Однос парламента и уставног суда у остваривању и заштити уставности закона представља тек један сегмент односа ова два органа власти. Овај сегмент представља кључни сегмент њиховог односа, будући да дотиче саму суштину основних функција поменутих органа власти: функцију изворног уређивања друштвених односа на примарном нивоу (законодавну функцију) као и функцију нормативне уставносудске контроле у изворном, основном облику тј. (функцију испитивања уставности закона). Уопштено, могло би се рећи да се суштина функционисања модерне демократске државе управо своди на питање који је облик институционалног дизајна најприхватљивији у односима уставних органа власти. Тежиште ових односа своди се на однос законодавне и уставносудске власти, нарочито у области остваривања и заштите уставности закона. У складу са тим, предмет истраживања овог рада је природа односа који се успостављају између уставног суда и парламента у области остваривања и заштите уставности закона у Републици Србији, са освртом на компаративну праксу. Предмет истраживања обухвата све облике остваривања и заштите уставности закона у поступцима пред парламентом и уставним судом. Посебан осврт учињен је на питање пасивног поступања оба органа у остваривању својих уставом прописаних надлежности, у смислу непоступања, непотпуног као и „тактичког“ поступања. У истраживању су коришћени правни (догматскоправни, нормативни), социолошки, аксиолошки, историјскоправни и компаративни метод.
Истраживање је спроведено с циљем да се утврди на који начин се и у којој мери темељни уставни постулат, садржан у захтеву за сагласношћу закона са уставом, реално и остварује у оквиру поступања парламента и уставног суда, односно у ком правцу имплементација овог уставног принципа дефинише
односе поменутих органа.The relation between the Parliament and Constitutional Court in exercising and protection of law constitutionality represents just one segment of these two governmental organs. This is the key segment of their relationship, as it touches upon the very core of basic functions of the aforementioned governmental organs: the function of genuine regulation of social relations on primary level (legislative function) as well as the function of regulatory constitutional control in its original form (i.e. function of testing law constitutionality). Generally speaking, it could be said that the core of functioning of a modern democratic country comes down to the question of what is the most acceptable form of institutional design in relations of constitutional organs of government. The focus of these relations comes down to the relation between legislative and constitutional authorities, particularly in the field of exercising and protection of constitutional law. With respect to this, the subject of this research paper is the nature of relations established between the Constitutional Court and Parliament in the field of exercising and protection of law constitutionality in the Republic of Serbia, with emphasis on comparative practice. The subject of this research comprises all the forms of exercising and protection of law constitutionality in proceedings before the Parliament and Constitutional Court. A special emphasis has been placed on the question of passive activity of both bodies in exercising their constitutionally prescribed jurisdiction, i.e. inactivity or incomplete as well as ‘tactical’ activity. The survey used legal (dogmatic legal, regulatory), sociological, axiological, legal history and comparative method.
This study has been conducted with the aim to determine in what way and to what extent the basic constitutional postulate, contained in the request for agreement of laws and constitution, has been realized within the proceedings of the Parliament and Constitutional Court, i.e. in what direction the implementation of this
constitutional principle defines the relations between the aforementioned authorities
