Објективна је чињеница да је Европски суд за људска права најстарији међународни форум за заштиту људских права. Вредносна оцена, да је овај Суд уз то и најзначајнији и најуспешнији суд такве врсте, последњих деценија постала је практично опште место у правној теорији. Као разлози успеха, уобичајено се наводе две чињенице: висок степен поверења које Суд ужива од стране држава чланица и лица која му се обраћају те велики утицај који је пракса тог Суда имала на укупан развој људских права на европском континенту али и шире. Највећи утицај Европски суд за људска права, остварио је у домену успостављања стандарда заштите слобода и права гарантованих Конвенцијом, а који стандарди су доцније имплементирани на националном нивоу држава чланица. У том смислу, значај праксе Суда превазилази збир појединачно пружене заштите сваком од лица чија је представка у досадашњој историји Суда усвојена. Корпус судске праксе из које произилазе бројни стандарди заштите данас је у многоме полазна тачка у аргументацији и националних законодаваца и националних судова. Из наведеног произилази и осетљива позиција коју Суд заузима у контролном механизму Конвенције. Са једне стране, да би био ефикасан, од њега се очекује да кроз своју праксу и даље утиче на заштиту људских права и слобода и да том праксом (некада непосредно, а некада посредно) интервенише на пољу остварења и заштите права и слобода на националном нивоу. Са друге стране, Суд мора оправдати висок степен поверења држава чланица, чијом је вољом постао и чијем вољом опстаје на међународној сцени. Државе чланице, осетљиве су у погледу очувања сопственог суверенитета, па тако, када Суд прекорачи границе интервенције на које су државе „навикле― оне Суду упућују позиве да свој „интервенционизам― ограничи. На описани начин ствара се једна врста вертикалне тензије између Суда и држава чланица, услед чега је Суд приморан да у свом одлучивању балансира између захтева да пружи ефикасну и ефективну заштиту људских права, и захтева да своју интервенцију у националне правне поретке сведе на прихватљиву границу. Алат који Суд корити у поступку таквог балансирања управо јесте начело супсидијарности. Ово начело, у својој досадашњој пракси, Суд је означио као једно од основних и најважнијих начела свог функционисања, наводећи да је оно инхерентно механизму заштите који Конвенција успоставља. Услед специфичне позиције коју заузима, Суд начело супсидијарности користи и као штит, да би ограничио поље и начин свог деловања и тиме се заштитио од критика држава чланица; али и као мач, као средство које му даје основа да нападне неправду коју је уочио и интервенише у циљу пружања ефективне заштите права. Циљ овог рада управо јесте да испита сва релевантна питања која се постављају у вези са овим важним начелом функционисања Суда. У раду ће бити испитано најпре шта је то супсидијарност али и како се она развијала ван контролног механизма Конвенције да би се могла упоредити са супсидијарношћу у оквиру контролног механизма Конвенције. Биће испитано када се супсидијарност први пут јавља у пракси Суда, колико често се јавља у пракси и са којим последицама. Испитаће се посебно које правне инструменте из Конвенције и сопствене праксе Суд користи као израз начела супсидијарности, те како и из којих разлога ти инструменти делују као штит или као мач.Objektivna je činjenica da je Evropski sud za ljudska prava najstariji međunarodni forum za zaštitu ljudskih prava. Vrednosna ocena, da je ovaj Sud uz to i najznačajniji i najuspešniji sud takve vrste, poslednjih decenija postala je praktično opšte mesto u pravnoj teoriji. Kao razlozi uspeha, uobičajeno se navode dve činjenice: visok stepen poverenja koje Sud uživa od strane država članica i lica koja mu se obraćaju te veliki uticaj koji je praksa tog Suda imala na ukupan razvoj ljudskih prava na evropskom kontinentu ali i šire. Najveći uticaj Evropski sud za ljudska prava, ostvario je u domenu uspostavljanja standarda zaštite sloboda i prava garantovanih Konvencijom, a koji standardi su docnije implementirani na nacionalnom nivou država članica. U tom smislu, značaj prakse Suda prevazilazi zbir pojedinačno pružene zaštite svakom od lica čija je predstavka u dosadašnjoj istoriji Suda usvojena. Korpus sudske prakse iz koje proizilaze brojni standardi zaštite danas je u mnogome polazna tačka u argumentaciji i nacionalnih zakonodavaca i nacionalnih sudova. Iz navedenog proizilazi i osetljiva pozicija koju Sud zauzima u kontrolnom mehanizmu Konvencije. Sa jedne strane, da bi bio efikasan, od njega se očekuje da kroz svoju praksu i dalje utiče na zaštitu ljudskih prava i sloboda i da tom praksom (nekada neposredno, a nekada posredno) interveniše na polju ostvarenja i zaštite prava i sloboda na nacionalnom nivou. Sa druge strane, Sud mora opravdati visok stepen poverenja država članica, čijom je voljom postao i čijem voljom opstaje na međunarodnoj sceni. Države članice, osetljive su u pogledu očuvanja sopstvenog suvereniteta, pa tako, kada Sud prekorači granice intervencije na koje su države „navikle― one Sudu upućuju pozive da svoj „intervencionizam― ograniči. Na opisani način stvara se jedna vrsta vertikalne tenzije između Suda i država članica, usled čega je Sud primoran da u svom odlučivanju balansira između zahteva da pruži efikasnu i efektivnu zaštitu ljudskih prava, i zahteva da svoju intervenciju u nacionalne pravne poretke svede na prihvatljivu granicu. Alat koji Sud koriti u postupku takvog balansiranja upravo jeste načelo supsidijarnosti. Ovo načelo, u svojoj dosadašnjoj praksi, Sud je označio kao jedno od osnovnih i najvažnijih načela svog funkcionisanja, navodeći da je ono inherentno mehanizmu zaštite koji Konvencija uspostavlja. Usled specifične pozicije koju zauzima, Sud načelo supsidijarnosti koristi i kao štit, da bi ograničio polje i način svog delovanja i time se zaštitio od kritika država članica; ali i kao mač, kao sredstvo koje mu daje osnova da napadne nepravdu koju je uočio i interveniše u cilju pružanja efektivne zaštite prava. Cilj ovog rada upravo jeste da ispita sva relevantna pitanja koja se postavljaju u vezi sa ovim važnim načelom funkcionisanja Suda. U radu će biti ispitano najpre šta je to supsidijarnost ali i kako se ona razvijala van kontrolnog mehanizma Konvencije da bi se mogla uporediti sa supsidijarnošću u okviru kontrolnog mehanizma Konvencije. Biće ispitano kada se supsidijarnost prvi put javlja u praksi Suda, koliko često se javlja u praksi i sa kojim posledicama. Ispitaće se posebno koje pravne instrumente iz Konvencije i sopstvene prakse Sud koristi kao izraz načela supsidijarnosti, te kako i iz kojih razloga ti instrumenti deluju kao štit ili kao mač.European Court of Human Rights (EctHR) is the oldest international forum for the protection of human rights. The opinion that the European Court of Human Rights is the most important and most successful court of its kind has become, in recent decades, a matter of uncontested consensus in legal theory. There are two main commonly cited reasons for such success: the high level of confidence that the Court enjoys from the Member States and the persons who turn to it, and the great influence that the jurisprudence of that Court has on the overall development of human rights on the European continent, and beyond. The greatest impact of the EctHR can be found in the domain of the establishment of standards for the protection of freedoms and rights guaranteed by the Convention, which were subsequently implemented at the national level of the Member States. In this respect, the importance of the Court's practice goes beyond the sum of individual protection provided to each of the persons whose application in the previous history of the Court has been upheld. The current case law, which gave rise to development of human rights standards, necessarily plays a vital role in human rights argumentation of both national legislators and national courts. Bearing in mind the reasons for the Court‘s success mentioned above, it seems that there is a delicate position that the Court holds within the control mechanism of the Convention. On the one hand, the Court needs to intervene into national legal orders of the Member States (directly or indirectly) when those States fail to secure guaranties provided in the Convention. On the other hand, the Court must justify a high degree of confidence among the Member States, who constituted the Court and whose consent made the Court a prominent actor on international stage. Member States are sensitive in terms of preserving their own sovereignty. When the Court exceeds the limits of intervention to which States are "accustomed" they call upon the Court to limit its "interventionism". In this way, a sort of a vertical tension is created between the Court and the Member States, which is why the Court is compelled to balance its decisions between the requirement to provide efficient and effective protection of human rights, on one hand, and demands that its intervention into national legal orders should be reduced to an acceptable margin, on the other. The mechanism used by the Court in the process of such balancing is, in fact, the principle of subsidiarity. This principle has been designated by the Court as one of the fundamental and supreme principles of its functioning, and as a principle that is inherent to the protection mechanism established by the Convention. Due to its specific position the Court has used the principle of subsidiarity both as a shield and as a sword. As a shield when required to limit the scope and method of its functioning thereby protecting itself from the criticism of the Member States. As a sword, when grappling with the manifest injustice on national level in order to intervene and provide effective protection of human rights. The aim of this dissertation is to examine all the relevant issues raised in relation to this important principle of the functioning of the Court.This dissertation will firstly examine subsidiarity and how it evolved outside the control mechanism of the Convention, in order to be able to compare it with subsidiarity within the Convention's control mechanism. Furthermore, the research covers issues of frequency and consequences of the principle of subsidiarity in the Court‘s jurisprudence. The goal of the research is also to detect legal arguments and legal concepts used by the Court to express the principle of subsidiarity. The task is to examine whether and when these concepts and arguments are used as a shield or as a sword
