Реченица је изван сваког контекста апстрактна. Смештена у одређени контекст, постаје конкретнa и добија одређено значење. Стога, с правом можемо рећи да структурална историја језика („лингвистичка историја“) је прилично независна од друштвене историје. Прича о језику се мора пажљиво разликовати од приче о променама у језику. Нормативна граматичка традиција се развила и писци о језику су постaли изузетно рестриктивни у погледу тога шта је дозвољено као „добар енглески језик“. Током осамнаестог века, ортографи, граматичари и лексикографи почели су да виде своју улогу у стварању језика, како би урадили нешто поводом његове „перплексности“, „конфузије“, „бескрајне разноликости“, које су се јављале у енглеском језику. Каснији осамнаести век је дочекао рођење прескриптивне граматичке традиције која још увек прогони наше образовне системе, Лас (Lass, 1999: 7). Скраћивања различитих врста су била присутна чак и у старом и средњовековном енглеском језику. Прва писана верзија скраћених облика лексичког и граматичког материјала се први пут појавила у драмским текстовима касног шеснаестог и раног седамнаестог века, међу делима Шекспира и Месинџера (Shakespeare, Massinger). Елиптичне реченице или елипсе представљају посебну форму скраћивања лексичког и граматичког материјала, где се реченица потпуно разуме. Идеја да се реченица разуме и без својих саставних делова дуго времена се чинила атрактивном за проучавање. У савременом друштву у коме је превише речи виђено као непотребно у говору, чини се да елипсе с правом могу заузети важно место кроз изучавања како језичких, тако и друштвених промена једног периода.A sentence is out of any context an abstract one. It becomes a concrete one when placed in a certain context and gains its meaning. Therefore, it can be rightfully said that structural language history (“linguistic history”) is quite independent from a social one. The story on language must be carefully distinguished from the story on language changes. Normative grammar tradition has been developed and writers on language have become extremely restrictive regarding of what is allowed as “good English”. During the eighteenth century, orthography, grammarians and lexicographers started to see their role in a language creation, so as to do something regarding its “perplexity”, “confusion”, endless variety”, appearing in the English language. A later XVIII century met with the birth of prescriptive grammar tradition, still chasing our educational systems (Lass, 1999: 7). Shortening and deletion of different types had been present even in the Old and Middle Age English. The first written version of shorten forms of lexical and grammar material appeared in drama texts of late XVI and early XVII century, among the works of art of Shakespeare and Massinger. Elliptical sentences or ellipsis represent a special form of shortening of lexical and grammar material, where a sentence is fully understood. The idea of understanding a sentence without its consistent parts has seemed attractive for its studying. In the contemporary society, where excessiveness in words has been seen as unnecessary one in a speech, it seems that ellipsis can rightfully take their place through both studying of language, but also social changes of a period
