to create a connection between citizens and political agents in order to restore the shaken confidence in the democratic system. Direct democracy inevitably contributes to and bolsters links among citizens, associative democracy, social capital – the key components for the successful functioning of democracy. Direct democracy and civil participation in public affairs inevitably lead to the democratic socialisation. For this reason, the central representative institutions, such as the parliament, do not provide sufficient guarantee for the survival of democratic values in society. The participatory and direct democracy instruments are of particular importance for civil socialisation and political culture creation. The model institutionalised in most contemporary democracies is a hybrid one including participatory democracy on the one hand, while on the other being complemented by different forms of direct democracy, such as referenda and people's, or civic initiative
